Božović: Nikad se ne smiju hladna glava i ledeno srce

Humor i satira su jedini ventili slobode u ovoj mrakovitoj stvarnosti, kaže sociolog kulture i književnik Ratko Božović.

Ličnosti koje su se našle u knjizi 'Povratak bliskosti' poznavao sam od studentskih dana, s nekima od njih sam bio i prijatelj (Ustupljeno Al Jazeeri)
Ličnosti koje su se našle u knjizi 'Povratak bliskosti' poznavao sam od studentskih dana, s nekima od njih sam bio i prijatelj (Ustupljeno Al Jazeeri)

Kako bismo bolje koračali u budućnosti važno je da poznajemo i prošlost, posebno karakteristične pojave koje su pratile određeni period. U javnom govoru se neretko ističe kako smo skloni selektivnom sećanju ili potpunom zaboravu ličnosti koje su uticale na napredak i razvoj društva.

Od prve knjige Kultura slobodnog vremena, koju je objavio pre skoro pola veka, sociolog kulture i književnik Ratko Božović beleži svoje misli i uspomene o mnogim istaknutim stvaraocima iz sveta kulture, umetnosti, nauke ili politike. Na stotinama strana se ne bavi samo životopisom i ličnim osvrtom, već i preciznim presekom društveno-političkih prilika. Njegovi eseji, kritički tekstovi i stručni radovi krucijalni su za razumevanje fenomena koji prate razvoj društva na Balkanu i poziciju čoveka u savremenom svetu.

U novoj knjizi Povratak bliskosti, koja se može sagledati i kao nastavak njegovih ranijih dela Moje simpatije i Moji savremenici, Božović donosi priče reditelja, glumaca, pisaca, pesnika, političara koji su blisko vezani za prostor Crne Gore. Tu su Vito Nikolić, Mirko Kovač, Milovan Đilas, Čedomir Čupić, Branka Bogavac i drugi.

Pored profesorskog rada na fakultetima u Beogradu, Podgorici i Nikšiću, Ratko Božović je bio i dopisnik francuskog časopisa za svetsku politiku Democratie Nouvelle (Nova demokratija). Ovom prilikom govorio je o savremenicima o kojima je pisao, nasleđu prošlosti i očekivanjima u budućnosti.

  • U knjigama Od stradije do stradije, Moje simpatije, Moji savremenici i trenutno aktuelnoj Povratak bliskosti pisali ste o značajnim ljudima iz sveta kulture, umetnosti, nauke i politike. Mnogi od njih su bili gotovo zaboravljeni…

– Ličnosti koje su se našle u knjizi Povratak bliskosti poznavao sam od studentskih dana, sa nekima od njih sam bio i prijatelj. Oni su mi ostali u živom sećanju. Pošto sam u prethodnim knjigama bio u prilici da se bavim mnoštvom stvaralaca bez bilo prostornih i vremenskih ograničenja, ovoga puta moja pažnja je usmerena na stvaraoce iz Crne Gore. A to što su mnogi, i pored svojih ostvarenja, nedovoljno poznati, a drugi gotovo zaboravljeni, teško mi je padalo. Na to nisam pristajao. Možda se i u tome skrivaju i motivi za nastanak ovog spisa, koji se, evo, pojavljuje i kao dopunjeno nikšićko izdanje i u Beogradu.

  • Kroz tekstove ste se osvrnuli na život i delo Danila Kiša, Esada Ćimića, Jelene Šantić, Borislava Pekića, Živka Nikolića, Milovana Đilasa i drugih. U jednom od predgovora pribeležili ste da je to Vaš iskren, unutrašnji aplauz njima. Kojim savremenicima i društvenim pojavama danas aplaudirate?

– Od svih ličnosti pomenutih u Vašem pitanju, jedino je među živima Esad Ćimić, koji je neposredno pred poslednju ratnu katastrofu napustio Beograd i nastavio profesionalnu aktivnost pretežno u Zadru. Tamo je sada profesor emeritus. U međuvremenu, u našem nevremenu, bili smo u stalnim kontaktima, a nama, beogradskim prijateljima, zaista je nedostajala njegova stvaralačka inventivnost, žovijalnost i duhovitost. Nismo se videli od njegovog beogradskog odlaska. Meni ostaje da se s nostalgijom sećam Beogradskog kruga, na čelu sa Radomirom Konstinovićem, koji je usred rata bio antiratna opcija, u kojoj se uspostavljala žestoka kritika i rata i autokratskog sistema. Pored toga, beogradski intelektualci bili su najviše zaokupljeni idejama o slobodi i demokratiji.

Posle dvehiljadite, zbog nedosledne politike vladajuće elite i trulih kompromisa, došlo je do izgubljenih nada iskreno opredeljenih intelektualaca za ostvarivanje demokratskog društva. Što je najgore, poništene su i ponižene su petooktobarske promene. Da bi apsurd bio potpun, to su učinile snage zbog čijih su se nepočinstava promene i dogodile. Intelektualci koji se sada nisu priklonili novoj vlasti životare sa osećanjem apatije, gubitništva, ogorčenosti, rezignacije i depresije.

