Rupert Goold: Ko je ISIL-ov Richard III

Razgovarala: Nataša Gvozdenović

Čitava godina, kada je o pozorištu reč, obeležena je Vilijamom Šekspirom, zbog velikog jubileja – 400 godina od smrti jednog od najvećih dramatičara.

Letnji festivali, naravno, govorili su Šekspirovim jezikom.

Svakako najekskluzivnija premijera u regiji bila je gostovanje britanskog ”Almeida” teatra na Brijunima u teatru Ulysses, koji Lenka Udovički i Rade Šerbedžija posvećeno kreiraju već drugu deceniju.

”Almeida” je krajem ljeta izvela predstavu Ričard III sa Ralphom Fiennesom kao Ričardom III i Vanessom Redgrave u ulozi kraljice Margarete, a u režiji Ruperta Goolda.

Goold je poznati britanski reditelj, ovenčan značajnim nagradama, dobar poznavalac Šekspira kojeg je više puta postavljao. Gledali smo Šekspira onako kako ga Britanci doživljavaju i postavljaju.

Sa rediteljem Ropertom Gooldom razgovarali smo o Šekpirovoj neverovatnoj vitalnosti, makijavelizmu kao načinu vladanja u svetu i teatru o Šekspiru u kontekstu današnjeg evropskog i hrvatskog tla na kojem je predstava igrana. O moći i instrumentima koji joj služe.

• Da li je makijavelizam samo politički instrument ili može biti i teatarski instrument kada govorimo o manipulisanju utiscima publike?

– Smatram da je Ričard III nastao kao propaganda koja je imala u cilju da sačuva narativ dinastije Tjudor. Ričard III je morao da ispadne loš kralj, a momak koji se pojavljuje na kraju komada i ubija ga (Erl od Ričmonda, kasnije kralj Henri VII) je deda kraljice Elizabete I koja je vladala u Šekspirovo vreme.

Istina je da je teatar humanistička forma umetnosti, to važi za svaku dramu, ali posebno se odnosi na teatar, zato što u teatru vidite čoveka u odnosu sa zajednicom, ili zajednicu u kojoj je humanistički model urušen. Vrlo jednostavno – smatram da postoje konfiguracije publike ili, ako hoćete, tačniji termin konfiguracije proscenijuma – u jednoj je glumac na sceni, a publika sedi u krugu oko njega, i za tu publiku, glumac u toj poziciji je onaj koga posmatraju kao heroja. To je viktorijanska, tačnije još ranija ideja o pozorištu.

Zatim tu je grčki model gde je glumac na sceni, a publika  u gledalištu se izdiže sa svojih visoko postavljenih sedišta iznad glumca – u tom modelu glumac je samo čovek, dok je publika u poziciji bogova. Mi smo ovaj komad premestili iz jednog proscenijuma u drugi – ovaj na Brijunima, koji ima grčki model proscenijuma i to zaista menja predstavu.

• U Engleskoj ona funkcioniše drugačije?

– Almeida je drugačije pozorište, tako da prostor menja politiku predstave. Ne možete istražiti sve mogućnosti teksta, niti glumci mogu istražiti svoje strategije bez svesti o prostoru u kojem igraju. Ne radi se samo o glumcima. Publika ima drugačiju prirodu u prostoru kao što je ovaj na Malom Brijunu.

Čak i retorika same izvedbe je doslovno u vezi sa organizacijom prostora – smatram da je Šekspir bio apsolutno svestan da piše o vezi između glume i politike. Veoma često on koristi slike u kojima političari sami sebe doživljavaju kao performere ili glumce, Ričard II to naročito čini, čini mi se više nego Ričard III, i čini mi se da postoji svest o zavaravanju, prevari koja se odvija, ali isto i svest o transgresiji  – stavio sam krunu i sada sam kralj.

