Kakav show! Otkada je počeo bojkot Radio televizije Srbije (RTS) studenti Fakulteta dramske umetnosti (FDU) u Beogradu nikada do sada nisu podlegli iskušenju da ga prekinu. Ipak, predstavi koja je priređena na početku redovnog prolećnjeg zasedanja Skupštine Srbije nisu mogli da odole. A taj performans u kome su na žalost povređene tri poslanice vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) izazvao je oštru polemiku u široj opozicionoj javnosti. Jedni su odobravali „radikalizaciju“ parlamentarne opozicije, drugi su „izvedbu“ u parlamentu osudili kao nedostojnu.
Crni dim izdizao se ka arkadama svečane sale i u visinama se mešao sa crvenim svetlosnim efektima, vuvuzele, pištaljke, vika i cika… jedna poslanica vladajuće većine počela je i da pleše. Suznih očiju, ali gromkog glasa predsednica Skupštine Ana Brnabić uzvikivala je da ne prekida sednicu „ni po koju cenu“. U nastupu rodoljublja uzela je srpsku zastavu i široko je rasprostrla ispred sebe, a potom razljućena, bacila na zemlju.
„Teroristi, divljaci, Kurtijevi Srbi, šiptarski poslušnici“, vikala je obraćajući se opoziciji. A odmah posle tih uvreda, rešena da objasni ko je ko, obraćala se studentima i poljoprivrednicima: „Ne brinite, studenti, mi ćemo ih pobediti! Poljoprivrednici, ne brinite otvorićemo za vaše useve afričke zemlje“.
Vrhunac je nastao kada se poslanik Zeleno-levog fronta (ZLF), Radomir Lazović domogao protivpožarnog aparata i belim prahom zasuo glavne ličnosti ovog spektakla: odelo Siniše Malog, savršeno skrojeno od najboljeg štofa prekriveno slojevima bele prašine, a ista je sudbina zadesila i svečanu odeću potpredsednika vlade Aleksandra Vulina. I dok su mu opozicioni poslanici horski pevali „Mali lopove, Siniša lopove“, donedavni vlasnik 24 stana u Bugarskoj i plagiranog doktorata iznosio je detaljno ponude studentima: svako će moći da podigne kredit za stan, otplata će prve godine iznositi samo 95 evra mesečno, što je manje nego što košta iznajmljivanje smeštaja… Takve pogodnosti ne nudi svojim mladima nijedna zemlja na svetu.
Protura se legitimizacija pljačke po hitnom postupku
Lazović se nije krio, već sutradan u skupštinskom holu rekao da ne beži od odgovornosti za svoje postupke. Objasnio je da je to bio pokušaj da stane na put „institucionalnom nasilju“ koje sprovodi Srpska napredna stranka.
Oni ne uvažavaju nijedan argument.
„Nismo mogli mirno da posmatramo kako vlada u ostavci potura po hitnom postupku 60 novih štetnih zakona o sredstvima za Expo, o Rio Tintu, novom zaduživanju od dve milijarde evra… I ruga se stotinama hiljada ljudi koji već mesecima traže pravdu, odgovornost“, objašnjava poslanik ZLF, Dobrica Veselinović uz konstataciju da je dubina društvene i političke krize, da je nasilje i korupcija SNS-a dovela Srbiju „do tačke pucanja“.
Ponekad se čini da smo blizu onome što zovemo „dan D“. U još nekoliko gradova meštani ne dozvoljavaju lokalnim čelnicima, a svi odreda su za sada „lojalisti“ SNS-a, da nastave sa maltretiranjem ljudi.
Vučićeva ’nepočinstva’ iz prošlog vijeka
Na stotine protesta teku istovremeno u Beogradu. Evo ih pred glavnom poštom poštari traže pravdu, zaustavljanje korupcije, dostojanstvo profesije. Srela sam ih usput dok sam hodala ka Petoj beogradskoj gimnaziji.
Htela sam da vidim kako se drže učenici, čije postupke je predsednik države Aleksandar Vučić ocenio kao „najjezivije svedočanstvo srpske današnjice“.
