U poznatom bistrou “Caffè San Marco” u Trstu, otvorenom početkom 20. veka, svakog jutra kafu je pio James Joyce, poznati irski pisac koji je u ovom gradu proveo više od deceniju. U tom bistrou okupljali su se i drugi intelektualci tog doba, poput Itala Sveva, italijanskog pisca i biznismena mađarskog porekla, te Umberta Sabe, poznatog pesnika. Osim njih, ovo mesto bilo je utočište mladih aktivista, pripadnika takozvanog pokreta “Irredentisti”, koji su se borili za proširenja nacionalnih granica na regione sa pretežno italijanskim stanovništvom u susednim državama, posebno na Austriju. Priča se da su se u ovom kafeu, osim što je nastajala dobra književnost, falsifikovali pasoši kako bi se podstaklo bekstvo antiaustrijskih patriota u Italiju.
Pre nekoliko godina, u taj bistro-bar kojim je velikim delom i knjižara, pozvana sam da prezentujem svoju knjigu. Tada nisam ništa znala o intelektualcima, piscima, pesnicima i političkim aktivistima koju su tu stvarali najpoznatija književna dela i razvijali svoje političke ideje. Najmanje sam znala o tome da je jedan Irac, buntovnik vremena u kojem je živeo i pisac koga konzervativna Irska nije želela u svojoj zemlji, simbol tog bara, ali i simbol grada Trsta, smeštenog na severoistoku Italije, koji je osim kvalitetnog jeansa, pozamašne kulture i istorije, poznat i po svom vetru, zapravo buri koja dostiže brzinu i do 150 kilometara na sat.
‘Iz paraliziranog grada u grad koji mi je ušao u dušu’
Vetar, kiša i loše vreme su među prvim činjenicama kada se govori o Irskoj, zemlji koja nije samo Guinness i muzika. Kada je napuštao Dublin, za koji je govorio da je ostao “paralizovan” i uronjen u neku vrstu prirodnog ropstva koje je sprečavalo njegove stanovnike da se oslobode svojih okova – zapravo engleske dominacije, Joyce se sigurno radovao tršćanskom suncu, drugačijoj klimi i ambijentu, iako verovatno nije imao ideju da vetar koji duva u Trstu podseća na onaj u Dublinu. U to vreme pisao je svoju knjigu Portret umetnika u mladosti, koja je dovela u pitanje delovanje katoličke crkve, te mnoge običaje zemlje u kojoj je ovaj pisac rođen i u kojoj je živeo.
Kada se, kao 22-godišnji mladić i još neafirmisani pisac, sa svojom suprugom Norom Barnacle, doselio u Trst, bila je to 1905. godina. Sticajem okolnosti, godinu dana pre toga proveo je u Puli, kao profesor engleskog jezika u jednoj školi. Međutim za taj grad nije ostao preterano vezan, te je za isti govorio da je: “Sibir, Bogu iza nogu“.
S druge strane, građani Pule zahvalili su mu jednom bronzanom skulpturom koja se nalazi nedaleko od poznatog bara “Uliks”, koji je dobio naziv po piščevom najpoznatijem delu Ulysses. Tršćani su njegovu statuu postavili na “Crvenom mostu” (Ponte Rosso), jednom od najznačajnijih spomenika ovog grada. Za Trst je govorio kako je grad ljubaznih ljudi, grad lepote i mesto koje ga je štitilo i koje mu je ušlo u dušu.
Priče o ljudima iz Dublina
Osim ove knjige, Joyce je gotovo sva svoja velika dela pisao tokom života u Trstu. Međutim, ono što je zanimljivo, koliko god da je tvrdio da ne postoji emotivna konekcija između njega i njegovog rodnog grada, u koji se nikada nije vratio, radnja svih njegovih romana smeštena je upravo u Dublinu.
Jedno od njegovih velikih dela jeste zbirka od 15 kratkih priča Ljudi iz Dublina (Dubliners), prvi put objavljena 1914. godine. Predstavlja prikaz života irske srednje klase u glavnom gradu i provinciji u ranim godinama 20. veka. Jednom prilikom, pisac je izjavio da kada bi se Dublin srušio do temelja, mogao bi ponovo da bude izgrađen vodeći se mestima, radnjama i likovima iz njegovih knjiga.
