Peđa Vranešević: ‘Laboratorija’ je uvijek bila avangarda

Razgovarao: Mladen Obrenović

Uz ime Predraga Vraneševića, koji je s bratom Mladenom vodio poznatu glazbenu skupinu “Laboratija zvuka braće Vranešević”, piše da je kompozitor, arhitekt, multimedijalni umjetnik, crtač, rock i pop muzičar. Samostalno, ili s bratom, Vranešević je stvorio ogroman i značajan opus filmske, televizijske i kazališne glazbe. Za sebe kaže da je jednostavno “čovek scena”. I još uvijek stvara.

• Nostalgičnim prisjećanjem na neka davna vremena, za ‘Laboratoriju zvuka braće Vranešević’ nedvosmisleno se moglo reći da je bila ispred trenutka u kojem je postojala i djelovala. Jeste li doista, u svoje vrijeme, bili glazbena avangarda na jugoslavenskim prostorima?

– Da, bili smo uvek avangarda. Nekada posredno, kao neko ko ruši tabue, a nekada, bogami, direktno i otvoreno, od forme do suštine dela (sadržaja). Humor i ironijski otklon su bila sredstva koja smo neprestano koristili.

• Vaše životno djelo zaista jeste jedna ‘laboratorija zvuka’. U kojim ste se sve umjetničkim formama predstavili publici?

– Nema te umetničke forme u kojoj nismo prezentirali svoj umetnički izraz. Bilo da je reč o teatru, performansu, video artu, filmu (kratkometražnom, dugometražnom, animiranom, eksperimentalnom), likovnoj umetnosti, dizajnu omota ploča grupe, plakatima… Poznati pesnik Miroslav – Mika Antić je jednom prigodom za sebe rekao: ‘Sve sam radio, pisao, slikao, bubnjeve tukao, jedino nisam plesao balet.’ A ja sam prešišao i Miku Antića. U Londonu sam 1984. godine, u sklopu multimedijalnog performansa Riding the Horses of St. Marco, na dva mesta plesao balet.

• Radili ste filmsku, televizijsku i kazališnu muziku, forme kao što su rock opere, nastupali na koncertima, svojim notama bojali ste dječji program. Vidite li danas na sceni nekoga kome je umjetničko zanimanje i stvaralaštvo toliko široko?

– Stvari morate posmatrati u kontekstu vremena. Bilo je normalno u bivšoj Jugoslaviji da vas posmatraju kao kompletnog umetnika i da, bez ikakvih preporuka ili naloga, dobijete posao da napišete, snimite i izvedete muzike za TV seriju u Sarajevu. Koga smo mi znali u Sarajevu? Nikog. Ali su zato Sarajlije dobro znale nas. Znali su da ako braća ‘laboranti’ umešaju svoje prste u opšte zamešateljstvo dobijaju i kvalitetnu muziku, i osmišljen scenski nastup, i atraktivan, ali ne vulgaran dizajn kostima. Svega toga danas nema, jer ne može ni da ga bude kada političke partije promovišu svoje muzičke favorite. A to su silikonske planine i pošumljene doline.

• Za Vas znaju reći da ste čovjek – scena, a po onome što radite, navode kako ste i kompozitor, arhitekta, multimedijalni umjetnik, crtač, rock i pop muzičar, muzički urednik i filmski kritičar. Što je potrebno da jedan čovjek sve to postigne i koliku žrtvu i odricanja morate podnijeti?

– Pre svega je potrebno biti radoznao, a ja sam bio izuzetno radoznao. To me je i odvuklo ka avangardi. Mogao sam da eksperimentišem do mile volje, a da me ne sputavaju pravila. Uspevalo mi je da se selim iz jednog medija u drugi, a da to ne naruši celinu dela. Bilo je mnogo besanih noći. Radilo se po 16 sati dnevno, ali šta je to spram osećaja da ste dovršili jedno umetničko delo. O tome kako umetnik nikad nije zadovoljan onim što je stvorio nećemo sada, jer je to opšte mesto.

• Za sebe ste govorili da ste anarhista, uostalom to su govorile i tajne službe koje su Vas pratile. No, to je bilo ‘70-ih, ‘80-ih… Što je to bilo anarhističko u Vašem umjetničkom radu i smatrate li se i danas anarhistom?

