Paulina Manov: Pozorištu, filmovima i serijama nedostaje emocija

Paulina Manov otkriva kako je tekao proces rađanja uloge Ljiljane u filmu ‘Toma’, jesmo li u deficitu sa iskrenim emocijama i kako je poslije jedne predstave odlučila da gluma postane njen poziv.

Paulina Manov u filmu 'Toma' donosi priču o ženi koja se bori sa opakom bolešću, društvenim i partnerskim očekivanjima - emotivna reakcija publike i suze kao katarza nisu izostale (Aleksandar Kujučev - Ustupljeno Al Jazeeri)

Prošlo je dve decenije od filmova Apsolutnih sto i Bumerang u kojima je glumica Paulina Manov pokazala svoj izuzetan umetnički potencijal, a potom su usledile mnogobrojne predstave i televizijska ostvarenja. Iako se u filmu Toma lik kojeg tumači pojavljuje svega nekoliko minuta, čini se da je po reakcijama publike na korak do statusa kultnog. Manova uspešno donosi priču o ženi koja se bori sa opakom bolešću, društvenim i partnerskim očekivanjima. Emotivna reakcija publike i suze kao katarza nisu izostale.

Paulina Manov u ovom razgovoru otkriva kako je tekao proces rađanja uloge koja joj je poverena, jesmo li u deficitu sa iskrenim emocijama i kako je posle jedne predstave odlučila da gluma postane njen poziv.

  • Tumačeći lik Ljiljane u filmu Toma potvrdili ste da ne postoje male ili velike uloge. Doznala sam da ste sugerisali reditelju i scenaristima kako bi trebalo da ona bude drugačija od njihove zamisli. Šta je to što ste osetili da ‘Vaša’ Ljiljana treba da bude?

– Instinktivno, na prvo čitanje sam osetila da epicentar Ljiljaninog problema nije onaj kakav je bio definisan u scenariju. Njen glavni problem je bio što je porodica njenog muža nije prihvatila, jer nije iz Beograda, iz tog okruženja, ne pripada im statusno. To se pominjalo usput, kao nekakav razlog njihovog neslaganja. Osetila sam da to nije problem te žene, već je emotivni problem. Zapitala sam se šta je uzrok tog njenog stanja. Došla sam do zaključka da je ona takva zbog nedobijanja dovoljne količine ljubavi koja joj je potrebna. Svakom čoveku je potrebna drugačija vrsta emocije.

Ljiljana je po mom mišljenju neko kome treba više od onoga što njen partner u tom trenutku može da joj da. Zamolila sam scenariste da je definišu kao nekoga ko je statusno ravnopravan sa svojim mužem i da joj damo nekakvo zanimanje, koje nije prikazano u filmu, ali ja sam zamislila da je ona neki profesor književnosti koji radi na fakultetu kao i on, da su po statusu jednaki, ali da je njen problem emotivni. Takva osoba je ponela teret očekivanja  od okoline, roditelja, muža, kolega. Zvala sam kostimografa da mu kažem da je njena boja ljubičasta, jer sam to osetila. To je elegantna i ekstravagantna boja, ali i boja depresije.

  • Koliko glumac ili glumica imaju slobodu da izađu iz zadatih okvira i preoblikuju lik?

– Ima scenarista koji zahtevaju da se ispoštuje svaki zarez i reditelja koji insistiraju na svojim rešenjima. Saradnja u takvoj atmosferi je teža nego kada imate nekoga ko ima dar i talenat da vas čuje i prepozna da je vaša ideja možda bolja za film. Toma je rađen na taj način i to je doprinelo ovakvom rezultatu. Reditelj Dragan Bjelogrlić je i glumac, poznaje sve aspekte stvaranja filma. Govorio je da mi kao glumci najbolje znamo kako treba da se igra taj lik. Imala sam veliku sreću i zahvalna sam celoj ekipi, reditelju i scenaristima što su imali sluha za moje sugestije.

  • Da li odmah prepoznajete da je neka uloga značajnija od svega što ste radili ranije Vi ili kolege?

– Kao publika to prepoznajemo. Prepoznajemo i kao glumci, ali nas je sramota da to priznamo. Svaki čovek oseti kada uradi nešto dobro i kada uradi nešto loše, ako je dovoljno otvoren i iskren prema sebi. Kada sam videla kadar u kojem je Ljiljana na terasi, osetila sam da je to nešto najbolje što sam do sada uradila na filmu.

