Uticaj krize na region

Piše: Dragan Vujadinović

Drugi talas velike svetske ekonomske krize, koja je počela krajem 2008. godine, da bi većina analitičara krajem 2010. godine prognozirala oporavak, stigao je. Prognoze o trajanju, posledicama i početku oporavka su krajnje oprezne i vrlo suprostavljene. Povoljni ekstrem polazi od “plišanog scenarija” – svet je toliko snažan i “zreo” da će ubrzo pronaći odgovarajuću terapiju za “drugi talas”(koji će trajati najduže godinu dana). Drugi pol je katastrofičan – ceo svet će ući u veliku recesiju, daleko veću od one iz “prvog talasa”, tako da ni veliki potresi, čak i svetski ratovi, nisu nemogući, imajući u vidu da sledi neminovna preraspodela ekonoske moći (naravno, misli se na ekonomski sukob Amerike i Evropske unije, na jednoj, i zemalja BRIK-a, na drugoj strani).

Između dve pomenuta ekstrema smestilo se mnogo različitih teorija. Ono što se nedvosmisleno može zaključiti je: epicentar krize se iz SAD-a preselio na pojedine zemlje EU i, pre svega, evrozone, čime je ova vodeća ekonomska integracija ozbiljno uzdrmana, kao i da su se već stvorili novi veliki svetski centri ekonomske moći (samim tim i potencijalni finansijeri ekonomija uzdrmanih krizom), tako da preraspodela moći već uveliko traje (time su se ona tradicionalna grupisanja najrazvijenijih na G7 ili G20 već relativizovala).

Nikako nije jasno kako je moguće da su se u EU mogla istovremeno događati dva ovakva ekstrema – da svaka zemlja ima svoje kvote za određenu proizvodnju (naprimer u Sloveniji se “mora” smanjiti proizvodnja mleka ili vina), a niko ne zna da je Grčka na ivici bankrotstva i da je spoljni dug dostigao 150 posto bruto društvenog proizvoda, što je dva i po puta više u odnosu na gornju, tolerantnu granicu. Kako bi se u narodu reklo – “od drveta se nije videla šuma”.

Ruski faktor

Tako da je sada EU prinuđena da, zbog odbrane svoje ekonomske unije i evra kao zajedničke valute, vadi kestenje iz vatre i da izdvaja više stotina milijardi evra za spas ekonomija Grčke, Irske, Portugalije, Italije, bez obzira što su vlade i institucije ovih zemalja najveći krivci za sopstveni ekonomski slom.

U takvoj situaciji, kada su vodeće ekonomske sile EU (pre svih Nemačka i Francuska) prinuđene da veliki deo svog potencijala ulažu za spas evrozone, najveći potencijalni gubitnici su baš kandidati za članstvo u EU, odnosno države sa prostora bivše Jugoslavije (naravno, izuzimajući Sloveniju, kao člana  EU, i, u najvećem delu, Hrvatsku, koja je pred samim vratima EU i po stepenu razvijenosti je dosta ispred ostalih ex YU država). Sadašnja kriza će u pomenutim zemljama dovesti do smanjenja baš onih agregata koji su najneophodniji njihovim ekonomijama – pad tražnje za proizvodima ovih zemalja i pad investicionih ulaganja. To će, pored daljeg usporavanja privrednog rasta i razočaranja građana stepenom porasta kvaliteta života, dovesti i do pada popularnosti EU i jačanja uticaja Rusije, koja će svakako pokušati da se ubaci u “slobodan” ekonomski prostor (ovo je posebno odnosi na Srbiju i Republiku Srpsku, u okviru Bosne i Hercegovine).

Rezignacija i razočarenje

Što se tiče Srbije, ekonomska “lična karta” bi bila sledeća. Kada je, pre tri i po godine konstituisana sadašnja Vlada (koja je početkom ove godine imala prvu i jedinu rekonstrukciju), za svoje strateške ciljeve je proglasila: opredeljenje za evropsku budućnost Srbije; neprihvatanje nezavisnosti Kosova i Metohije; neophodnost jačanja ekonomije; jačanje socijalne odgovornosti Vlade; pooštravanje borbe protiv kriminala i korupcije i poštovanje međunarodnog prava. Sve se to dešavalo u doba optimizma, pre „prvog talasa“ krize. Nažalost, stvarni događaji su bili dosta nepovoljniji od očekivanja. Svi prioriteti su se usporeno ili neuspešno realizovali, što je uslovilo rezignaciju i razočaranost građana.

