Najzad smo dobili novu nacionalnu frekvenciju i ona je ugrađena u svako mesto, selo, varoš i grad. Za nju nisu potrebni nikakvi kablovi ni žice. Iako deluje nadrealno, program se odvija u realnom trodimenzionalnom prostoru na celoj teritoriji Srbije. I svako ko hoće može u ovom rijalitiju da učestvuje. Studenti su pešice premrežili Srbiju i ne nameravaju da odustanu.
Za sada nema nikakvih problema sa regrutacijom učesnika. Naprotiv. Formula ovog prirodnog antidepresiva je više nego jednostavna. Uz otvoreno srce i zdrave noge, traži se od ustajalog duha da se vine i provetri zapuštene zone uma.
Za poslednja tri i po meseca, otkako se sručila nadstrešnica na rekonstruisanoj Železničkoj stanici u Novom Sadu i ubila 15 osoba, studentskom pozivu na saosećanje i odavanje pošte stradalima odaziva se gotovo svakodnevno veliki deo stanovništva u čitavoj zemlji.
Kako su seniori dočekali sekularni studentski ustanak
Mi seniorke i seniori (sviđa mi se da sebe i svoje vršnjake, nas od 70+ zovem tim terminom) nagledali smo se i učestvovali u svakojakim društvenim eksperimentima, oružanim i verbalnim ratovima, bitkama i borbama. Uvek bi nam poneko solio pamet da smo pobedili, a sve se u stvari završavalo porazima. Oni iz devedesetih bili su višestruko pogubni. Osiromašili smo i materijalno, i moralno. Danas živimo opterećeni posledicama tih lažnih pobeda.
U tom stanju, razočarani, malodušni i nepoverljivi, dočekali smo ovaj mirnodopski sekularni ustanak.
Desilo se čudo: moj vršnjak, prof. dr. Vladimir Kostić, donedavno predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), kaže da su studenti protestima, štafetama i pešačenjima „proširili prostor istine“ i da su u politički život „uneli radost i anticipaciju budućnosti kakva bi ona trebalo da bude“.
Profesor Kostić je neurolog orijentisan na proučavanje „degenerativnih procesa kod moždanih ćelija“ i već dugo razmišljam da obnovim sa njim jedno površno poznanstvo iz najranije mladosti. Htela sam da ga kao svetskog stručnjaka pitam kako da zaustavim tu čudnu starosnu deformaciju moždanih ćelija, kako da nađem reči koje mi izmiču, kako da resetujem zabagovani mozak.
Nisam ga zvala, jer iz dana u dan, i fizički i psihički osećam se sve bolje. Kao da mi je teret godina sve lakši. Čak ga, kad pešačim sa hiljadama ljudi u protestu, više uopšte ne osećam.
Masovno podmlađivanje sedamdesetogodišnjaka
Za ova tri i po meseca išla sam na gotovo sve proteste po gradu. Novu godinu sam u ogromnoj gužvi i po velikoj hladnoći dočekala u apsolutnoj petnaestominutnoj tišini na Studentskom trgu. Vratila sam se kući pešice gladna, promrzla i zadovoljna.
Uzgred, taksisti su mi prvog januara u dva ujutru tražili 3.000 dinara (25 eura) od Terazija do Kalenića, a sada za džabe voze od Kragujevca, Novog Sada, a uskoro će i iz Niša.
Pre toga na Slaviji sam u društvu sa suprugom uživala u neverovatnoj harmoniji koja se, bez ikakvih govorancija, stvorila sa još 100.000 građana (prema proceni Arhiva javnih skupova).
Doduše, takozvani nepomenik ili nenadležnik, nadimak kojim je nazvan predsednik Srbije (Aleksandar Vučić) od koga se traži da poštuje Ustav i da se ne meša u sve ono za šta nije po zakonu nadležan, vikao je iz obližnje zgrade predsedništva i iz studija Pinka da je na Slaviji bilo pet puta manje ljudi.
“Sram vas bilo, lažovi jedni“, besno je uzvikivao sa ekrana. Smanjivao je broj okupljenih, kao dete koje neće da vidi šta se dešava pred njegovim očima. A bilo nas je 100.000 i tačka.
Posle je došla Autokomanda i bila je pod našom komandom. Ogroman broj nas se skupio i pred Ustavnim sudom, i pred zgradom RTS-a…
Nisam išla ni u Novi Sad, ni u Kragujevac. Želela sam, ali nema smisla, naporno je, dovoljno je ljudi i bez mene.
Na početku, nije mi se dopalo što su se grupe studenata rešile da se iscrpljuju u koračanju do dalekih destinacija. Mislila sam da je to prevelik i nezdrav zamor. Brzo sam shvatila da nisam bila u pravu. U svrsishodnost tih hodočašća uverili su me dirljivi susreti sa meštanima. Studente su dočekivali kao „oslobodioce“.
Medicinari traže zavoje i flastere
Čini mi se da mnogi od tih starijih meštana koji žive sa pogledom na jedan te isti „prozor u ružičasti svet“ nisu ni bili svesni da su bili izloženi jednoumnoj režimskoj propagandi. Ili su verovali da im je udobnije da ne talasaju. A kad su stigli novi oslobodioci dočekali su ih sa zagrljajima, bilo je i dosta suza, niko od hodača mladih i vedrih nije ostao gladan.
Kako bi dobro bilo da sam na njihovom mestu, pa da „hodamo celi dan i noć“, da kličemo da nas noge ne bole, da nismo umorni, da su ovo najlepši dani u našim životima… Ali nije to za moje godine. Srce bi htelo, noge ne daju.