Sjećanje na drevne priče i filmske scene
Mesta koja sam obišla i ljude koje sam srela tokom mog kratkotrajnog boravka u Dublinu, na trenutke su me podsetili na drevne priče ili flimske scene.
Nepristupačna obala hladnog Irskog mora me je uplašila svojom okrutnošću, ali me je i oduševio način na koji su je stanovnici ove zemlje pripitomili. Nekoliko puta sam rizikovala da budem zgažena na ulici, jer se vozi suprotnom trakom u odnosu na onu na koju je ostatak Evrope navikao.
Iznenađena sam bila i činjenicom da u Dublinu postoje pabovi u kojima se uglavnom okupljaju samo muškarci. Potom sam saznala da u Ustavu ove zemlje još uvek stoji član zakona koji kaže da je “ženi mesto u kući”. Iako su više puta pokušavali da referendumom promene ovaj zakon, to se još uvek nije dogodilo.
A da su Irci srdačni, ljubazni i veseli dovoljno mi je bilo da čujem kako svaki putnik u gradskom prevozu zahvali vozaču na vožnji prilikom izlaska iz autobusa.
Knjiga o Keltima, mitologija u ilustracijama
Ako bi na stranu stavili Joyceovo remek-delo Uliks, koje sam više puta počinjala da čitam, njegovo najmisterioznije književno delo je svakako roman Fineganovo buđenje (Finnegans Wake). Pisao ga je 16 godina, a roman je dobio reputaciju jednog od najtežih književnih dela uopšte. Glavna tema tog romana jeste ljudska svest i njena povezanost sa kolektivnom istorijom i mitologijom, dok je radnja fragmentarna i prelazi iz jedne epohe u drugu, koristeći se različitim stilovima pisanja.
Kada mi je moj prijatelj Dylan rekao da idemo da posetimo Trinity College, koji je 1592. godine osnovala kraljica Elizabeta i u kojem je smeštena antička knjiga, takozvana Knjiga Kelta (Book of Kells), nisam imala ideju o tome da je u pitanju ilustrovani rukopis četiri Jevanđelja, star više od 1.200 godina.
Najpoznatiji student ovog koledža bio je Samuel Beckett, još jedan pomalo čudan i za mene težak pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Dok Joyce, osim što nije pohađao najprestižniji univerzitet, niti je dobio Nobelovu nagradu, nije čak uvršten ni u obaveznu školsku literaturu.
Ilustracije i ornamentika ove knjige prožeti su hrišćanskim motivima i simbolima, ali i nekim čudnim likovima, životinjama i zverima koji verovatno potiču iz keltske mitologije. Ovaj rukopis prikazuje po dve stranice u bilo kom trenutku i rotira se svake 12. nedelje. Zanimljivo iskustvo, za koje je potrebno vreme za razumevanjem keltske kulture, tradicije, običaja i religije.
Uz malo sunca, na stotine hiljada knjiga
Osim te knjige, na Trinity koledžu smeštena je i najstarija biblioteka u Irskoj, takozvana “The Long Room”, i jedna od prestižnijih biblioteka u svetu. U prostorija dugačkoj 65 metara smešteno je više od 200.000 knjiga. Međutim, tokom moje posete, većina knjiga nije bila izložena pošto se biblioteka trenutno restaurira. Za velike ljubitelje književnosti, na koledžu postoji deo koji interaktivno prikazuje sadržaje i dela koje ova biblioteka poseduje.
Iako tog dana kada sam odlučila da posetim ovo mesto, posle pet dana kiše i vetra, nisam nikako očekivala Sunce. Fascinantan prizor mase studenata u dvorištu ovog koledža, koji su se izležavali na travnjaku, mnogi sa knjigom u ruci, ostavio me je u ubeđenju, da su Irci, u inat lošim vremenskim uslovima, osim pabova, stvorili i vrednu književnu baštinu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.