Promocija knjige u Beogradu: Kad svi viču, istina se ne čuje

“Sramota je mrzeti”, pisalo je na transparentu pre početka tribine u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD).

A kojih desetak minuta kasnije ispred kapije Centra desetine gnevnih i besnih srpskih patriota, rodoljuba po uverenju i(li) rodoljuba po službenoj dužnosti, nekoliko desetina policajaca, što u civilu, što oklopljenih i opremljenih za razbijanje demonstracija.

Okupila ih je najava da će na današnjoj promociji knjige Želim da mi se čuje glas o ispovestima kosovskih Albanki koje su preživele mučenja i silovanja tokom ratnih sukoba na Kosovu govoriti bivša predsednica Kosova Atifete Jahjaga.

S jedne strane ograde i iza otvorenih vrata nekoliko desetina ljudi spremnih da te ispovesti čuju kao istinu prevedenu s albanskog na srpski. Istovremeno, sa druge strane kapije stotinjak ljudi nespremnih da tu dozu istine prime i kao informaciju, ali spremnih da je ospore i saspu protivoptužbe.

S jedne su strane organizatori tribine – sve domaći izdajnik jedan do drugog – “soroševci”, “strani plaćenici” i “duše prodane” i tome slično. Sa druge strane nekolicina njihovih vršnjaka spremnih da ih svim tim imenima zovu i nazivaju, optužujući ih da ne mare za zločine nad Srbima.

A da, kojim slučajem, na ulici, kafiću ili parku sede zajedno – malo po čemu bi se razlikovali. Sve dok ne progovore. Da li su to “momci srpstvom ispranih mozgova” ili su s druge strane “Tačijevi i Haradinajevi portparoli” i “podanici stranih ambasada”?    

Jedna istina ne ide bez druge, pa su na transparentima i fotografijama koje drže desetine pripadnika Srpskog sabora Zavetnici i njihovi istomišljenici iz sličnih desničarskih grupa i pokreta.

Doneli su ih da “onoj bagri” podastru poruke, dokaze, svedočanstva i optužbe i o stradanjima Srba i silovanjima srpskih žena i devojčica na Kosovu.

‘Ovde je posredi zamena teza’

Ispred zatvorene kapije na ulazu u dvorište Centra za kulturnu dekontaminaciju omanji kordon policajaca, s druge strane ulaznih vrata aktivisti nevladine organizacije Incijative mladih za ljudska prava, koji policiji pomažu da propuste novinare i ljude s pozivnicama.

Promocija treba da počne u 17 časova, a pre nekoliko dana najavljeno je učešće nekadašnje predsednice Kosova Atifete Jahjage, inače koautorke knjige Želim da mi se čuje glas. 

Odustala je na sam dan promocije, poručujući da joj srpske vlasti nisu garantovale bezbednost po briselskom sporazumu o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Čini se da ta politika (ne)sporazuma poslednjih meseci nikad ne ide bez reciprociteta, pa ni danas.  

A ispred zatvorene kapije smenjuju se žamor, pa vika i galama. Jedna grupa mladića koji nose transparente i fotografije počinje da peva “Oj, Kosovo, Kosovo”. Nadovezuje se druga navijačkim skandiranjem i povicima “Kosovo je srce Srbije”.

“Ne želimo da na naš teret stavljaju zločine koje kao narod nismo počinili”, izgovara u nekoliko novinarskih mikrofona devojka u čijim je rukama transparent o zločinima braće Mazreku.

Mladić u beloj košulji, koga oslovljavaju sa “šefe”, nakon protivpitanja “Za koga radite” pristaje da stane pred mikrofon.

“Ovo nije protest. Ovo je bila konferencija za medije Srpskog sabora Zavetnici i želja da uđemo i debatujemo jer je ovde posredi zamena teza – od žrtve srpskog naroda pokušavaju da naprave zločinca. U prilog tome doneli smo nekoliko stotina fotografija i svedočanstava, počev od Jovana Cvijića iz 1912. godine do međunarodnih novinara i zvaničnika koji su govorili da se nad srpskim narodom na Kosovu čine zločini. Doneli smo i fotografije i dokaze, a najdrastičniji i najbolesniji primer jest silovanje desetogodišnje Jovane u selu Klečka, koju su braća Mazreku silovala pred majkom, a potom bacila u živi kreč. Braća Mazreku kasnije su uhapšena, pa su puštena pod pritiskom nevladinog sektora i stranih ambasada”, tvrdi Stefan Stamenkovski, predsednik Srpskog sabora Zavetnici.

Poručuje kako “ima hiljade primera” i “samo ako želite da čujete istinu svako ih može naći”.