Umesto toga, studenti medicine mole za hitne donacije koje se nose u Institut za anatomiju. Pripremaju se za studentski marš do Niša (240 kilometara). Traže se zavoji, flasteri, sterilne gaze, vazelin, gavez gel, paracetamol, septolete, kafetin, probiotik…
Nešto kao i mnogi penzioneri imam u kućnim zalihama, nešto ću i da kupim pa da odnesem… Novac se ne prima.
Ponekad me obuzmu sumnje. Kako će maturanti da postanu studenti, ako već tri meseca nemaju klasične školske časove i kako će diplomci da dobiju stipendije, kad im je u CV-u kraj prošle i početak ove godine – prazan.
Srećko Horvat, jedan od vodećih filozofa i aktivista nove levice u postjugoslovenskoj eri, ima odgovor na ovo pitanje. Još pre desetak godina imala sam priliku da napravim nekoliko razgovora sa njim. Horvat je u Hrvatskom narodnom kazalištu pokrenuo Filozofski teatar sa željom da se ponovo uspostavi bliska veza između filozofije i pozorišta. Nekoliko meseci posle Zagreba, Filozofski teatar je počeo da se odigrava i u Narodnom pozorištu u Beogradu. Na radost publike, pretežno studentarije, u Beogradu su upriličeni razgovori sa značajnim svetskim intelektualcima i aktivistima leve orijentacije.
Horvat čvrsto veruje da su “ti mladi ljudi za tri meseca prošli dublju obrazovnu revoluciju nego što bi je stekli na univerzitetima i školama. Prošli su je na sopstvenoj koži, posebno kroz šetnje, naučili su šta znači biti zajedno, boriti se za pravdu, biti protiv nečega ali i biti za nešto”.
“Probudili su nešto što je nekada postojalo u regionu, a to su solidarnost, samoorganizacija, pa recimo čak i samoupravljanje koje je uprkos slabostima nekad davno funkcionisalo na ovim prostorima”, dodaje Horvat.
Autentični pokret koji primjenjuje direktnu demokratiju
Što se moje generacije tiče, mi smo srećni što, ipak, najzad živimo, a bogami i aktivno učestvujemo u jednom autentičnom pokretu koji primenjuje tekovine direktne demokratije slične onoj koja je, kako podseća Horvat, praktikovana još u Pariskoj komuni. Doduše dotična svenarodna vlast koja je propovedala slobodu jednakost i pravdu za sve ljude podjednako, ukinuta je u Parizu posle samo dva meseca, u maju 1871.
Ova naša nova situacija, naziva se svakojakim imenima. Traktorista iz Kovačice na začelju protestne kolone nosi plakat na kome piše da je u toku duboko preoravanje sistema.
Predsednik države hvali se da će do Vidovdana napisati bestseler i da će ceo svet hteti da pročita njegovu knjigu pod naslovom Kako sam pobedio obojenu revoluciju.
Čuje se, međutim, da po nalogu sa Andrićevog venca diplomate na sastancima sa Kremljem uveravaju sagovornike da je u Srbiji u toku „obojena revolucija“, dok zapadne zvaničnike ubeđuju da ceo ovaj „neodgovorni haos“ podstiče Moskva. Pošteniji analitičari, međutim, uočavaju da su studentski protesti prerasli u opštegrađanski bunt i da su oni autentični, niko ih sa strane nije obojio ni u prozapadnu, ni u proputinovsku boju. Naprotiv, tvrdi se da je ovaj pokret geopolitičko siroče. Jer u opštem metežu koji je nastao dolaskom Trumpa i nametanjem njegovih rešenja, niko nema interesa da se bavi Srbijom.
Ipak, taj sirotan zaljuljao je korumpiranu vlast i privukao masu domaćeg sveta.
‘Još uvijek nas je mnogo – i nećemo se umoriti’
Krenula sam u međuvremenu ponovo sa Vračara, uživala sa hiljadama stanovnika moje opštine u šetnji do Studentskog kulturnog centra, tamo smo se sreli sa Savskim Vencem i Starim Gradom, popili čaj koji su nam pripremili studenti iz novooslobođenog SKC-a. Popeli smo se uzbrdo Resavskom, uz zviždaljke i klepetuše, skrenuli desno ka Pravnom, gde nam se pridružila Palilula, pa smo stali kod Vuka, dočekali Zvezdaru. Ustanička ulica je ovih dana ustala samostalno i pridružila nam se odvojeno od svoje opštine, koja je ovih dana samostalno ustala. Bilo nas je desetak hiljada.
Onda smo svi odjednom zaćutali, iako nam to niko nije naredio. Čulo se samo zujanje dronova. Umesto svetalca iz telefona, neki moji drugari seniori i ja palimo malu bateriju. A dronovi nas prebrojavaju. Odajemo poštu našim stradalim zemljacima. Još uvek nas je mnogo. I nećemo se umoriti.
Mlađi se spremaju za Niš, a mi ćemo ovde da čuvamo vatru. I hvala hrvatskom piscu Anti Tomiću koji je ovih dana boravio u Beogradu, pa je na noćnoj komodi u iznajmljenom stanu pronašao knjigu aforizama Duška Radovića, koje je pesnik iščitavao svakog jutra sa najvišeg sprata Beograđanke. Tomić je izdvojio tri Radovićeve misli posvećene deci:
Nemojte bar decu proglašavati neprijateljima.
Nemojte se boriti protiv dece, to je sramota.
Nismo mi više ono šta smo bili, mi smo danas samo gosti u njihovim životima.
Kao da su pisani za ovo današnje vreme.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.