Što se tiče ekonomije, tadašnji prioriteti su bili: dinamičan rast privredne aktivnosti (rast BDP- a od 7 odsto godišnje, ili 30 odsto za četiri godine, stalno smanjivanje inflacije, zaključno sa 4 odsto u četvrtoj godini); rast zaposlenosti (otvaranje najmanje 200.000 novih radnih mesta i smanjenje stope nazaposlenosti sa 18,1 na 11,9 odsto); povećanje standarda građana Srbije (u meri koliko to omoguće prva dva cilja); ravnomerniji regionalni razvoj (više podsticajnih mera za nerazvijene, poseban fond za investicije, dislociranje određenih državnih institucija u provinciju).

Šta se u stvarnosti desilo neka ilustruju sledeći pokazatelji (od 2008. godine, zaključno sa prva tri kvatrala 2011. godine): stopa rasta BDP-a je 2008. godine bila 3,8 odsto, 2009. godine je zabeležen pad od 3,5 odsto, 2010. godine rast od 1 odsto, dok se u ovoj godini očekuje rast od oko 1,5 odsto (što znači da je realni BDP manji od onog iz 2008. godine); inflacija je u prve dve godine bila jednocifrena (2008. – 8,6 i 2009. – 6,6 odsto), da bi u poslednje dve godine bila dvocifrena (2010. – 10,6 i ove godine oko 10 odsto); javni dug je, sa 8,78 ili 30,9 odsto BDP-a, povećan na 13,5 milijardi evra, ili “kritičnih” 44,5 odstoBDP-a; prosečne zarade su sa blizu 400 pale na 340 evra; direktne strane investicije, umesto očekivanih dve do tri milijarde na godišnjem nivou, ostvarene su u iznosu od jedva pet milijardi evra za četiri godine, broj zaposlenih se sa dva miliona, smanjio na 1,8 milion…

Umereni optimizam

Podaci su dosta obeshrabrujući, pogotovo što Srbija, pored uticaja svetske ekonomske krize, ima i svoje unutrašnje ekonomske “crne rupe”, čija se rešavanje odlaže od “vlade do vlade” – penzioni system, koji se sa skoro 50 odsto finansira iz državnog budžeta, veliku i nerealnu javnu potrošnju, koju ne može da servisira nedovoljno razvijena privreda i partokratija (partije “vladaju”, a vlada sluša).

Slično je i sa drugim državama iz okruženja. Parametri i problemi se skoro u dlaku poklapaju (stope rasta BDP-a, nivo plata i penzija, stope nezaposlenosti…), s tim da je Srbija u prednosti u odnosu na ostale zemlje (Makedonija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora) prema privrednim potencijalima, a u zaostatku sa stopom inflacije, koja je skoro duplo veća u odnosu na okruženje. Svakako, sve ove zemlje bi, u pogledu ekonomske, monetarne, ali i političke stabilnosti, dosta dobile uvođenjem evra umesto nacionalnih valuta, ali ovakvu soluciju onemogućavaju dva ključna faktora – EU, zbog već pomenutih problema, neće biti spremna da pre članstva u Uniji primi neke zemlje u evrozonu (poput Crne Gore), ali bi i vladama ovih zemalja uvođenje evra bio “vruć krompir” kojim bi se sprečila partijska preraspodela “državnih” para I elegantno skrivanje stvarnih tokova (mada se na primeru Grčke i Italije vidi, da se i u “rigoroznoj” i formalnim procedurama premreženoj EU svašta može sakriti).

Zaključno, ipak treba biti umereni i oprezni optimista. Bilo bi neobjašnjivo da današnji svet, sa ovakvim, do pre samo jedne decenije nezamislivim tehnološkim dostignućima, bude nesposoban (bolje reći suicidan) da reši svaku krizu, pa i ovu veliku svetsku ekonomsku (popularnu SEKU). Na potezu su “mudre” vlade koje u prelomnim vremenima treba da dokažu da su tu zbog građana, a ne da su građani zbog njih i nekih nevidljivih centara moći (za koje se sumnja da su stvorili “virtuelnu” ekonomiju i izazvali svetsku ekonomsku krizu).

Izvor: Al Jazeera