Srbija: Traumatičan povratak kući

Piše: Ratko Femić

Desetine hiljada ljudi napustile su Srbiju tokom devedesetih godina prošlog veka – što trbuhom za kruhom, što tražeći bezbednije mesto za svoju porodicu. Za većinu koja je utočište našla u zemljama zapadne Evrope čarobna reč bila je azil. Posle demokratskih promena u Srbiji od 2000. godine evropske države, koje su već postale dom za hiljade porodica, otkazuju im gostoprimstvo. Tada nastaje njihova nova drama – reintegracija u društvo koje im pruža manje mogućnosti nego ono u kojem su dotad živeli.

Novopazarac Kadrija Mehmedović nekoliko godina je živeo u Nemačkoj. Po povratku u Srbiju formirao je udruženje građana “Reintegracija”, koje bi trebalo da pomogne povratnicima da započnu svoj novi život. On podseća da je prvi i najbrojniji talas iseljavanja iz Sandžaka počeo još u vreme početka rata u Bosni i Hercegovini.

Za većinu koja je utočište našla u zemljama zapadne Evrope čarobna reč bila je azil.

“Razlog je bio rat u okruženju, veliki pokreti vojske, policije i paravojnih formacija, događaji u  pribojskim i pljevaljskim selima, otmica Bošnjaka iz voza… Ti događaji su stvarali nesigurnost za život i ubrzali su iseljavanje. Ja sam otišao 1995. godine u Njemačku, jer je tamo boravilo oko 80 odsto ukupnog broja izbjeglica”, priča Kadrija.

Pod pritiskom EU-a

Njegov prvi utisak je bio poražavajući. Na frankfurtskoj železničkoj stanici susreo sa sa stotinama ljudi iz Sandžaka koji su bili bez rešenog statusa, socijalne i zdravstvene zaštite i dokumenata, koja su im u međuvremenu istekla. Motiv Kadrijinog odlaska u Nemačku bio je da vidi kako ti ljudi žive, a onda i da im pomogne da legalizuju svoj boravak.

“Djelimično sam to uspio uz pomoć grada Frankfurta. Dobio sam prostorije gdje su se ljudi mogli okupljati, razmjenjivati informacije i pomagati jedan drugome. Kasnije sam doveo i svoju porodicu. Vodio sam neko vrijeme zavičajno udruženje, a kasnije sam imao socijalno primanje. Vratio sam se u Novi Pazar 2004. godine, u posljednjoj grupi povratnika, po dogovoru o readmisiji, koji propisuje obavezan povratak izbjeglica sa privremenim boravkom”, nastavlja Kadrija.

Profil prosečnog povratnika u Srbiju iz vremena pre ukidanja viznog režima za zemlje EU-a je oženjeni i nezaposleni muškarac, Rom koji ima između 30 i 39 godina, dvoje dece i boravio je u Nemačkoj otprilike pet godina.

Prema proceni Komesarijata za izbeglice, u Srbiju se do sada vratilo blizu 40.000 građana koji su ostali bez prava da i dalje borave u zemljama Evropske unije. Među povratnicima najviše je bilo etničkih Roma, potom Srba, Bošnjaka i Albanaca. Ako bi se tražio profil prosečnog povratnika u Srbiju iz vremena pre ukidanja viznog režima za zemlje EU-a to bi, prema podacima Međunarodne organizacije za migracije, bio oženjeni i nezaposleni muškarac, Rom koji ima između 30 i 39 godina, dvoje dece i boravio je u Nemačkoj otprilike pet godina.

Danilo Rakić, iz nevladine organizacije “Grupa 484”, kaže da je Srbija pod pritiskom EU-a da smanji broj tražilaca azila, ali i da su pritom povređena ljudska prava zbog sprovođenja propisa o ovlašćenjima granične policije, koja može da zabrani nekome da napusti Srbiju.

“U bivšoj SR Jugoslaviji neke etničke grupe su se osećale nesigurno zbog ratova na tlu bivše Jugoslavije i oni su tada dobijali privremenu zaštitu u zemljama zapadne Evrope. Prvi veliki povratak dogodio se nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Bošnjaci su mahom dobijali azil u Nemačkoj, Švedskoj, Luksemburgu, ali nakon demokratskih promena tim ljudima je uskraćeno pravo boravka u tim zemljama. Srbija, a ranije Srbija i Crna Gora te SR Jugoslavija uvek su bili među prvih nekoliko zemalja po broju tražilaca azila. Pre sedam godina SCG je bila prva na listi”, kaže Rakić.

Vraćaju se, ali i odlaze

I posle demokratskih promena u oktobru 2000. godine Srbija je ostala u svetskom vrhu po broju tražilaca azila. Prema zbirnoj statistici UNHCR-a, po broju uloženih zahteva, tadašnja SCG bila je 2005. godine na prvom mestu u svetu sa 21.927 uloženih zahteva za azil, a sledeće godine četvrta sa 15.400 zahteva.

