Oni su nas razbudili, raznežili, razgalili, naterali suze na oči… Oni su nas sve zajedno zagrlili, oni ne mare za rane i žuljeve, oni prelaze stotine kilometara, oni se žrtvuju za zemlju, oni je vole, oni neće da odu iz nje, oni su istina, oni su lepota, oni su istinski heroji. Davno nam još srce nije tako snažno kucalo za nekoga, a još manje za neku ideju, kao što nam danas bubnji za studente.
Dočekujemo ih kao oslobodioce. Radujemo im se isto onoliko koliko su se naši stari veselili slobodi posle Drugog svetskog rata. Oni nas zasmejavaju svojim dosetkama, lako im je da se slože, da krenu u akciju, da pozovu na tišinu, da posle toga naprave nesnosnu buku, da se ismeju lažima, da svakog postave na svoje mesto. Uvek su zajedno, složni. Ako se svađaju, mi to ne vidimo i ne čujemo.
Do pre neki mesec Nepomenik je bio strah i trepet – gotovo pa na svakom pedlju ove zemlje naletali bi smo na njegove ljute poklonike koji su kontrolisali situaciju.
Da se situacija preokrenula od naopakog ka nekoj normalnosti, o tome govori na primer čak i slika iz Niša.
Duž fasade od petnaestak spratova hotela Ambasador u centru Niša do pre nekog vremena bila je prostrto platno sa gigantskim portretom nasmejanog Aleksandra Vučića. Gosti ovog objekta sa pet zvezdica nisu za sopstvene pare mogli da otvore prozor od njega. I nije im padalo na pamet da zbog tog komoditetnog felera izraze svoje nezadovoljstvo, jer vlasnici svakih pet zvezdica, u Nepomenikovoj zarobljenoj Srbiji, disciplinovano su vraćali svoj dug i dodatno čašćavali šefa.
Da se taj neprikosnoveni gospodar (malo je reći šef), zahvaljujući studentskoj srčanosti, odvažnosti, a pre svega velikoj kolektivnoj pameti, za kratko vreme izduvao i srozao na svoju nenadležnost, pokazao je njegov selfie filmić iz drumskog hotela Nais, petnaestak kilometara od Niša, za koji kažu da pripada njegovom prijatelju i da ga je taj vlasnik dobio u bescenje. AV je bio ljut u svojoj očiglednoj nemoći. Sam je rekao da nikad za proteklih 13 godina nije bio toliko besan. I zapretio je da će brzo doći u Niš da razjuri bandu. Nije došao, a prošlo je bar desetak dana. U međuvremenu je proglašen za personu non grata. Niš mu je trn u oku, hvale se Nišlije, jer od Niša sve uvek počinje.
Sa kim su studenti u (ras)koraku?
No, ne treba se zanositi. Svi znaju da se zahtevi studenata ne mogu ispuniti u ovakvoj zarobljenoj Srbiji. Neće se ovaj “feudalac” tek tako predati i ostaviti svoj feud na izvol'te demokratskim institucijama, koje tek treba da se izgrade. Studentima se dobronamerno spočitava ono što ih je upravo održalo – da složno i munjevito deluju na svakoj žarišnoj tački.
Vučića spašava “nesklad između ogromne snage pobune i nemogućnosti da se ona ostvari kao politička pobeda” (Ljubodrag Stojadinović u Peščaniku). Postavlja se čak i pitanje da li uporni model “defanzive” ili “raskorak između neizmerne energije i slabašnih političkih ideja“ može dovesti do zadovoljavajućeg rezultata.
Sličan tok misli sledi i književnik Ante Tomić koji “iz daljine, iz Splita” posmatra događaje u Srbiji i nekako ga sve ovo “onespokojava”.
”Aleksandar Vučić se kao Šešeljev punoglavac izmigoljio iz mulja devedesetih. On je čedo prevrata. Sve što je u životu taj postigao došlo je iz narodne nesreće, iz mržnje i krvi”, piše Tomić.
Pretpostavlja da će dotični sa golemim i nenadoknadivim iskustvom u neredima, biti u velikoj prednosti. Jer “bezumni haos je njegov domaći teren”. A “bezazlena, idealistička studentarija sa zviždaljkama i bubnjevima protiv njega nema mnogo izgleda”. I tako dalje, i tako redom.
Reditelj i docent na Fakultetu dramskih umetnosti, Stevan Filipović navodi da je većini profesora sa kojim je razgovarao potrebno da znaju cilj ovih protesta, iako je njihova podrška studentima neupitna. Studenti, kao najjača politička snaga u Srbiji bi, kaže Filipović, trebalo da predlože ili podrže modele koji bi mogli da dovedu do izlaska iz krize.
Razbudi se i kreni u zborove
Ne mogu više da se pravim pametna i da sa iskustvom od tri i po decenije protesta i razočarenja, dosoljavam studentsku pamet svojim frustracijama. Nisam znala, a nisu ni drugi moji vršnjaci, da ovakva mladost uopšte postoji, a kamoli da je spremna na ovolike žrtve i pregnuća.
Nisam mogla ni da sanjam da će se ovakvo čudo u Srbiji dogoditi. Oni su jedini koji su doprli do moje duše i zbog kojih sam, posle dugih godina, osetila da taj neki bezrezervni pozitivni emotivni duh u meni još uvek nije nestao.