Konačno, veoma je sužen medijski prostor za izjašnjavanje o društveno relevantnom pitanjima. Javna debata i kritička javnost ne postoje. Zato su gotovo nevidljivi oni koji bi mogli da pale svetlo u pomrčini naše stvarnosti, koja liči na dugo putovanje u noć. Aplaudiram Don Kihotima koji su spremni da se uz sve rizike suoče sa vetrenjačama naprednjačke strahovlade i njihove stranačke jednoumnosti. Dakle, aplaudiram beogradskim intelektualcima koji brane svoje profesije i društvene vrednosti, pluralizam i vrednosti zgažene demokratije.

  • Nedostaje li savremenom svetu osećaj bliskosti, humanosti, solidarnosti?

– Dosadašnje tumačenje globalizacije neophodno je preispitati, jer su se u realnosti ispoljile i neočekivane slabosti naročito u vreme COVID-19. Bili su od ranije upitni procesi silovite i unisone homogenizacije, koja je poništavala različitosti država i dovodila do osporavanja njihovog nacionalnog i kulturnog identiteta. Sada znamo da je globalizacija s lakoćom omogućila širenje koronavirusa. Pandemija je udarila u srce globalizacije i do temelja je uzdrmala. Dovela je u pitanje sve njene institucije i njene strukture-ljudske, etičke, ekonomske i zdravstvene, pre svega i najviše zdravstvene. Pokazale su se velike slabosti neutemeljenog zajedništva.

Kad je stupila na svetsku scenu pandemija korona virusa, kao prirodna katastrofa i kao stihijna snaga prirode, ona je sa fizičkom distancom i bukvalno napravila distancu između ljudi. Ona ih neumoljivo udaljava. Svetska zajednica je u dubokoj krizi, baš kao njena empatija i njena solidarrnost. Čovečnost, šta to beše?

  • U javnom diskursu se sve više koristi izraz ‘nova normalnost’. Šta je sada nova normalnost i ko diktira pravila?

– Nije u pitanju nova realnost, već nova iracionalnost ili nenormalnost. Tamo gde preovlađuju ekstremna ponašanja, tamo je dominantna patologija. Da Vas podsetim – kad su, po tradiciji, u poslednjem mesecu svake godine leksikografi Oksfordskog rečnika engleskog jezika birali reč ili izraz koji najtačnije opisuje procese i stanja kroz koja svet prolazi, prvi put našli su se u velikoj nedoumici jer je bilo preteško rečju ili sintagmom bliže odrediti sliku civilizacijske realnosti. Bila je, setimo se, i godina opšteg rasula, selfija, post istine, pa onda i ona koju je obeležila reč toksično.

Za nama je, međutim, godina bez presedana, iz koje ovaj najpoznati izdavač rečnika na svetu (Oxford Dictionaries) nije uspeo da odabere samo jednu reč ili izraz koji odslikavali opšte raspoloženje ili preokupacije stanovništva. Umesto nje ponudili su listu novih izraza koji određuju sliku života u godini zaključavanja, distance, izolovanosti, straha i svekolikog nasilja globalnog sveta. Drugi, po značaju, britanski izdavač Kolins, odlučio se, ipak, za jedan pojam i proglasio upravo zaključavanje (lockdown) rečju godine. Tako se u svetu uz pomoć jezika dešifrovao život u protekloj godini kao nezapamćeno gubitništvo. U njemu je postradala i čovekova sloboda i njegovo nastojanje da bude gospodar vlastitog života. Ko mu je pripremio klopku još nije poznato.

  • Autor ste sedam knjiga o satiri i satiričarima. U kakvoj poziciji su satira i humor danas?

– Humor i satira su jedini ventili slobode u ovoj mrakovitoj stvarnosti. Oni su dokaz da nije sve izgubljeno. U neposlušnosti kritičkog duha u odnosu na autokratska i represivna društva, i humor i satiru su nezamenjive vrednosti. U stvari, to je jedina istinska kritika ovog sveopšteg političkog gluparenja. Rezignacija očigledno ima tajne veze sa duhom negacije i krutošću u mišljenju.Valja se setiti i zapažanja Isidore Sekulić, da tragika donosi katastrofu i haos, a humor uspostavlja red i mir u haosu. Ako je to tako, onda i malo humora i malo satire i malo smehovitosti može više učiniti za uspešnost dijaloga nego kruta i pretenciozna ozbiljnost. A društvo koje sprečava bujanje humora i satire – skrnavi nevinost duha. Ono je ukinulo važnu formu opiranja zlu i destrukciji. Zapaženo je da se nikad ne smeju hladna glava i ledeno srce. Njihova suština udaljena je i od humora i od satire. Nikada se nisam bolje osećao nego u susretu sa ironičnom i satiričnom gerilom.

  • Rođeni ste u Kraljevini Jugoslaviji i svedočili ste promenama državnih uređenja, naziva država i granica. Kako vidite naše društvo, ali i region u budućnosti?

– Vidim ih kao jugonostalgičar. Žao mi je što smo se na apsurdan i najgori mogući način i rastali. Učinili smo sve, uz pomoć moćnih sila, da budemo manji nego što jesmo. U budućnosti evropsko zajedništvo može prevladati sadašnje antagonizme i prevazići pogubni nacionalizam. Ne politiku, već kulturu vidim kao pouzdan most do drugih i drugačijih. To bi istovremeno bio znak njihove istorijske zrelosti.

Izvor: Al Jazeera

Povezane

Više iz rubrike KULTURA
POPULARNO