Srećom, znam tog Nenadležnog jako dugo, pratim njegova nepočinstva i poganosti još iz prošlog veka. Znam ga kad je kao ministar informisanja uspeo uz pomoć Šešelja da donese drakonski zakon o informisanju (oktobar 1998) čiji je cilj bio da po kratkom postupku finansijski „ubije“ novine koje su se tekstovima suprotstavljale ratnoj politici režima Slobodana Miloševića. Prvi su po tom Zakonu ugašeni Dnevni telegraf i Evropljanin.
Manje od šest meseci posle usvajanja tog zakona, ruka režima ubila je Slavka Ćuruviju, glavnog urednika ukinutog Evropljanina. To se desilo na Uskrs, 1999. godine, usred belog dana, u centru grada. A ubice još nisu uspeli da pohvataju i kazne. Vučić je tada bio ministar informisanja.
Drugarska atmosfera
Tek, eto mene u dvorištu Pete beogradske gimnazije ispunjenom stotinama đaka. Atmosfera je drugarska, u toku je humanitarni bazar za jednu obolelu devojčicu. Pozivu da im dođu u goste odazvali su se učenici nekoliko drugih beogradskih gimnazija, među kojima je i Matematička… Jedan učenik preko megafona najavljuje buduću saradnju i zajedničke projekte.
Tu, na licu mesta, ne čini mi se da će iko od ovih mladih budućih profesionalaca želeti da odlete u neki drugi svet. U ovom njihovom svetu ostvarili su najviši cilj. I tog osećaja da zajedno mogu da urade čuda sećaće se čitavog svog života.
Svi zajedno, učenici i nastavnici odbacili su da prihvate novu v.d. direktorku, koju im nameće Ministarstvo prosvete (a zna se da Nenadležnik ima apsolutnu komandu nad svim ministarstvima).
Nastavnici Pete, jedne od najuglednijih beogradskih gimnazija, poznati su kao zahtevni kad je znanje učenika u pitanju. U Petoj se ne poklanjaju petice.
Nema nikakvog smisla da te profesore, pa ni đake, neka pridošlica koju svestrano podržava SNS uvodi u naprednjački red. Učenici su aplauzom pozdravili 70-ak profesora (samo je troje ostalo sa novopečenom direktorkom) koji su napustili sastanak u zbornici i zviždanjem su ispratili direktorku blisku režimu koji se u protekla četiri meseca zaljuljao u svim gradovima i selima Srbije – pa kako ne bi i u Beogradu.
Odmah, tik uz dvorište ove gimnazije u Aberdarevoj ulici je sporedni ulaz u RTS iliti javni servis. Izveštaje o protestima koji poput svojevrsne hodačke nacionalne frekvencije iz apatije uspešno bude uspavanu Srbiju, RTS daje na kašičicu i to kad baš mora.
Novinare koji rade svoj posao Vučić nazvao ’imbecilima’
Niško dopisništvo RTS-a, na dan kada se u Nišu održavao najmnogoljudniji mirni protestni skup u istoriji ovog grada, dobilo je dozvolu iz centrale: četiri minuta da o tom događaju izvesti. I u ta četiri minuta stala je cela veličanstvena slika tog događaja. Bez mnogo reči. A sa nenadležnog mesta iz predsedništva države prokuljao je otrov. Novinari su nazvani imbecilima.
Kako se oseća čovek ili žena koja počne istinski da radi svoj posao i onda sa najvišeg mesta javno bude nazvana imbecilom?
Kako se osećao direktor RTS-a tih punih 24 sata pre nego što se iz svoje direktorske fotelje, sa svojim godinama odavno zrelim za penziju, usudio da podrži novinarku iz Niša?
I tako, učenici i nastavnici u Petoj, uspeli su da se suprotstave zulumu, dok njihov znatno moćniji sused, čiji program finansiramo svi mi, ne žele ili ne umeju da zaštite pravo svih nas da znamo šta se dešava. A to je, u izvrnutoj svesti, nazvano „najjezivijim svedočanstvom današnjice“. Ko li je smislio takvu rogobatnu naopaku floskulu?
Ko se još sjeća kako se Šešelj radovao ubistvu Đinđića?
