Djeca u vojnom kampu – oružje za patriotsku upotrebu

Udruženje učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije i roditelji 11 kampera iz Srbije nemaju dilemu da li su postupili ispravno (UOSYU)
Udruženje učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije i roditelji 11 kampera iz Srbije nemaju dilemu da li su postupili ispravno (UOSYU)

“Danas previše mazimo decu – moramo im dati šansu da i sami naprave svoj izbor”, kaže ratni veteran Petar Radujković (47), koji je početkom maja poslao svog 16-ogodišnjeg sina Miloša u Vojno-patriotski međunarodni kamp mladih u Rusiju.

Fotografije uniformisanih mladića i devojaka, koje su se pojavile na društvenim mrežama i pojedinim medijima, ali i činjenica da su se golobradi tinejdžeri tokom sedmodnevnog boravka na obuci u kampu kod grada Kuznjecova latili oružja, izazvala je kontroverzne komentare. Međutim, ni organizator – Udruženje učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, ni roditelji 11 kampera iz Srbije nemaju dilemu da li su postupili ispravno, naprotiv.

Predsednik udruženja UOSYU iz Novog Sada Željko Vukelić, organizator i vođa puta, insistira kako “lično ne zna ni za jedan loš ili negativan komentar” i da “iznad svega stoje i roditelji”, koji su detaljno upoznati sa radom kampa. Sva deca učesnici su iz porodica ratnih veterana.

“Uz poziv, iz Rusije smo dobili i videomaterijal o radu kampa, a sve članove Udruženja obavestili smo o mogućnosti da pošaljemo decu uzrasta od 14 do 18 godina. Moglo je da ih ide 12, a javilo se više, javile su se i devojčice, ali smo odlučili da prvi put pošaljemo samo dečake. Selekciju smo napravili birajući decu preminulih ratnih veterana, ratnih vojnih invalida iz socijalno skromnijih porodica kojima su uskraćena letovanja. Te kampove je od 2015. do 2022. godine odobrila Ruska Federacija, a od roditelja sam dobio pisanu saglasnost i pristanak da njihova deca učestvuju u radu sedmodnevnog vojno-patriotskog međunarodnog kampa mladih, koji je, povodom 75. godišnjice Staljingradske bitke, organizovan uz prvomajske praznike. Meni su roditelji potpisivali punomoć da deca mogu samnom putovati u Rusiju”, objašnjava Vukelić.

Protiv nasilja

Za sve učesnike kampa bilo je obezbeđeno zdravstveno i putno osiguranje, a troškove prevoza je pokrio predsednik opštine Čajetina, kandidat na nedavnim predsedničkim izborima u Srbiji Milan Stamatović. Zlatibor i opština Čajetina bi već u junu mogli biti domaćini sličnog takmičenja, na kojem će gostovati i mladi iz Suvorovsko-Nahimovske akademije iz Moskve.

činjenica da su se golobradi tinejdžeri tokom sedmodnevnog boravka na obuci u kampu kod grada Kuznjecova latili oružja, izazvala je kontroverzne komentare

Vukelić kaže kako Udruženje istovremeno “radi puno stvari koje nisu prepoznatljive u našem društvu”.

“Organizujemo akcije i predavanja ‘Dijalogom protiv nasilja’, objašnjavamo da je rat loš, spuštajući sve na nivo vršnjačkog nasilja, da bi lakše napravili paralele o nasilju kao društvenom zlu. Za to nemamo podršku države. U ovom slučaju roditelji su odlučili da li će deci dozvoliti učešće u kampu i pustiti ih, pa ne vidim ništa dramatično u tome”, kaže Vukelić.

Na pitanje kako reaguje na komentare da je to zloupotreba dece i može li se patriotizam širiti i bez oružja i vojne obuke, Vukelić kategorično insistira da nema ništa sporno.

Od trofeja do lasera

„Iznenadila i nas atmosfera, srdačna, pitoma i drugarska, a istovremeno ozbiljna i odgovorna. Obuku drži ENOT corp – a među instruktorima su ljudi od vojnih penzionera do mladih kadeta.

Korišćene su replike oružja ili trofejno oružje zalivenih cevi, a deo opreme je elektronski savremen, laserski, tako da se na zaštitnim prslucima simuliraju pogoci.

Ove godine bilo je više od 350 učesnika kampa, a mi smo za našu ekipu obezbedili uniforme počasnog voda Udruženja kako bismo mogli da budemo jednoobrazno odeveni. Koristili smo ambleme ratnih veterana, stari amblem naše vojske i, naravno, državnu zastavu da bismo bili prepoznatljivi“, kaže Željko Vukelić.

“Apsolutno da može! Postoje razni vidovi patriotizma – neko ga širi rečima, neko olovkom, ali ja mislim da i ovo može da bude način. Uostalom, roditelji su dali saglasnost, znali su gde im deca idu – apsolutno nema manipulacije, to su zlonamerni komentari ljudi koji se protive da deca budu obrazovana i spremna ako budu morala da koriste oružje”, objašnjava Vukelić.

Nećkanje supruge

U tim svojim tumačenjima ima istomišljenike i među roditeljima učesnika kampa.

“U Srbiji trenutno nema služenja vojnog roka i čini mi se sasvim korektnim da i dete stekne neke vojne veštine i upozna jednu veliku i prijateljsku zemlju. Lično sam odrastao u porodici u kojoj se cenilo viteštvo, i to je bio motiv da Miloša pošaljem u kamp, jer smatram da mu to ništa loše ne može doneti. Uz vojne veštine čovek sazreva, odrasta, može čak i da brine o porodici ako zatreba. Svi mi danas previše mazimo decu, ali moramo im dati šansu da i sami naprave svoj izbor”, kaže Petar Radujković, priznajući da se “supruga malo nećkala, jer se sin nikad nije odvajao od porodice”.