I nije dovoljno što odnosim posteljinu, ćebad i jastuke kod blokadera. Nisu dovoljne pite, jabuke, čokolade i bombone. Gde god da krenem, pištaljka mi je oko vrata, uvek spremna da mi probije bubnu opnu. Poslužiće im zavoji, flasteri, konjska mast, pantenoli. Sve je to korisno. Dobro je učestvovati, lepo je biti solidaran.
Ali oni traže još nešto: da krenemo u zborove.
E, to nama starijim Vračarcima ide traljavo. Na zborovima se stoji, dolaze ljudi iz svih generacija, skupljamo se ispred opštine ili kod Narodne biblioteke. Prvi smo održali po mraku u čuburskom parku i to je bio potpuni fijasko. Niti se šta čulo, niti se videlo. Bilo je jadno i žalosno. Da je neko došao iz “(Dez)Informera” da ovom svedoči, ne bi morao da dezinformiše. Dovoljno bi bilo da napiše istinu.
No, srećom nije. Već na drugom zboru kod opštine bilo je svrsishodnije.
Lepršanje rukama kao leptirići Garcije Marqueza
Prelepa devojka na štakama vodila je sastanak. U sebi sam zamišljala da je devojka tu na štakama zato što su joj od pešačenja uzduž i popreko Srbije žuljevi pretvoreni u rane, ali da ona čvrsto veruje, kao i ostali studenti, u to što radi i da je u toj misiji treba podržati.
Brzo sam naučila pantomimu rukama koju studenti primenjuju na svojim plenumima, pa se sada ta ručna znakovna komunikacija prenosi na građanske zborove. Ako digneš šaku sa svih pet raširenih prstiju, javljaš se za reč. Imaš minut i po da formulišeš predlog ili izneseš mišljenje. Podignuta ruka sa ispruženim kažiprstom znači da tražiš reč za repliku od najviše 30 sekundi. Podignuta dva prsta su za pitanje… Umesto aplauza učesnici se savetuju da pokreću šaku sa raširenim prstima kao da simuliraju vetrenjače.
Aplauzi nepotrebnim bučnim pauzama usporavaju direktnu demokratiju. Kad nas je mnogo, stotinjak ili nešto više, i svi vitlamo ispruženim rukama, deluje kao da nas jata leptirića nadleću i podržavaju naš trud. Volim Gabriela Garciju Marqueza, kolumbijskog nobelovca, i njegove žute leptire kojim Latinoamerikanci čuvaju uspomenu na besmrtnog čarobnjaka magičnog realizma.
I ta magija, osećam a da ni kap alkohola niti, ne daj Bože, nekog psihotika nisam konzumirala, odvija se pred mojim očima, na mestu gde sam rođena, odrastala i sada starim.
Facebook je samo za babe
Iz zanosa me je otrgnula surova realnost. Kada sam shvatila da pored WhatsAppa, Vibera, Facebooka (on je samo za babe, tako mi je rečeno još davno), Signala, Instagrama i ko zna kojih još aplikacija, moram da uvedem još i Telegram. I da se umrežim u Ujedinjeni Vračar, da čitam i predlažem logističke dokumente, kako bi ovaj naš zbor uz simboličnu podršku dobio i suštastveno značenje. Dok protrčim kroz sve te objave, zaboravim odakle sam počela. Muke moje!
(Nedavno sam operisala kataraktu na jednom oku, a režim je onda ukinuo prijavljivanje za tu intervenciju, proglasio pobedu i ukinuo mogućnost da se upišeš na listu čekanja. Drugo oko moraće da pričeka.)
Zamislite kako to izgleda kad se na telefonskom ekranu čitaju ti suvoparni dokumenti, ali oni su neophodni da bi se stekla podloga na kojoj ćemo graditi novu društvenu demokratsku konstrukciju. Preživeću!
Vidim da neke moje saborkinje sa Zvezdare, koje nisu u cvetu mladosti, “pumpaju” punom parom. Eto, Maja Krunić šalje komšijama peticiju protiv seče drveća i zauzimanja Zvezdarske šume sa molbom da se ona odštampa i da se od suseda zatraži što više potpisa – do njihovog sledećeg zbora zakazanog za subotu. (Zvezdarska šuma je zaštićeno prirodno dobro celog Beograda.)
Ipak, odoh natrag na moj Vračar. Otkad su zavladali naprednjaci na njemu su nestale mesne zajednice, a prostorije su uzurpirale režimska vladajuća stranka i njeni sateliti sa lukavo smišljenim imenima koja podsećaju na neku opoziciju.
Predstoji nam veliki posao, a ne samo lepršanje rukama koje je doduše dobra gimnastika za nas seniore.
Čujem da je cilj da se svi lokalni zborovi, poput fakultetskih plenuma, umreže u veliki zbor Srbije i da se tako neka vrsta direktne demokratije sprovede u praksi, kao dopuna predstavničkoj demokratiji ili kao samostalni novi sistem.
Lagala bih ako kažem da baš potpuno verujem da je to moguće. Jer, na primer, da se stanari kod mene u zgradi slože oko toga kojim će se danom čistiti stepenište, za to je potrebno višemesečno pregovaranje. Možda ćemo se malo popraviti posle svega ovoga.
Nećemo valjda da zovemo prezauzete studente da nam pomognu da profunkcioniše naš obični stanarski zbor. U međuvremenu, odoh na Signal i Telegram da vidim dokle su došli biciklisti na putu do Strazbura.
Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i ne odražavaju nužno urednički stav Al Jazeere.