Dječak koji crta maštu
Piše: Velimir Ilić
Prvo je naučio da crta, pa tek onda – da hoda. Ne zna ni približno koliko je crteža dosad nacrtao – “valjda hiljade”, ali je imao pet izložbi i bar još sedam-osam otkazao, jer ne stigne da udovolji svim pozivima.
Ilustrovao je već nekoliko knjiga, a u međuvremenu su stigle prve ponude dve ugledne svetske kompanije za ozbiljne profesionalne ugovore… I ništa od toga ne bi bilo čudno da Dušan Krtolica nema – samo 11 godina.
Ovaj mališa svojim crtežima i bogatstvom linija i tačkica, ukroćenih čudesnom emocijom i veštinom, već nekoliko godina unazad primorava i laike i školovane umetnike da mu se iskreno dive, bar u sebi, čak i ako im sujeta ne dopušta da ga potapšu po ramenu.
Radoznalog, a istovremeno ozbiljnog pogleda, Dušan naprosto nikog ne ostavlja ravnodušnim. No, nije mu, zapravo, ni cilj ni svesna namera da nekog oduševi – on samo hoće da crta.
Enciklopedija prahistorije
A onda, dok u ateljeu razgledamo desetine crteža praistorijskih životinja, bez trunke ushićenja, izgovori rečenicu, spontano, kao da nekom saopštava koliko je sati: “Sad pripremam enciklopediju praistorije, pisaću sam i tekst.”
Pogledam ispod oka roditelje Vesnu i Dragana. Samo slegnu ramenima – i njima je tako nekako saopštio tu odluku.
Ljudi i životinjeDušanov rad od samih početaka prati akademski slikar Goran Čavija – Čarli.
• Ima li Čarli nekih primedbi na tvoje crteže?
“Ne, pušta me da crtam šta ja hoću. Mada… on bi hteo da ja počnem malo i ljude da crtam, ali ja, ipak, više volim životinje.”
• Probao si? Kako ti ide to s ljudima?
“Pa, probao sam, nisu mi ljudi loši, ali – više volim životinje.”
Enciklopedija će, kaže – “izračunao sam”, imati stotinjak strana. Pokazuje prve crteže koje već sprema i, dok razgovaramo, s lakoćom docrtava jedan od njih, pa za tren oka neki od rođaka izumrlih praistorijskih bića dobija izgled izgladnelog predatora koji žustro juri plen.
Tako crta Dušan Krtolica. Ozbiljno i iz godine u godinu sve zrelije. Mada, uzalud prepričavanje – to treba videti. Kao da je svaki crtež već unapred kodirao negde u mislima, pa flomaster postaje samo puka transmisija koja te impulse mašte pretvara u neke pradavne potomke dinosaurusa, ptice, gmizavce…
“Ovo je jedna šuma u Nemačkoj, u periodu Eocena, pre oko 45 miliona godina. To je početak ranog tercijara, nakon što su dinosaurusi izumrli… I mnogo pre nego što su se pojavili ljudi, ali su prvi sisari već počeli da zauzimaju svet umesto dinosaurusa”, objašnjava Dušan jednu od svojih bogatih ilustracija, do najsitnijih detalja iscrtanih na površini dva prosečna plazma-ekrana.
Dok priča i crta, spontan je, pleni jednostavnošću kojom razmišlja. A Dušanova mašta, slojevita kao evolucija životinja koje ga inspirišu, uz nadahnutost zoologijom, posebno praistorijskim bićima, odavno su već uzdigle ovog dečaka iznad njegovih vršnjaka.
Ponekad čak i svoje roditelje zbuni, bez namere da od njih traži i iznudi bilo šta što deci tog uzrasta pada na pamet.
Jedino što traži je – da crta.
A, kad ga malo upoznate i kad pomislite da je predvidiv odgovor na pitanje o izboru profesije, ovaj talentovani jedanaestogodišnjak, učenik petog razreda, zbuni vas svojim izborom: ”Biću zoolog… Zapravo, voleo bih da budem zoolog, a da mi crtanje bude samo hobi.”
”To si odlučio? Ili ćeš još malo gledati kako će te životinje da se ponašaju ispod tvoje olovke?”, pitam ga i iskušavam pitanjem kako se njegova nastavnica biologije oseća kad počne da crta i priča o životinjama od prapočetka sveta do danas.
Crtanje je igra• Crtaš enciklopediju praistorije, već si ilustrovao nekoliko knjiga… Još malo pa ćeš, izgleda, da sklopiš i neki posao?
“Ma, neee… Ja to radim iz zabave.”
• A kad učiš, ako toliko crtaš?
“Pa, stižem i da učim, odličan sam đak… Ne volim ja toliko igrice, ni fudbal…više volim da crtam i čitam knjige o životinjama. Ali, imam ja puno drugova, ne nedostaje meni druženje.”
