Preminuo je vrsni portretista društva, scenarista i pisac Siniša Pavić. Svoj komad večnosti zaslužio je kreirajući heroje, ali i njihove suprotnosti, čije sudbine i karakterne osobine su svima bile bliske, pa su se sa njima srodile generacije odrasle na ovim prostorima.
Ne znam da li bi danas njegov roman Višnja na Tašmajdanu, docnije ekranizovan u istoimeni film, bio najprodavaniji, ali znam da nijedna druga glumica nego Neda Arnerić ne bi mogla da bude Višnja. Možete li da zamislite nekog drugog u ulozi Borivoja Šurdilovića, a ne Ljubišu Samardžića ili Laneta Gutovića kao Šojića? Tako zajedno u nizu Pavićevih biografskih jedinica, kojih ću se i ja dotaći, plove istorijom kinematografije i ovog društva, slavni glumci, reditelji, kamermani…
U trenutku u kojem ovo beležim ne mogu da se otrgnem utisku da su antiheroji koje je ispisao, oživeli ne samo na malim ekranima, već i na ulici. A veliki umetnici imaju tu crtu da proročki sagledaju svet. Smejali smo se Srećku Šojiću (Milan Lane Gutović) i Dimitriju Pantiću (Nikola Simić i Petar Kralj) gledajući film Tesna koža i seriju Bela lađa, a oni su krucijalni likovi, multiplicirani na javnoj sceni, počev od estetskog i onog daleko bitnijeg obrazovno-moralnog kodeksa. Kao takvi odlučuju o našim sudbinama i to više nije duhovito.
Ko je bio Siniša Pavić?
Gore navedena imena glumaca i njihovih popularnih uloga koje je scenaristički uobličio Siniša Pavić deo su opšte kulture ili bi tako trebalo da bude, ali iskustveno znam da bi anketirajući slučajne prolaznike zaključak bio razočaravajući. Nedavno smo svedočili situaciji da mladi nisu uspeli da prepoznaju na fotografijama književne klasike Ivu Andrića, Mešu Selimovića i Desanku Maksimović, ali su bili precizni kada je reč o junacima njihovog doba, muzičarima koji pripadaju takozvanoj treš sceni.
Odatle i moja potreba da kao deo generacije koja je mogla da previdi Pavićev opus pišem o njemu i njegovom delu. Naročito me je na to podstakao komentar na Facebooku gde se ispod vesti o smrti scenariste, osoba koja na profilnoj fotografiji ima lik Borivoja Šurdilovića, pita: ko je ovaj? To je tako pavićevski. Verujem da bi se cinično nasmejao na to, ali i na mnogobrojne nekrologe koje pišu političari spominjući filmske junake čija su slika i prilika.
I zaista, ko je Siniša Pavić?
Dečak iz Sinja – mapa kaže da je ta varoš smeštena u Splitsko-dalmatinskoj županiji, koji se kao petogodišnjak doselio u Beograd, da bi se iz istog mnogo godina kasnije odselio u Vlasotince. Prateći vremenske koordinate, rođen je 1933. godine, a već ‘60-ih je ušao u svet umetnosti, odnosno književnosti i scenarija.
Manje poznati toponimi su deo ne samo njegovog porekla i odabira mesta u kojem će provesti deo života, već i stvaralačkog nadahnuća. Tako je gledaoce upoznao sa dijalektom, lokalizmima, mentalitetom i humorom naroda sa jugoistoka Srbije.
Uznemiravanje puritanske publike
Popularnost je stekao s prvim romanom Višnja na Tašmajdanu, koji je pretočio u scenario sa rediteljem Stoletom Jankovićem i uzburkao duh puritanske publike pričajući o mladalačkoj romansi, očekivanjima i problemima savremenog sveta, sasvim drugačijeg od tradicionalno patrijahalnog. Danas je taj film nezaobilazan na listi klasika. Nešto kasnije objavio je roman Vruć Vetar koji je pretvoren u televizijsku seriju emitovanu ne samo u Jugoslaviji, već i u Češkoj, Austriji, Mađarskoj i Bugarskoj. Da li se reprizira za tamošnju publiku ne znam, ali ovde avanture kultnog Šurdilovića vesele gledaoce svakih nekoliko godina. Tako je i sa serijalima Bolji život, Srećni ljudi, Porodično blago, Stižu dolari, Bela lađa… koji se smenjuju na malim ekranima, ocenjeni kao serije rekordne gledanosti.
