Generacije rudara u rudniku Resavice

Šesti august je Dan rudara Srbije. Obilježava se u znak sjećanja na isti datum 1903. kad su se rudari Senjskog rudnika, kod Despotovca, štrajkom izborili za povratak na posao trojice otpuštenih kolega, za skraćenje radnog vremena i besplatno ulje za lampe za osvjetljavanje jama, koje su dotad sami plaćali.

Senjski rudnik jedan je od devet u okviru Javnog preduzeća za podzemnu eksploataciju ugljena Resavica.

Prvih 1.200 metara rudari prelaze u minijaturnim vagonima. 

Ostatak, od još toliko, moraju savladati pješice. Lampe su jedina svjetlost u mrkloj utrobi zemlje.

Svaki dan nosi zebnju koja se ne izgovara – da li će na kraju smjene iz jame izaći svi koji su se u nju i spustili.

Katastrofalna 1984.

Godinu 1984. godinu rudari pamte kao katastrofalnu, jer su te godine, u nesreći, poginula 32 rudara. To je najveća katastrofa koja je pogodila Rembasove rudnike.

Tada je poginuo i otac rudara Zlatana Radojevića. Danas on hoda istim hodnicima i kaže da ne razmišlja puno o stvarima iz prošlosti.

„Desilo se to što se desilo, na kraju smo i brat i ja zajedno odlučili da se zaposlimo u rudniku. On radi u Senjskom rudniku“,  dodaje.

Generacije porodica provele su svoj radni vijek u podzemnim tunelima Resavice. Rudar Darko Milosavljević se može pohvaliti da su mu u rudniku radili djed i otac, a danas rade on i dvojica braće.

„Bilo mi je samo ono..strah me bio kad se detoniralo. Međutim, dan po dan, dan po dan, društvo i eto. Već šest-sedam godina sam u ovom poslu. Morao sam nešto da izaberem. Živimo u takvom mestu gde je rudnik jedino ono što nam je preostalo“, iskren je Milosavljević.

„Dvesta metara ispod površine zemlje, izvan vidokruga ostalog sveta, rudari rade opasan i naporan posao. Svaki dan je rizik. I zato umesto klasičnog pozdrava ‘dobar dan’, imaju sopstveni“, izvještava novinarka Al Jazeere Jelena Glušac.

“Nema tu ni ‘zdravo’, ni ‘dobar dan’, nego ‘srećno’, to je tradicionalno od početka rudarstva, to je zakon”, kaže rudar Ljubiša Tasić. 

Biti živ na kraju smjene

Sa 30 kalendarskih, a 42 godine beneficiranog radnog staža, Ljubiša je jedan od najstarijih rudara Resavice. U njemu je doživio sve i rado se prisjeća prošlih dana.

„Jednom je nastradao rudar. To je najteže što može da se dogodi. Nema teže stvari od toga. Recimo tog slučaja se sećam. Tad sam prvi put pio i lekove za smirenje. A bilo je i lepih stvari – kad je proizvodnja, kad je dobra plata, kad ide ugalj. To je nešto najlepše, kao reka kad ide, gledaš. Milo ti je. Uđe ti to, kažem ti, u krv, i lepo je to“, dodaje.

Pitanje, šta je u rudarstvu najveća sreća, bude na kraju suvišno, a Ljubiša na njega odgovara skromno: „Pa što smo živi i zdravi, čini mi se. Šta će bolje od toga. Kad izađemo, svojoj kući odemo. To je nešto najlepše“.

Izvor: Al Jazeera