U ovoj drami ima nečeg srednjevekovnog – podela na dobrog i lošeg kralja. Loš kralj, naravno, ima i deformitet koji je manipulativan i mislim da on zna da je to manipulativno. Postoji deo u komadu koji je vrlo suptilan – pošto ubiju Hejstingsa, Ričard II kaže Bakingamu: ’’Da li si dobar glumac? Možeš li igrati kao tragičar?’’.

U trenutku političke egzekucije prva stvar koju Ričard III pita je – da li si dobar glumac?, što je čini mi se svest o vezi između politike i glume.

• Šta mislite o ovom komadu u kontekstu Evrope i Brexita? U kontekstu tla na kojem se igra, u Hrvatskoj?

– Očigledno je kraj periodu koji se tiče građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji i imam utisak da je nacija podeljena. Sa druge strane, Engleska je podeljena u ovom momentu i kada su lider Boris Džonson i Majkl Gove došli i uradili suludu stvar koju zapravo niko neće i koja je prouzrokovala finansijske probleme, i danas kada svi kažu: ’’Sada je kao u doba Hitlera’’, a vi im kažete: ’’Zar niste glasali za to?“, oni odgovore: „Jesmo, ali nismo očekivali da će biti ovako’’.

Očigledno da postoji svest o političkim borbama koje su se dogodile u Jugoslaviji 90-tih, ali, čini mi se interesantnim, i to je ono što sam rekao Ralphu Fiennesu da je veoma prisutno od napada 11. septembra, odnosno u poslednjih 15 godina – individue su postale nebitne u odnosu na ideologije. Ko je Ričard III ISIL-a? 

Međutim i to se menja, jer prošlog leta se pojavljuje Tramp na političkoj sceni, naravno tu je Putin, imate imate uspon Nigela Faragea, koji je na čelu  stranke u Engleskoj koja je vodila Brexit, tu je Marie Le Pen, dakle individualci se vraćaju. Kada smo radili komad zapitao sam se – kako se ovaj komad obraća vremenu koje nema vidljive Ričarde? Imaju ih u grupama koje nisu vidljive, ali eto i to se promenilo i sada imamo Trampa.

Pogledajte šta su pokušali sa Bin Ladenom? Njegova egzekucija, koja je trebala toliko toga da promeni je, zapravo, bila suluda. Ubili su ga, ništa se nije promenilo, a isto je tako fundamentalizam kada pošalju tim ubica da ga ubije.

Ono što osećam da je povezano sa komadom, a što sam snažno osetio je kada je sa scene otišao predsednik, lider i kada su se ostali povukli sa njim, ostalo je to osećanje – da nema ko da vlada.

To je ono što se dešava Ričardu III – on postaje kralj i oslobađa se svih ostalih. On veoma panično sklanja svoje protivnike i to mi se čini vrlo savremenom situacijom.

• Na potpunoj ličnoj razini – šta ovaj komad vama znači?

– Moje čitanje je frojdijansko i čini mi se da ključnu ulogu u razumevanju komada ima uloga žena. Postoji jedna neverovatna rečenica koju kaže njegova majka: ’’Tvoje rođenje je bilo užasno za mene’’ i ’’ Nikada te nisam volela’’ i ’’Tvoje detinjstvo je bilo užasno’’. Čini mi se da je njegova mržnja okrenuta ženama. Postoje duge, velike scene u komadu sa ženama, koje nisu u direktnoj vezi sa glavnom, političkom, pričom.

Šekspir se posvećeno bavio odnosima i čini mi se da je reč o mizoginiji i o nevoljenom, deformisanom detetu. On se sveti ženama, on neprestano govori: „Ja ću biti tvoja majka. Biću tvoj otac’’, igra se na frojdovski način sa tim ulogama.

• Tako se sveti.

– Tako je, a Ralph ima jaku seksualnu energiju, vrlo je potentna figura i zato sam smatrao da je on pravi izbor za ulogu. Vrlo je specifično i to mi je bilo važno – da Šekspir piše scenu u kojoj se pojavljuju tri zrele žene. Za to što su ih u njegovo vreme, naravno, igrali, 14-togodišnji dečaci. 

Izvor: Al Jazeera