Dela Siniše Pavića ujedno su i priča o filmskoj i televizijskoj produkciji Jugoslavije, tačnije Televizije Beograd pod čijim okriljem su nastale. Ako ćemo preciznije, njegova scenaristička dostignuća očitavaju uspon i pad jedne države, njenih naroda i narodnosti. Možda sam sentimentalno neobjektivna, ali kada je reč o aktuelnoj domaćoj i regionalnim produkcijama nedovoljno je ostvarenja koja su uspela da očaraju mase kao serije snimljene po Pavićevim scenarijima.
Vanvremenski kalup
Retki su majstori zanata koji su lako i prefinjeno secirali pojedinca u čijim su dogodovštinama i neelitističkom humoru, oslikalo sve što smo doživeli i dozvolili kao društvo. Njegovi junaci su zapravo ogledalo naroda, samo što smo nesvesni da se cerekamo sopstvenom odrazu.
Dovoljno je proći kroz listu Pavićevih ostvarenja i uvideti istorijski tok kojim smo plovili, ali i sagledati sadašnji trenutak. Kao koscenarista Otpisanih, poetičnih i moćnih heroja koji se bore za slobodu naroda, Pozorišta u kući, Diplomaca ili Lafa u srcu usledili su Bolji život, Srećni ljudi, a potom nova tura junaka Srećka Šojića iz Tesne kože. Zapravo on je tu oduvek. I zlatnih ‘80-ih, turobnih ‘90-ih i danas. Sa smrću njegovog tvorca, ali i glumca koji ga je ovekovečio, taj antiheroj iznova biva prepoznat za skupštinskom govornicom ili u televizijskim emisijama. Era Šojića i Tike Špica ne prestaje, samo je Siniša Pavić doneo vanvremenski kalup po kojem umetnost oponaša stvarnost i obratno, čini mi se. Fenomeni ova dva lika kao da su cilj mnogim delatnicima javne scene, a sa svakom reprizom otkriva se novi sloj u dobroj karakterizaciji.
Izmene vrednosnog sistema, duhovna skučenost, površna zabava koja nadomešćuje rastuće siromaštvo i represiju, učinili su da danas mnogi njegovi junaci gledaocima postanu potrebni, kao saborci, kao glas nade. To se posebno očitava kada se iznova emituje Pozorište u kući ili kulturno-zabavni serijal Obraz uz obraz, na kojima je bio jedan od pisaca, a tu je i Bolji život.
Gotovo da nema novogodišnje noći u kojoj se ne prikazuje neki od specijala koje je napisao, niti proslave da se ne citiraju Giga Moravac (Marko Nikolić), Riska (Radmila Savićević) i Aranđel (Velimir Bata Živojinović) ili neko od stanovnika Ranča prokletih, koji još uvek odoleva zubu vremena i urbanističkom planu na Voždovcu.
Radni vijek na poziciji sudije
Spisateljskoj karijeri Siniše Pavića doprinelo je i njegovo formalno obrazovanje, odnosno činovnički posao. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, a dobar deo radnog veka je proveo kao sudija. Na poziciji delitelja pravde, verujem da je još slojevitije zašao u duh naroda. Svakako, inspiracije mu nije nedostajalo. U pojedinim intervjuima je potvrdio da mu je službovanje kao mladom pravniku u nekim firmama dalo dovoljno materijala da napiše scenario za film Diplomci i pozorišni komad Poltron.
Ono što se spominje samo taksativno jeste i njegova intenzivna saradnja na scenarijima sa suprugom Ljiljanom Pavić, takođe pravnicom. Sećam se kada sam videla njeno ime na uvodnoj špici serije Srećni ljudi, smatrajući to važnim saznanjem. Možda bez inicijalne namere, ali takvi momenti su doprineli osnaživanju devojčica. Ona je potpisana kao saradnica na velikom broju Pavićevih scenarija, počev od ranih radova. Iako nema mnogo zabeleženih izjava, verujem da je bitno uticala na karakterizaciju ženskih likova, posebno Emilije Popadić (Svetlana Bojković) i Maline Vojvodić (Snežana Savić). Mogla bi se napisati studija o te dve pojave i njihovom uticaju na građanke Srbije, gde su bile najpopularnije i najoklevetanije.
A muzika? Da li čujete poznate melodije kada se spomene naslov nekog od filmova ili serija koje su supružnici Pavić iznedrili. Ja hoću život, bolji život… i glas Dade Topića, ili Ekstra Nena i Boba Stefanović koji su otpevali numeru za Srećne ljude, uz Snežanu Savić i nezaobilaznu Topolsku 18, ulicu smeštenu u srcu Vračara kojom često prolazim i viđam turiste kako se fotografišu kraj table sa ovim brojem. A onda muzika buzukija (svira Giorgos Zambetas) uz koju ruke širi Šurda, pa sve natkrili glas Olivera Dragojevića i melanholično: A, sad adio, a, sad adio…
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.