I posle ukidanja viznog režima nastavljeno je kretanje ka zemljama EU-a, u kojem ponovo prednjače Romi, ali i Albanci i Bošnjaci. Oni su iskoristili slobodu putovanja za ulaganje zahteva za azil, pokušavajući da tako reše svoje ekonomske probleme. Međutim, evropske zemlje sada ovakve migracije tumače kao zloupotrebu sistema azila, jer smatraju da, za razliku od ratnih devedesetih godina prošlog veka, više ne postoje razlozi zbog kojih bi države članice EU-a državljanima Srbije masovno pružale utočište. Ipak, mnogi povratnici se ne slažu sa takvom konstatacijom.

Povratničko pitanje je manjinsko pitanje i dobrim delom se prava tih ljudi krše.

“Razlozi zbog kojih su ljudi otišli nisu otklonjeni, izuzev argumenta da je došlo do demokratskih promjena. Tamo su se djeca školovala, planirao se život… Readmisija je imala svoje obaveze. Dvije strane potpisnice su se obavezale da se povratak odvija po pravilima Ženevske konvencije i da se ne krše manjinska i ljudska prava. Mnogi su odbili povratak, tako da je na hiljade pojedinaca i familija prisilno vraćeno i ni ne mogu ući u zemlje EU, jer imaju zabrane ako ne plate troškove deportacije. Srbija je tek  2009. godine usvojila strategiju i akcioni plan za reintegraciju povratnika”, kaže Mehmedović.

Istraživanje koje je sprovelo udruženje povratnika “Reintegracija” pokazalo je da se samo u Novi Pazar vratilo blizu 20.000 ljudi.

“Malo njih je vraćeno na posao, nikom nije povezan radni staž, što je readmisijom predviđeno, dalje se institucionalno ne doprinosi reintegraciji povratnika, izuzev što učenik povratnik može odmah da nastavi školu, a ima godinu dana da izvrši nostrifikaciju svjedočanstava ili diplome, što ranije nije bio slučaj. Država treba da izdvoji sredstva za rješavanje zaposlenja povratnika i da traži sredstva za reintegraciju povratnika iz fondova EU za migracije. Povratničko pitanje je manjinsko pitanje i dobrim dijelom se prava tih ljudi krše”, nezadovoljan je Mehmedović.

Ni tamo ni ’vamo

Oni koji su duže boravili van zemlje moraju da se reintegrišu u društvo. Veliki broj njih je u inostranstvu dobio decu koja su se tamo školovala i ne govore ili slabo govore srpski jezik. Osobe koje ostaju u razvijenim zemljama zapadne ili severne Evrope po deset i više godina i psihološki su u specifičnoj situaciji.

Četrdesetšestogodišnji Atif je pre četiri godine napustio komforan stan u Kelnu i došao u trošnu kućicu, koju deli sa porodicom svog rođaka u romskom naselju u predgrađu Beograda. Njegov šesnaestogodišnji sin Selim nikada pre toga nije video zemljanu, neasfaltiranu saobraćajnicu niti takvo naselje od kućeraka sklepanih ciglom, limom, daskama.

“Meni nije bilo toliko teško kao Selimu. Malo se privik’o, ali još priča o Kelnu. Sada je malo bolje, naučio je srpski, ali kada smo došli, nije znao da bekne. Moglo je dete dva’es puta da mi pogine na ulicu dok nije naučio da ovde šoferi ne paze k’o u Nemačku. Tamo je išao u školu, završio je pet razreda, a kada je doš’o, nije mog’o da nastavi da uči. Šta će, nije znao jezik”, priča Arif.

Oni koji su duže boravili van zemlje moraju da se reintegrišu u društvo.

Da bi im deca nastavila školovanje, povratnici moraju da prevedu njihova dokumenta i nostrifikuju ih, za šta neki od njih nemaju novca. Osim toga, mnogo njih je pod prisilom i iznenada napustilo zemlju boravka, tako da su im važna dokumenta, kao što su uverenja o završenim razredima, i dalje negde u Evropi.

Prema podacima Kancelarije za readmisiju, koja radi u sklopu Ministarstva za ljudska prava Srbije, preko 90 odsto dece povratnika pohađalo je školu u zemljama u kojima su prethodno živeli. Istraživanje, koje je “Grupa 484” obavila u beogradskoj opštini Palilula na uzorku od 64 povratničke porodice, pokazuje da 62 odsto dece nije nastavilo školovanje po povratku u Srbiju.

“Tamo ljudi žive, rade, imaju prijatelje sa kojima se viđaju, deca im idu u školu i odjednom kao da zatvoriš oči i probudiš se negde drugo, gde se mnogo teže živi. Neko malo skrene psihički, znaš. Vidiš da te ne žele ni tamo ni ‘vamo”, kaže Arif.

Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i nužno ne predstavljaju uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera