Ako igde postoji grad koji ima toliko srce da svu svoju ljubav i dušu pokloni onome ko ga poseti, onda je to Novi Pazar. I što je najvažnije, takav grad može da postoji samo zato što njega čine dobri ljudi.
Za predsednika države u čijem je sastavu ovaj biser od grada, ono što se dešavalo u čaršiji nije bilo impresivno. Na njegovu žalost, bilo je epohalno i veličanstveno. Za razliku od njegovog vašara u Beogradu, Novi Pazar je u pravom smislu reči bio trodnevni centar sveta. Već prvog dana okupljanja, kao da je neko nevidljivo oružje ispalilo salvu emocija i ljubavi na sav taj svet koji je poranio na veliki studentski protest. Svi su se sa svima grlili, ljubili, pozdravljali i otpozdravljali. Najpre znani sa znanima, a onda su i neznani postali znani. Nije bilo čoveka koji nas nije pitao treba li nam što – prenoćište, parking, bilo šta, i to onako od srca, a ne iz koristi.
Centar Novog Pazara se tog ranog popodneva pretvorio u najlepršaviju oazu koju život može da sačini. Prvi rezultati pomenutog udara doživeli smo kod Haka na kafi koja se tradicionalno kuva na žaru. Tamo smo upoznali advokata Ibrahima Buku Tankosića, koji je na neki način ceo grad definisao sa rečenicom: “Imam muslimansko ime i srpsko prezime”. Rekao je: “Dobrodošli dragi gosti u Novi Pazar, nadam se da će te uživati tokom svog boravka”. Naravno, niko nije platio kafu koju je naručio, a sutradan su svi studenti mogli da uživaju u ovom tradicionalnom napitku o njegovom trošku.
Nije htio Adnan da nosi samo jednu zastavu
Sve je to, međutim, bio uvod u ono što se desilo u večernjim satima. Studenti Državnog univerziteta Novog Pazara (DUNP), zajedno sa mnogobrojnim sugrađanima i gostima, krenuli su u susret svojim kolegama iz cele Srbije čiji se dolazak očekivao. Među njima je bio i Adnan, student DUNP-a. Nosio je nacionalnu zastavu Bošnjaka. Od jednog svog starijeg poznanika zahtevao je kako ume i zna da mu nađe državnu zastavu, zastavu Srbije. Nije hteo Adnan da nosi samo jednu. Kasnije smo ga videli kako je pored sebe imao još jednog barjaktara i to sa srpskom državnom zastavom.
I ovo je samo jedna od mnogih priča o srpskoj zastavi i Novom Pazaru. Dokle god bude postojala Srbija, govoriće se o tome kako su deca sa DUNP-a hodala Srbijom sa visoko podignutom državnom zastavom Srbije. Prvi put su to uradili kada su krenuli put Kragujevca, i to na Sretenje. Od tog trenutka, studenti sa Univerziteta u Novom Pazaru, vratili su Srbiji njenu zastavu. Zastava Srbije ne pripada više jednoj partiji, već njenim stanovnicima koji je ponosno nose zajedno sa svojim verskim i nacionalnim obeležjima, upravo onako kako to nalažu zakoni te države.
Tako smo došli do trenutka spajanja dve velike kolone, od koje je nastala jedna. Ulicama Novog Pazara razlile su se emocije koje su se našle i okupile u centru grada odakle su dvoje mladih ljudi, dvoje studenata, put velikog neba nad Novim Pazarom, pustili belog goluba. Taj golub sada bdi nad svima nama i čuva mir koji smo dostigli.
I ponovo smo svi plakali od sreće i oduševljenja mladim generacija koje su bolje od nas. Ti veliki ljudi su rekli mnoge velike reči sa centralne bine i pevali pesme koje oni vole. Na kraju su svi zajedno, zagrljeni i sa visoko podignutim zastava zapevali – Vostani Serbije. Najveće oduševljenje je ipak nastalo kada je student sa DUNP-a pozvao na veliki skup u subotu sa rečima: “Bujrum, Srbijo!”
