“Sledeći put hoću da odem na njen grob”, rekla mi je Jasmina. Unuka Olge Popović Dedijer rođena je u SAD-u, živi u Oregonu, sa svima nama u Srbiji razgovara na engleskom, a zna tek poneku reč našeg jezika. Po zanimanju je umetnica i nastavnica, ima muža i dvojicu sinova osnovaca i njima posvećuje sve svoje vreme.
U Beograd je došla kako bi obišla rođaku koja je posle moždanog udara pala u komu. Grizla je savest što je tako daleko od svoje dece. I po tome se videlo da se sudbina njene bake Olge koja je svoju dvogodišnju ćerku ostavila na čuvanje, otišla u partizane, i nikad se iz šume nije vratila, urezala u njeno biće.
Taj žig obeležio je njeno poimanje majčinstva. Jasmina je u Beograd morala da dođe, ali bi sigurno u njemu ostala duže od nedelju dana da oba dečaka nisu polazila u školu, a nije htela ni da preskoči rođendan jednom od njih. Jednostavno, ona nikada nije bila na tolikoj geografskoj udaljenosti od svoje dece.
U Beogradu se snašla kao da je rasla na našem asfaltu. Odlazila je u urgentni centar, pronalazila lekare, raspitivala se za prognoze svoje bolesne rođake. Lekari su bili uviđavni. Jasmini su dozvolili da mimo pravila ulazi u šok-sobu u kojoj bez svesti pod stalnim nadzorom sa monitorima iznad glave leži šest pacijenata. Jedna od njih je među poslednjim živim Jasmininim rođacima sa Popovićeve strane.
Medicina još nije potpuno prodrla u tajne mozga. Niko ne zna kada će se i da li će se moja bliska prijateljica, a Jasminina rođaka probuditi. Jasmina je činila sve da pomogne da rođaka dođe svesti. Prilazila je krevetu, pričala joj je, pevala.
Pred komatoznom pacijentkinjom nije plakala. Ali pre i posle bolnice je ronila suze. I činilo se da 49-godišnja Jasmina Dedijer Small ne oplakuje samo ovu svoju rođaku, već da se u njenoj svesti uskovitlala ta lavina boli i ljubavi taj košmar pomešan od stotina nerešenih zagonetki u vezi sa precima koje nije stigla da odgonetne.
Malo šta ostalo od majke
Kao dete Jasmina je dolazila leti u Jugoslaviju. Rođaci su je vodili na more, bila su joj, kaže, to najlepša leta u životu. Kad se udala došla je da se rodbina upozna sa mužem Amerikancem, pre toga bile su devedesete, posle toga korona… Oregon je daleko, deli ga do Beograda bar deset hiljada kilometara, a od mesta gde živi Jasmina sa porodicom, mora se do aerodroma voziti bar još dva sata.
Jasminina majka Milica ima 84 godine i živi sama u malom mestu u Oregonu. Imala je tri godine kada joj je majka teško ranjena na Sutjesci, preminula posle nekoliko dana. Već kao devojka sa diplomom arhitekte otišla je u SAD.
Da li zbog neprebola koji se zauvek nadvio nad zemunsku porodicu Popović ili zbog posleratnih burnih vremena, kada se gradila nova zemlja (a znamo kako se ona krvavo raspala), tek Milici je malo šta ostalo od majke. Valjda je, njen otac Vladimir Dedijer uspeo da joj iz ratnog vihora donese jedan ručni sat, koji je stiskao u ruci kada je Olga ispustila dušu, prizor koji je opisao u svojim Dnevnicima.
Kako je zakopana drugarica Olga
Dokumentovano i potresno, Vladimir Dedijer, je opisao kako je sa svojim drugovima, pod neprijateljskom paljbom, sahranjena “drugarica Olga”
“Stajao sam na ivici Romanije u stenama na stazi koja vodi od Stojana Medakovića za Mokro. Noć je već pala, vetar je hujao i svijao ogromne smreke. Kopali smo grob za Olgu, šakama i noževima, jer ašova nismo imali. Sa mnom je bio jedan vod, zaštitnica naše kolone. Svi ostali otišli su napred. Do sela je imalo dva sata u njemu su već verovatno Nemci.
Olga je ležala uvijena u belo ćebe. Njena crna kosa pokrivala je skoro celo lice. Rudar Laza, rodom iz Šekovića, borac iz Srbije još od 1941, grabio je šakama zemlju.
‘Vlado, dođosmo do kamena’.
Poslednje pregršti zemlje vadio je jedan drug koga je Olga operisala. ‘Meni je život spasla. Svi smo je voleli’.
Položili smo je u plitki grob, poslagali busenje, navaljali kamenje, napravili mogilu, osam metara od izlaska staze na Romaniju, pored same litice na jugoistok. Skinuli smo kape – Saša Božović, Stanojka Djurić, tri druga iz ovog voda i ja.
‘Slava drugarici Olgi’, uzviknuo je Lazo, a za njim i svi ostali. Krenuli smo u tamnu šumu, sustigli jedan bataljon Druge brigade.”
I tako su partizani ostali bez svoje drugarice, Druga proleterska divizija bez požrtvovane i stručne šefice hiruške ekipe, Komunistička partija bez svoje predratne članice… Milica bez svoje majke.