A jedan od tih drugara, 14-godišnjak “iz senke”, osmislio je Dušanov blog. Zasad samo blog, ali bogata i, za početak, dovoljna prečica do ozbiljne web adrese, jednog dana.
”Pa, sad u petom razredu radimo biljke”, diplomatski odgovara Dušan. Ne da se zbuniti i isprovocirati, a onda nastavlja, ne čekajući sledeće pitanje: ”Rekla mi je nastavnica da će me iduće godine, u šestom razredu, kad budemo radili životinje, pustiti da predajem. Nisam tražio, ona je sama rekla…”
”Znači, ti možeš i da biraš – hoćeš li biti profesor, crtač, zoolog?”
”Pa još u drugom razredu sam imao neka mala predavanja o praistoriji, drugovima sam pričao… Imao sam čas, svoj… Ništa naročito, ali sam im pričao.”
A priče o Dušanovoj umetničkoj viziji zoologije i praistorijskog životinjskog carstva već su obišle svet, od Balkana do Japana i na drugoj polulopti. A, da li se neko u Srbiji zainteresovao – likovnjaci, Ministarstvo kulture, akademija umetnosti?
”Zovu me iz raznih delova sveta da me intervjuišu za razne novine, bio sam već u Huffington Postu…”
”A engleski, kako ti idu jezici?”
”Pa, dobro. Smislio sam i neke priče na engleskom”, kaže i počinje: ”Two milion years ago South America was…”, pa onda nabraja podele, vrste i podvrste dinosaurusa, saudopodomorfe, stegosauride, anhilosauride…
”Kako ti to uspeš sve da zapamtiš, gde si pokupio sve te podatke?”, pitam ga.
‘Volim da izučavam’
”Sa raznih mesta – nešto na internetu, nešto iz knjiga, a imam i puno enciklopedija o životinjama i praistoriji. I volim to. Jednostavno – volim da izučavam. To su bića koja su postojala, neke sam viđao u knjigama, a neke crtam iz glave…. Ovo je Titanis, ovo arheoteriks…”, pokazuje.
”Taj Titanis, jel’ to neki rođak ptice Dodo?”
Ugovori i stipendijaIako mu je tek 11 godina, Dušan Krtolica je već dospeo na ivicu ozbiljnog biznisa – dobio je ponude dve ugledne svetske kuće – SIPA Press iz Pariza i britanske agencije Rex Features.
“Britanci su ponudili da preuzimaju njegove radove u visokoj rezoluciji”, kažu Dušanovi roditelji Vesna i Dragan.
Oni su mu nezamenjiva podrška, ali kažu da im je svima dobro došla i stipendija koju je dobio od direktora beogradskog zoovrta Vuka Bojovića – 15.000 dinara (blizu 130 eura).
“To je za nas značajan novac – svi ti papiri, flomasteri, digitalna štampa crteža… Sve izgleda sitno, ali ne možemo da pripremimo izložbu bez nekoliko stotina evra. A ovo tek sad postaje ozbiljna stvar, želimo da mu pomognemo oko te enciklopedije i tek sad će nam postati skupo…”, kažu Dušanovi roditelji.
”Neki rođaci? Nisu. Titanis je bio mnogo opasniji, bio je toliko veliki da je mogao da ubije životinju veličine konja ovim kljunom… Ali, nije mogao da leti, imao je mnogo mala, zakržljala krila… Možda je nekad ranije leteo”, priča Dušan, a onda iz crtača progovara zoolog: “Naučnici i smatraju da je on evoluirao od letećih predaka…”
Dušan ni jednog trena ne pokazuje da mu crtanje ikad predstavlja problem, bez obzira na to koliko vremena provodi crtajući i učeći o praistorijskim životinjama.
”Imaš li ti, zapravo, vremena da se igraš?”
”Meni je crtanje igra”, odgovara Dušan i pre nego što čuje pitanje do kraja.
I da ne bi gubio vreme samo pričajući, nastavlja da crta. Vrlo neobičnim položajem prstiju savršeno kontroliše flomaster od 0,3 milimetra, povlačeći linije elektronski precizno, kao da je svaki potez odavno tako odmeren i kao da svaka linija baš tad treba da bude baš tu gde je Dušan povuče.
Onda na trenutak baci pogled preko flomastera i papira, tek da proveri zašto se sagovornik ućutao. Jednostavnošću i dečjom spontanošću, nenametljiv i nadasve strpljiv, Dušan kao da još koji trenutak ostaje tu, tek toliko da rasporedi poslušne linije u neki novi lik praistorijske ili koje god životinje. Do sledećeg crteža, izložbe, intervjua… I do svoje prve autorske knjige – enciklopedije praistorije koju je, spontano i nesvesno, najavio u ovom razgovoru.
Ali, ovo je priča koja tek počinje…Videćemo koliko će jednog dana vredeti današnji Dušanov autogram.
Izvor: Al Jazeera