Zašto je ovo bitno? Zato što je to jedna od najvećih pobeda izvojevanih u novijoj istoriji Srbije. Zemlja je decenijama razarana pogrešnim politikama i ideologijama. Sve ono što nije smelo da se desi, desilo se. Srbija se svađala, zavađala, ratovala, vređala, iseljavala… A onda su došli neki mladi ljudi i udarili na glupost, varvarizam, zlo i mržnju, jedinim mogućim oružjem – ljubavlju. Kažu da je jedan od najprodavanijih bedževa u Novom Pazaru bio onaj na koje je pisalo – Ljubav.
Novi glavni grad Srbije
Novi Pazar je dan kasnije, u subotu, postao novi glavni grad Srbije. Na promociji grada mnogo su učinili Mirza i Dino. To što su oni uradili na društvenoj mreži X, nijedna marketinška agencija ne bi uspela. Oni su Novi Pazar učinili dostupnim svima. Svoj grad su predstavili na najbolji način, a gostima je ostalo samo da slede njihova uputstva. Tačno se znalo gde se ide da se jede, gde se pije kafa, gde se uživa u baklavama i koje se znamenitosti obilaze. Bilo je i preporuka za izbegavanje zbog idiličnog odnosa sa… znate već kime. Dina smo i upoznali, a Mirza živi u inostranstvu i samo su ga životne prilike sprečile da bude sa nama u ta tri dana.
Te subote, Novi Pazar je bila slobodna čaršija u punom smislu reči. To nije bio najmasovniji skup, ali sigurno je bio najlepši. Znao je Novi Pazar da uzvrati svojim gostima na isti način na koji su i oni ugostili studente sa DUNP-a tokom ramazana, te su obezbedili i posnu hranu. Grad je disao slobodom kakvu smo svi zajedno zaslužili. Nijedan, pa čak ni onaj najmanji incident nije zabeležen. Studenti i građani su zajedno pumpali, razgovarali, družili se, igrali, a nekim Somborcima su čak i pevali pesme Đorđa Balaševića. Nijedan zid ili žbun nije prošao poput mnogih u Beogradu istog dana. Komad otpada nije ostao na ulicama Novog Pazara. Niko se nije krio pod kapuljačama ili fantomkama. Čista i nasmejana lica hodala su čaršijom. Noć je završena onako kako su to mladi ljudi hteli – koncertom na kojem su učestvovali Bojana Vunturišević, SARS, Beogradski sindikat, Marko Luis i Marčelo. Studenti su tako hteli i tu nema rasprave.
I onda je došao trenutak rastanka, ali se Novi Pazar nije dao. Čaršija je i u nedelju bila puna. Čekalo se u redovima za ćevape i mantije. Baklava u nedelju više nije bilo ni za lek. Sve što je moglo pokupovalo se, poklonilo i popakovalo. Koliko su se svi isprsili govori i nezvanični podatak da su svi bankomati u Novom Pazaru u subotu uveče presušili. Nikome se nije razilazilo. Niti se gostima odlazilo, niti su ih domaćini puštali. Usledili su novi zagrljaji, po neka suza i veliko – do sledećeg susreta.
Što studenti spoje, život nikada neće moći da rastavi. Pokazali su nam kako je to živeti normalno i slobodno. Novi Pazar je učinio mnogo za Srbiju. Jasno je svima stavio do znanja da je sastavni deo Srbije i da niko nema prava da se sa time igra. Srbija mora da se pokloni građanima ovog grada i pokaže veliko poštovanje za njega.
Pomenuti Balašević je svojevremeno prepevao sopstveni hit Oprosti mi, Katrin stihom “čija je Istra, njegov je svet”. Upravo zbog svega onoga šta smo doživeli u ovom gradu, punim plućima možemo da pošaljemo poruku u etar – čiji je Novi Pazar, njegov je svet!
Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i ne odražavaju nužno urednički stav Al Jazeere.