Istorijski događaji novinaru dodatno otežavaju ionako nezahvalan, ali bespogovoran zadatak da pre svega i uprkos svemu ostane objektivan. Građanski protest u Beogradu, održan 15. marta, je bez premca i konkurencije bio takav –najveći ikada, nezabeležen u istoriji Srbije.
Građani Srbije koji su najpre ostali zapanjeni potezima studenata koje su smatrali inertnima i nezainteresovanima, a koji su tokom četiri meseca organizovali veličanstvene proteste – festivale saosećajnosti i solidarnosti, iznenadili su sami sebe time što su učestvovali u mirnom protestu koji ni po svojoj masovnosti, ni po motivu, nepatvorenoj empatiji, nikada nije viđen u Srbiji, a malo je verovatno da će biti premašen.
Već od samog jutra sve je govorilo da će „velika subota“, kako su mnogi nazivali dan održavanja protesta, aludirajući na veliki hrišćanski praznik [Vaskrs], biti izuzetan dan, jer su izveštaji nepokorenih medija ukazivali da su se gotovo svi iz unutrašnjosti Srbije koji imaju automobil uputili ka Beogradu. Drugačije se zapravo nije ni moglo: već u petak srpska železnica je otkazala sve polaske, zbog navodne anonimne dojave o „eksplozivnim napravama“ u vozovima, a isto su uradili i međugradski autobuski prevoznici. Na dan protesta Beograđane je dočekao dodatni hladan tuš, jer je srpska policija, pozivajući se na bezbednost građana, zaustavila i kompletan javni gradski prevoz u Beogradu. Međutim, ništa od toga nije sprečilo stotine hiljada građana da se pojave na protestu, čak iako je zbog toga trebalo da pešače nekoliko kilometara, na šta su ih sigurno svojim epskim marševima po Srbiji inspirisali upravo studenti.
‘Čitava Srbija’ u Beogradu
Da je veličina protesta istorijska moglo se naslutiti još nekoliko sati pre njegovog zvaničnog početka, jer su organizatori shvatili da nezapamćeno veliki broj ljudi koji su se pojavili neće moći da stane na plato ispred Skupštine Srbije, pa je protest premešten na najprostraniji beogradski trg Slaviju. Informacija o tome sporo se prenosila među građanima, pa su oni mnogo vremena potrošili šetajući se između te dve lokacije. U tim nepreglednim rekama ljudi željnih slobode i demokratije i pored očiglednih različitosti isticala se neobično unisona ikonografija: uglavnom su se videle zastave Srbije, a stranačkih obeležja uopšte nije bilo. Buka koju su pištaljkama i vuvuzelama pravili nije ostavila mnogo mesta za prepoznavanje artikulisanih uzvika i parola, osim jednog – „Pumpaj!“, što je postao i neformalni moto celokupne građanske pobune protiv režima Aleksandra Vučića.
Gužva je bila tolika da su se grupe ljudi koji su zajedno došli na protest probijale kroz masu u formaciji „vozića“, držeći ruku na ramenu čoveka ispred sebe, kako se ne bi odvojili jedni od drugih. Sipeća kišica nije bila smetnja. Naprotiv, u toj nezabeleženoj količini energije koju su svojom masovnošću stvarali građani kiša je igrala ulogu tečnosti za rashlađivanje.
U čitavom tom neplaniranom haosu ipak je postojala neverovatna doza ustrojstva, jer su studentski redari s mnogo strpljenja i umešnosti usmeravali ljude ka mestu centralnog okupljanja. Međutim, u vreme kada je skup i zvanično počeo postalo je jasno da je slobodoumna Srbija prevazišla sebe: trg Slavija bio je dupke pun, ali su zajedno sa njim bile ispunjene i sve okolne ulice, ali i plato ispred Skupštine Srbije, koji je od Slavije udaljen oko jednog kilometra. Snimci iz dronova pokazali su da je 15. marta, kako se to kaže, „čitava Srbija“ bila u Beogradu.
Nije to trka na 100 metara, već maraton
Obraćanja studentkinja tom veličanstvenom skupu bila su poseban doživljaj, jer su u njima sublimirane sve tegobe, ali i nadanja Srbije koju režim želi da drži zarobljenom. U tim govorima mogle su se čuti da je Srbija „predugo trpela, ali da više neće da trpi“ i da studenti više neće dozvoliti da korupcija ugrozi bilo čiji život.
Čulo se i da studenti više neće dozvoliti da ih režim lišava slobode, da se o njima laže i da ih vređaju kao što su ih vređali državna televizija i vrh srpske države, od samog početka studentskih blokada.
Studenti su jasno poručili da njihov glas vredi, da se čuje i da bi trebalo da traje.
„Hajde da zajedno probudimo Srbiju! Istrajmo u borbi za studente, poljoprivrednike, prosvetne radnike, advokate, farmaceute, lekare, glumce, umetnike, novinare, inženjere, za sve živote koje smo izgubili i za one koje bismo izgubili, da smo nastavili da ćutimo. Noć je najmračnija pred svitanje“, poručila je jedna studentkinja.
Ipak, taj veličanstveni vapaj za slobodom na trenutak su pokvarile vesti da su se ispred Skupštine Srbije dogodili incidenti koje su izazvali ljudi koje je režim angažovao. Ljudi u crnim kapuljačama i sa maskama na licima, kao i na nekoliko prethodnih protesta pokušali su da svojim provokacijama izazovu nerede. Poučeni ranijim iskustvom i u želji da njihov protest ostane miran kao što je i najavljeno, studenti su, brinući pre svega o miru u Srbiji, oglasili kraj protesta.
Vaspitana, dobronamerna i obrazovana Srbija, i pored svega, ponovo je pokazala da zna kako da izbegne pad u ponor građanskih sukoba. Kao što je mnogo puta naglašeno, borba protiv beskrupuloznog Vučićevog režima nije trka na 100 metara, već maraton. Čini se da su građani Srbije veličanstveniim i dostojanstvenim skupom 15. marta uspešno istrčali najtežu deonicu te trke. Sada ostaje samo da je mirno i promišljeno, kao i do sada, istrče do kraja, do krajnjeg cilja – do lepe, drage i slatke slobode.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.