‘Znamo bolje od vas i ćirilicu i latinicu’

Tek na treći put ponovljeno pitanje zašto drugoj strani osporava da kaže svoje argumente i dokaze Stamenovski odgovara: “Apsolutno da imaju pravo da govore. Mi smo došli ovde da sučelimo argumente. Treba da budemo iskreni jedni prema drugima… A da smo želeli da napravimo protest, ovde bi bilo nekoliko hiljada ljudi. A ovde je danas nekoliko desetina mladih ljudi koji se bave pitanjima zločina nad Srbima 90-ih godina prošlog veka. Mi samo tražimo da od žrtava ne prave zločince nego da teroriste i ubice nazovu pravim imenom”, kaže Stamenkovski, pa nabraja “Hašim Tači zvani Zmija, Ramuš Haradinaj…”

Dok on govori, njegovi saborci fotografijama srpskih žrtava s Kosova prelepljuju plakat s najavom današnje promocije.

Sa druge strane čuju se upozorenja kako je to “oštećenje tuđe imovine” i “prekršaj”. “Prouči malo pravo, dušo”, odgovara zajedljivo mladić u beloj košulji i zubima preseca lepljivu traku.

Nastupa vrhunac uzajamno sarkastičnog razumevanja i tolerancije kad nakon nekoliko razmenjenih provokacija ko bolje zna da čita i piše ćirilicu jedna devojka iz Inicijative mladih za ljudska prava kaže: “Znamo bolje od vas i ćirilicu i latinicu”. “Pa, srećo, drago mi je ako je tako, zaista mi je drago”, odgovara drugi mladić, takođe u beloj košulji.

A unutra u sali incident već na samom početku. Dok se moderatorka izvinjava Atifeti Jahjagi što nije mogla da dođe, iz publike urlik besa – predsednik Koalicije proteranih Srba s Kosova i Metohije Miloš Stojković traži izvinjenje Jahjage i kosovskih zvaničnika. Sledi desetak minuta Stojkovićevog monologa o Srbima i Kosovu, vike, pretnji, psovki, apela, uvreda…

Predsednik Udruženja otetih i ubijenih Srba na Kosovu Simo Spasić žustro ućutkuje svog sunarodnjaka, poručuje mu da “umukne” i da “na skupovima na kojima se govori o žrtvama, bilo čije da su, mora biti tišina”.

‘Duh palanke je mržnja prema životu’

I nastupi tišina, ali tek kad su trojica policajaca u civilu prvo povela, a potom bukvalno iznela razbesnelog Stojkovića iz sale.

Dok se publici s videobima linkom iz Prištine obraća Atifete Jahjaga, u dvorište CZKD-a preko bočne ograde, koju je policija očito previdela, upada mladić u crnoj majici s malim zeleno-žutim amblemom na majici. “Ljotićevac”, uzvikuje neko od organizatora.

Ko god da je, policajci u civilu brzo ga iznose iz dvorišta. “A šta bi bilo da je budala unela i bacila bombu?”, upita neko. I pitanje se izgubi negde između straha i olakšanja.

Jedan od inspektora s motorolom u ruci prilazi devojci s akreditacijom organizatora i savetuje: “Ubuduće unajmite neko profesionalno obezbeđenje, ne možemo ni mi sve sami, tri skupa danas obezbeđujemo u gradu.”

A pored zida Centra za kulturnu dekontaminaciju sto s knjigama – prevedeno s albanskog Želim da mi se čuje glas i na engleskom I want to be heard. Na zidu plakat koji najavljuje “božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću” s naslovom njegove istoimene knjige Filosofija palanke. I na tom plakatu – kakve li ironije na današnji dan – jedna od njegovih poruka: “Duh palanke je mržnja prema životu”.

Onaj transparent, koji su aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava držali kao poruku današnjeg skupa “Sramota je mrzeti”, ostao je kao da je već zaboravljen.

Sve se polako smiruje. Dvojica kolega snimatelja već su naručila piće i sede čekajući da se “događaj završi”.

A da će ipak biti “sve u redu” postaje jasno kad su se niz ulicu, jedan za drugim, otisnula dva-tri policijska kombija s policajcima koji su već raspakovali svoju opremu za razbijanje demonstracija. “Nema danas posla za policijske nindža kornjače, a?”, prokomentarisa neko u dvorištu.

Odlazim iz Centra za kulturnu dekontaminaciju boreći se da u glavi razdvojim dva današnja utiska. Kad svi viču – niko nikog ne čuje, gde god da je istina i kakva god da je.

Drugi utisak: gledali su se kroz rešetke zatvorene kapije rugajući se jedni drugima da “dobro izgledaju iza rešetaka”. I razišli su se, svako tvrdoglavo uveren da je onaj “sa druge strane” u zatočeništvu sopstvenih uverenja.

Izvor: Al Jazeera