Šta sledi? Kako da se ova energija koja bi, kad bi se uključila u struju mogla da osvetli, zagreje i trajno uredi celu Srbiju, ugradi u budućnost? Mnogi misle da je „Dan D“ blizu. Najveći broj iz opozicionog bloka zagovara formiranje prelazne vlade. U njoj bi bili nezavisni stručnjaci (kako ih pronaći i ko garantuje njihovu nezavisnost). Ta vlada bi imala ograničeni mandat i pripremila bi Srbiju za fer izbore.
Vučić i njegova ekipa neće za tako nešto ni da čuju. Jer u tom slučaju gotovo sigurno padaju u vodu i Rio Tinto, i Expo, i još sijaset manjih koruptivnih poduhvata koji truju i zadužuju zemlju. Sve zavisi koliko je ljudi spremno da do kraja trči maraton za pravednije društvo. Potrebni su sloga, solidarnost i još masovnija podrška.
Lakše je to reći nego postići. Na primer levičari, u koje spadaju aktivisti iz Zelenolevog fronta, smatraju da je socijalno odgovorna država i da su zdravstvo, obrazovanje, uređene javne površine, sport i kultura, najbolje merilo uspešnog društva i srećnog života. Sasvim je druga filozofija na desnom frontu. Studenti za sada, baš zato što su svesni tih razlika, ne ulaze u rasprave.
Bliži se 15. mart, datum predviđen da se velikim protestom u Beogradu zaokruži buđenje Srbije. A mi stariji sećamo se da se pre 22 godine, tog 15. marta razlila ogromna reka ljudi od Hrama sv. Save preko Slavije, Beogradske pa sve do Novog groblja u Ruzveltovoj. Nije ovo nikakva okrugla godišnjica od datuma kada je usred grada, malo posle podneva, ispred zgrade Vlade ubijen prvi demokratski premijer Srbije, Zoran Đinđić. Toliko je vremena prošlo i toliko smo se puta u međuvremenu razočarali da se ne bismo ni setili dana kada smo zajedno sa nepreglednom masom sveta ispratili Zorana Đinđića da nije bilo poziva da se baš sledeće nedelje okupimo.
I onda, kao da se to dešava danas, iskrsava pred mojim očima slika sa Trga republike, kada su radikali ispraćali Vojislava Šešelja koji je odlučio da dobrovoljno otputuje u Hag. Bio je tu i uplakani Aleksandar Vučić, tada u opoziciji. Šešelj je najavljivao reku krvi u Beogradu.
Samo 15 dana pošto je Šešelj otputovao najavljujući krvoproliće – ubijen je Đinđić. Ne može ni da se prebroji koliko je puta pred raznim televizijama u živom programu ponovio da se silno radovao tom ubistvu.
Sećam se i osećanja koja su se sudarala, dok sam sporo hodala ka Novom groblju nošena teško prohodnom zbijenom masovnom tišinom. Tuga se odbijala o odlučnost da se nećemo predati silama koje su ubistvom Đinđića očekivale da zaustave demokratski put zemlje.
Je li stvarno gotov?
„On zna da mi znamo da on zna da je gotov“. Ova se rečenica, gde se tvrdi da svi, pa i on sam, znamo da je ovoj lažljivoj hvalisavoj koruptivnoj autokratiji došao kraj. I pored najbolje volje da u to poverujem, nisam sigurna.
„Gotov je“, plakat sa tim natpisom bio je među opozicijom popularan krajem prošlog veka, pre nego što je Milošević 24. septembra 2000. godine izgubio izbore. Zalepila sam ga na svoja kuhinjska vrata i on je nekim čudom odoleo svim pranjima i brisanjima. I dan danas stoji kao nov. Zli jezici tvrde da se tada desila „obojena revolucija“, te da su i ti plakati štampani na kvalitetnom papiru i sa kvalitetnim crno-belim bojama.
Gde ja odoh? Živimo u drugom vremenu. Ovoga puta niko sa strane nije zainteresovan da pored svojih briga priziva „obojenu revoluciju“ u Srbiji. Čak se ni ja više ne zanosim da je nešto u ovoj zemlji „gotovo“. Ipak, solidni i kompaktni radovi su uzeli maha. Oni su u toku.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.