– Anarhist sam, tim se dičim! Ako su naš rad pratili urednici radija, televizije, gramofonskih kompanija sa doličnom pažnjom, onda se za jednu instituciju mora reći da je taj posao (praćenje) radila pasionirano. Služba državne bezbednosti, iliti SDB, u svojim fajlovima za moju malenkost, Predraga – Peđu Vraneševića, izlegla je sledeću definiciju: anarhista sklon maoizmu. Ne deluje logično, ali je možda tačno. Šta sam mogao, pomirio sam se sa tom etiketom i nastavio dalje da ‘anarhišem’. Stvarao sam dela koja ruše tabue, raskrinkavaju lažni građanski moral i obračunavaju se sa provincijskom uskogrudošću. Anarhist, pa to ti je. Uz jedan dodatak, ali bitan: marksističko trockistički anarhist sklon maoizmu.

• Monografija Ulaz slobodan posvećena je Vašem opusu u muzici namijenjenoj teatru. Kako je moguće povezati teatar i popularnu muziku, pogotovo kako je to bilo moguće uraditi prije 45 godina, kad ste i počeli takve eksperimente?

– Ima li išta lepše od osećaja kada dođete pred pozorišnu salu sa nešto sitniša u džepu promrzlih nogu strahujući da nećete moći da kupite kartu, a dočeka vas ta sjajna objava – ulaz slobodan? Ima li uopšte bilo šta što se može porediti sa slobodom? Sloboda koju sam nosio u sebi mi je omogućila da povežem pozorište i popularnu muziku. Mada, istini za volju, kada se pogleda spisak od preko 100 predstava, vidi se da je više muzike iz prethodnih epoha – znači, gudački kvarteti, ansambli, renesansni sastavi, avangardna muzika izvođena na sintisajzerima. A kada se počinjalo, 1971. godine, bilo je puno mladalačkog zanosa, koji je nadomešćivao iskustvo i činio stvari lakšim nego što su to one zapravo bile.

Kada smo još kod ove teme, ne mogu a da ne iskažem doživotnu zahvalnost Želimiru Žilniku, koji me je uveo u svet teatra i da se sa setom setim naših zajedničkih poseta BITEF-u, gde nas je, nakon ulaska uglednih zvanica, čekala Mira Trailović i sa osmehom ulaz slobodan primala u naručje gledališta.

• Budući da ste radili s mnogo kazališnih i filmskih reditelja, izdvajate li nekoga posebno? S kim ste se najlakše uspijevali razumjeti?

– Što se tiče filmskih reditelja, situacija je prilično jasna. Uprkos tome što je filmski opus obimniji (200 filmova) jedan reditelj – Karpo Godina je konstanta od prvog filma koji smo radili – Zdravi ljudi za razonodu, još 1971. godine, pa do poslednjeg Umetni Raj. Sporazumevali smo se šifrovanim pogledima i saradnja je uvek tekla kao po loju. Uostalom, o tome najbolje govore nagrade koje su i jedan i drugi autor dobili tokom dugogošnje plodne saradnje.

Sa teatarskim rediteljima je situacija malo komplikovanija. Najviše sam radio (ili su braća Vranešević radila) sa Vidom Ognjenović, i to 16 predstava, pri čemu ja znam za još jednu. Dejan Mijač je sa 13 predstava na drugom mestu po kvantitetu, ali ne i po kvalitetu. Moglo bi se reći da je, svojom visprenošću i lucidnošću, davao podstrek saradnicima da izvuku najbolje iz sebe. Njegove predstave Rodoljupci i Putujuće pozorište Šopalović su postavile visok standard za naredne generacije. Čast mi je što sam učestvovao u obe epohalne produkcije.

Greh bi bio da ne pomenem predstavu Baal Bertolta Brehta, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Eduarda Milera. E, to je bio krvnički rad pod paskom pedantnog nemačkog reditelja. Predstava je bila veliki uspeh na sarajevskom MESS-u 1988. godine.

• Mnogi će kazališni radnici danas reći kako je teatar izgubio oštricu kritike društvenih nepravdi i uglavnom prestao govoriti o ključnim problemima društva. Kritike je nestalo i u medijima. Je li sve tako idealno u srpskom društvu?

– U svim društvima na svetu je daleko od idealnog, a u srpskom posebno. U slet operi Nema zemlja, koju sam napisao, snimio na CD i izveo u decembru  2011. godine sa devetočlanim bendom u Domu omladine u Beogradu i Studiju M u Novom Sadu, na svoj, ironičan način, obračunao sam se sa srpskom, ali i globalom stvarnošću.

Izvor: Al Jazeera