  • Pohađali ste muzičku školu, a onda ste zakoračili u svet glume. Kako je došlo do te odluke?

– Sasvim slučajno. Da se bavim glumom inspirisala me je predstava San letnje noći Vilijama Šekspira, u režiji Jagoša Markovića. Ali i pre toga kada sam gledala filmove i televizijske formate pomislila sam da bih mogla da se oprobam kao glumica. Nikada se ranije nisam bavila glumom i nisam znala imam li dara. Najgore što može da se desi jeste da vas prime na glumu, a da niste talentovani. Naivno i bez iskustva sam imala želju da prenesem emocije nekih ljudi. Upisala sam fakultet iz prvog pokušaja. Glumac Srboljub Milin me je pripremao za prijemni. Tada sam prvi put glumila. Taj osećaj je neverovatan.

  • Svirate li još?

– Kupila sam saksofon. Velika mi je želja da sviram. Zbog pandemije je cela porodica kod kuće, pa ne mogu da ih maltretiram izduvavanjem tonova. Čekam da se desi ponovni susret između instrumenta i mene, kada ćemo imati vremena samo za nas.

  • Sa kakvim izazovima ste se suočavali tokom dosadašnje karijere?

– Velika je razlika između glumca i glumice. Na samom prijemnom ispitu gde se biraju budući studenti veliki procenat čine devojke, veća je konkurencija. Na klasu se obično prima jednak broj glumica i glumaca da bi mogle da se rade vežbe, iako je potreba za glumcima mnogo veća. Oduvek je bilo mnogo više muških uloga, a tako je i u savremenom dobu. Sada imamo poneki komad na nivou incidenta u kojem je glavna ženska uloga. Uglavnom su to muške podele. Ženske uloge su svedene na funkcije koje treba da objasne glavnog lika, muškarca. To su uloge njegove devojke, žene ili majke.

Nakon fakulteta gde ste zaštićeni dolazite u jedan svet u kojem vladaju takva pravila da muškarci napreduju, a devojke su lako zamenljive, jer ih ima mnogo više. Njihova je cena rada manja, manje su plaćene i uloge imaju manji značaj. Kasnije stižu i drugi izazovi. Da biste se posvetili materinstvu ili porodici, potrebno je da se karijera zaustavi ili kratko stavi na pauzu i da sve iznivelišete. To je veoma teško, posebno kada su deca mala. Ako ste na poslu grize vas savest jer niste kod kuće, ako ste kod kuće niste na poslu i uloge prolaze. Više niste mladi, ne možete da igrate devojke, sledeće što ćete igrati su majke. To je ozbiljan izazov za svaku glumicu. Svako ima svoj izbor, šta mu je u trenutku važno i čemu daje prioritet.

  • Postoji li neka uloga koju želite da igrate u pozorištu ili na filmu?

– Volela bih da igram uloge koje su svaki put drugačije i da reditelji više rizikuju u podelama. To je dobro za sve, a i publika bi volela da se promešaju karte. Znam kada pročitam scenario da li je to uloga za mene. Kao mlađa odustajala sam od takvih uloga, a sada u ovim godinama to shvatam kao izazov.

  • Šta nedostaje kulturnoj sceni u Srbiji?

– Ono što mogu da prepoznam kao običan gledalac da nedostaje pozorištu, filmovima i serijama jeste emocija. Mislim da je emocija iz nekog razloga proterana iz pozorišta i sa malih ekrana. A to je razlog velikog uspeha Tome. Taj film je vratio emociju, a to je ljudima jako potrebno. Dobro bi bilo kada bismo imali veći broj scena na kojima bi slobodni umetnici mogli da rade, jer oni su zapostavljeni. Nalaze se u izuzetno teškoj situaciji. Bilo bi lepo kada bismo kao grad Beograd imali više scena i prostora za rad. Ovako smo svedeni na nekoliko institucionalnih pozorišta u kojima igraju zaposleni glumci. Za sve ostale, kojih je više, zapravo nema mesta.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Dragan Bjelogrlić je u filmu ‘Toma’ pjevača Tomu Zdravkovića prikazao kao boema i lutalicu, stvarajući od njegovog života mitsku priču, vjerovatno posljednju takvu o bivšoj Jugoslaviji.

Published On 07 Oct 2021
Više iz rubrike KULTURA
POPULARNO