Petar je mislio drugačije: “Deca moraju da odrastaju – nekad mora da se počne. Miloš trenira fudbal devet godina i bavi se boksom. Meni, kao roditelju, drago je da je spoznao neka nova životna iskustva, to će pomoći njegovom sazrevanju.”

Kaže da “patriotizam nije oružje, ali jeste ljubav prema otadžbini, koja se, ako treba, brani i oružjem”, pa se ne može biti “nespreman i goloruk ako neko napadne vašu zemlju”.

“Da imam ćerku, i nju bih poslao u kamp. Vidite Jevreje – tamo i žene idu u vojsku”, kaže Radojković.

Istočna orijentacija

Janko Uzelac iz udruženja veterana ima i kćerku i sina, koji je u kamp otišao mesec dana pre punoletstva.

“Ako hoćete iskreno – mi u porodici smo ‘istočno orijentisani’ – volim Rusiju i ruski narod i mislim da vode ispravnu politiku. Naravno da su deca odlika, slika i prilika svojih roditelja i toga kako se ponašamo u kući. Između mene i mog sina je razlika u godinama, ali imamo neke zajedničke poglede. Ja sam znao da se neće koristiti oružje i smešni su mi komentari da se ‘deca pripremaju za rat’. Oružje koje su koristili je potpuno bezbedno – ili ima elektronsku simulaciju- ili je to trofejno oružje zalivenih cevi”, objašnjava Uzelac, naglašavajući kako “nije video ništa loše” u kampu.

Za svog sina kaže da je “svestran i umetnička duša”, jer završava srednju muzičku školu i svira gitaru, frulu, klavir i klavijature, usput crta i slika, trenira aikido i već nekoliko godina peva u horu.

“Moj sin je ushićen i želi i da opet ode u kamp. I neki njegovi planovi u budućnosti su vezani za tako nešto, iako ide u srednju muzičku školu”, objašnjava Uzelac, insitirajući na kraju razgovora kako svojoj deci kroz vaspitanje prenosi poruku da postoji samo jedna podela među ljudima.

“Ja jesam ratovao, moja odluka je bila da se borim za svoju zemlju, ali vam najiskrenije kažem da ne mrzim nikoga, pogotovo ne narode bivše Jugoslavije. Učim i decu da dele ljude samo na dobre i loše. A ko god želeo rat – u kući mu bio”, kaže Uzelac.

Životna autonomija

Milan Milić, neuropsihijatar i psihoterapeut, u priči o odlasku dece u vojno-patriotski kampu u Rusiji ne vidi “neku posebnu temu”.

“Roditeljski pristanak u ovom slučaju podrazumeva da nema zakonskih dilema. S druge strane, odluka i saglasnost govori o sistemu vrednosti koji živi u porodici, a operacionalizuje se kroz priču o patriotizmu koji se povezuje sa Rusijom. Ne mislim da je ovde reč o bilo kakvoj zloupotrebi. Lično mi se čak čini da tu ima i drugih stvari – danas se koriste razni putevi kako bi čovek našao neko trajnije rešenje i životno opredeljnje, jer perspektiva za mlade već dugo nije izvesna”, tumači Milić.

On ukazuje da, gledano iz ugla roditelja, to “može biti i trend koji do sada nismo prepoznavali” – da “deca postaju investicija koju roditelji usmeravaju – od raznih sportova do sticanja nekih drugih veština, kako bi im obezbedili neku vrstu samodiscipline i životne autonomije”.

“Decu u kampovima učite i samostalnosti koja ne podrazumeva zaštitu roditelja u svakom trenutku. Istovremeno, roditelji to doživljavaju kao potvrdu svog sistema vrednosti, a neki i da im deca možda dugoročno obezbede neku vojnu karijeru. Teško je proceniti motive i razloge, ali je važno da deca na to nisu prisiljena i da se sve desilo uz saglasnost roditelja”, tumači on.

Kult oružja

Vladan Beara, psiholog iz Centra za ratnu traumu, ocenio je ranije u medijima da se “njemu lično ideja ovakvog kampa ne dopada” i da svog sina ne bi pustio, ali da se ne može sa sigurnošću reći ko je u pravu. On kaže kako “u glavama veterana, ali i mnogih drugih ljudi, poslednji ratovi, pa ni Drugi svetski rat, još nisu završeni”, ali i ukazuje kako “u raznim zemljama postoje grupe koje decu od malih nogu navikavaju na oružje”.

“Sam kult oružja ne garantuje da će neko postati nasilnik ili ubica, ali je pitanje da li smo mi društvo koje hoće da promoviše militarističke vrednosti, kao i da li treba idealizovati situaciju kao da više nikada nećemo biti napadnuti”, prokomentarisao je Beara.

Bilo kako bilo – kamp je završen, ali je ostala ideja da neke buduće generacije sa ovih prostora ponovo pohode poligone i vežbališta među dvenim barakama u šumi kod Kuznjecova. Ostaje, takođe, i činjenica da se na Balkanu pri svakom pomenu oružja neminovno pomisli na nedavne ratne strahote, čiji eho još nije utihnuo, niti su posledice zaboravljene.

A nelagodu, bojazan ili strah od oružja – svejedno, ponekad ne mogu odagnati nikakva objašnjenja.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Balkan
POPULARNO