Biće to ‘srećna generacija’
Malo više od godinu dana pre toga u martu 1942. Dedijer je u Foči prisustvovao jednoj dečijoj priredbi i mislio na svoju ćerkicu Milicu.
“Danas su joj dve godine. Raste! I živiće u socijalističkom društvu. Biće slobodna od tereta od kog njen otac trpi. Biće to srećna generacija. Ipak smo mi još srećnija. Videli smo staro, srušili ga i stvorili novo. Srećan Ti rođendan moj mali Kuco! Za Tebe i za svu onu decu oko mene – mi se borimo i ginemo”
Na sreću, Dedijer nije poginuo. Generacija koja je stasavala u socijalističkom društvu i kojoj je pisac Dnevnika predvideo srećno odrastanje u slobodi, doživela je krvavi raspad zemlje, provalu ekstremnog nacionalizma, krah društva solidarnosti i jednakosti, banalizaciju profiterskog patriotizma, i šta sve ne još. Kao korov od koga se teško diše neljudskost je iždžikljala na sve strane.
Moglo bi se čak reći da od ideala za koje se Olga borila i za njih svesno žrtvovala svoj život, nije ostao ni kamen na kamenu.
Skijaši danas neće u planinarski dom
Tražeći uzalud podatke o njenom kratkom životu, neku kompletniju biografiju, naišla sam na vest da je Planinski dom “Olga Dedijer” na Kopaoniku zatvoren, a da će na njegovom mestu investitori izgraditi neku grdosiju sa trospratnom podzemnom garažom, za novopečene ljubitelje skijanja.
I taj “velelepni objekat” sigurno neće nositi ime Olge Dedijer, jer malo ko od mondenskih smučara sa preskupom opremom koji će tu odsesti zna ko je i od kakvog kova bila ta žena.
Već kao petnaestogodišnja devojčica Olga Popović je na prvom skijaškom takmičenju u Srbiji na Avali (1929) postala prvakinja u trčanju na stazi od osam kilometara.
Olga potiče iz ugledne i imućne zemunske porodice, završila je medicinu, radila je kao lekar Opšte državne bolnice u Beogradu (pre Drugog svetskog rata). Mogla je ta stasita crnka sa diplomom medicinskog fakulteta da bude šta god joj srce poželi. A, eto, želela je više od svega da se bori za bolji svet.
Komunističkoj partiji je pristupila iz ideala. Nije tada od stranačke pripadnosti bilo nikakve materijalne koristi. Naprotiv, bila je izložena hapšenjima i progonima.
Uoči Drugog svetskog rata, po direktivi Partije, organizovala je i vodila sanitetske kurseve u okviru akcije za odbranu zemlje. Uhapšena je 1942. godine. Zamenjena je iste godine za zarobljene Nemce i odlazi u partizane.
Najzad pronađosmo njen grob
Olga Popović Dedijer. Danas čak i njeno ime zvuči staromodno. U međuvremenu su vođeni ratovi sa sasvim drugim ciljevima od onog u kome je učestvovala gotovo pa zaboravljena Olga Dedijer.
Zločinci su proglašeni za heroje. Inicijativa mladih za ljudska prava izbrojala je da na području Srbije postoji bar tri stotine zidova i fasada na kojima je ispisano da je Ratko Mladić (pravosnažno osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu za genocid u Srebrenici, progon i zločine protiv čovečnosti…) zapravo – heroj.
Ako se pregledaju gradovi, brda i doline celog prostora bivše Jugoslavije samo na jednom mestu uklesano je ime Olge Dedijer, sa datumom njenog rođenja i njene smrti.
Mesto se zove Dikalji, nalazi se u podnožju Romanije. Olga je, govorili su svedoci, svojim saradnicima sa Sokoca, nakon ranjavanja na Milinkladama, kazala da je sahrane na Romaniji, “među hrabrim i slobodoljubivim ljudima”.
Apstraktni betonski spomenik visok dva i po metra, postavljen je 1945. godine u znak zahvalnosti naroda romanijskog kraja. Obeležje su posle Drugog svetskog rata posećivali i održavali medicinski radnici i omladinci.
Devedesetih spomenik je zapušten i zarastao u gust, neprohodan korov i gusto šipražje. Svakojako rastinje je iždžikljalo, spomenik je bio prekriven, zakamufliran kao u vreme pete neprijateljske ofanzive. Ni iz satelita spomenik nije mogao da se vidi.
Istorija je u ovim područjima zaboravila ljude, kao u nekoj svojoj velikoj rasejanosti. Ipak na scenu su stupili takozvani mali ljudi: sokolačko Planinarsko društvo “Glasinac”. Prošle godine, pred osamdesetogodišnjicu smrti Olge Dedijer, bacilli su se na dobrovoljnu radnu akciju. Iščupan je korov, ograđen je spomenik, pojačana su slova Olga Dedijer.
Kad sledeće godine moja mlađa američka prijateljica Jasmina dođe iz dalekog Oregona, skoknućemo preko sedam brda i gora, preći u drugu državu i partizanskim stazama otići do mesta gde je duša 29-godišnje drugarice odletela – ko zna gde.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.