Remon Karam kaže da ima dve majke, jednu u Egiptu i drugu u Italiji. Njegova biološka majka ostala je sa njegovim mlađim bratom u zemlji u kojoj je on rođen, a kada je imao 13 godina napustio je Egipat kako bi došao u Italiju.
Posle dva meseca provedenih u centru za maloletne migrante na Siciliji, upoznao je svoju drugu majku Marilenu, koja ga je usvojila. Remon kaže da nikada ne može da zaboravi kako ga je Marilena prvi put poljubila pred spavanje. To njegova “egipatska majka”, kako je on naziva, nikada nije radila.
“Moja majka u Egiptu je uvek bila stroga, iako me voli najviše na svetu. Moja majka u Italiji je najdivnije biće na svetu, koja mi je zajedno sa Carmelom, koji je moj drugi otac, omogućila da živim životom kakav sam oduvek želeo”, ispričao mi je Remon, kada sam ga prvi put upoznala pre nekoliko godina na Siciliji.
Danas živi u Milanu, diplomirao je lingvistiku i modernu kulturu na Fakultetu Kore u mestu Enna. Aktivista je za ljudska prava i kulturni medijator, a njegovu priču napisala je u knjizi More krije zvezde (Il mare nasconde le stelle), poznata italijanska televizijska novinarka Francesca Barra.
“Kada sam ušao u čamac koji me je dovezao do ostrva Lampedusa, sve što sam želeo jeste da postanem čovek”, rečenica je koju mi je Remon rekao sa osmehom i o kojoj sam dugo razmišljala posle toga.
Razmišljala sam i o njegove dve majke. Ona koja mu je dopustila da ode, tj. možda i na neki način naterala da napusti zemlju u kojoj za svog sina nije tada videla budućnost. Najviše sam mislila o Marileni, zahvaljujući kojoj je kako je Remon rekao, postao čovek.
Starateljstvo nije isto što i usvajanje
Proces usvajanja dece u Italiji je dug birokratski proces koji se često pretvori u odiseju, gde roditelji usvojitelji osim novaca, izgube živce i strpljenje. Razlozi te otežane birokratske procedure su mnogobrojni i zbog toga parovi Italijani koje žele da usvoje dete, podnose radije zahteve za usvajanje u stranim državama u kojima je ta procedura jednostavnija, ali i skuplja.
Kada su Marilena i Carmelo podneli zahtev za usvajanje 2013. godine, bilo im je ponuđena i opcija usvajanja maloletnog migranta bez roditeljske pratnje. U to vreme maloletnici sa Bliskog Istoka su tek počeli da pristižu na italijansko ostrvo Lampedusa. U to vreme, takođe, nije postojala mogućnost starateljstva nad maloletnim migrantima, koja je “dekretom Zampa” usvojena tek 2017. godine. Tako da su Marilena i Carmelo zaista imali sreću da mogu da usvoje Remona koji nije bio jedini maloletni imigrant u centru u kojem je boravio.
Od kada je ovaj zakon stupio na snagu i koji omogućava starateljstvo, koje je po mnogo čemu različito od usvajanja, u Italiju je pristiglo više na desetina hiljada maloletnika, zapravo oko 100.000 njih u poslednjih deset godina. Staratelja, ljudi koji se brinu o ovoj deci do njihovog punoletstva, ima takođe sve više, ali još uvek nedovoljno. Zapravo, tri puta je manje staratelja u odnosu na broj dece.
Referentna tačka maloljetnim migrantima
U centru za maloletne migrante živelo je trinaestoro dece, 12 dečaka i jedna devojčica koja je tada imala 15 godina i došla je iz Šri Lanke. Barbara Lucchesi, direktorka tog prvog takvog centra koji je otvoren 2018. godine u Milanu i u kojem živi manji broj maloletnih migranata, objasnila mi je da neki od njih imaju rođake u Italiji, dok većina ima samo staratelje ili takozvane “potencijalne staratelje maloletnih migranta bez roditeljske pratnje”.
Bilo je tu dece iz Maroka, Tunisa, Obala Slonovače, Nigerije, Gambije, a najviše njih iz Egipta. Većina njih je bila već dodeljena starateljima koji bi jednom ili dva puta nedeljno dolazili u centar da ih obiđu, provodili slobodno vreme sa njima, izvodili u šetnju, vodili u školu ili kod lekara. Obaveza na volonterskoj bazi zasniva se na uloženom vremenu i trudu ljudi koji su odlučili da postanu neka vrsta podrške tokom procesa adaptacije maloletnih stranaca koji su u Italiju došli bez roditelja. Staratelji ne mogu ovu decu da vode svojim kućama, ali mogu da im pruže ljubav i pažnju koja im je više od svega potrebna.
Ciro Improta ima 77 godina i staratelj je već nekoliko godina. On je u penziji i trenutno se brine o jednom malom Albancu koji ima 13 godina. Kaže da za njega nikada nije bio problem da uspostavi dobar odnos sa tom decom. Sa mnogima je ostao u dobrim odnosima i posle njihovog punolettsva. Objašnjava da to što radi za njega ne predstavlja nikakav teret, već je srećan što može da pomogne deci koja su ostala bez detinjstva.
Potraga za kandidatima
Kada sam odlučila da se kandidujem za staratelja nad maloletnim migrantima, nisam razmišljala mnogo o proceduri i šta ona sve podrazumeva. Kada sam upoznala zaštitnika za decu i adolescente Ricarda Bettiga, rekao mi je da samo u italijanskoj regiji Lombardija ima tri puta manje staratelja u odnosu na broj dece.
Prema poslednjim podacima iz decembra 2023. godine, oko 25.000 maloletnika boravi u Italiji. Od početka godine, gotovo 5.000 maloletnih migranata iskrcalo se na italijanske obale. Brojka koja ne uključuju one koji ulaze kopnenim putem ili na druge načine.
„Kada razgovaram sa budućim starateljima, uvek ponovim da kvalifikacija nije bitna, čak i ako podaci govore da skoro 70 odsto staratelja jesu fakultetski obrazovani ljudi”, kaže Bettiga koji dodaje da za ovu ulogu nisu potrebne posebne veštine, koje se mogu steći.
“Staratelji ne dobijaju nikakav novac za to što rade, već su to ljudi koji su odlučili da izdvoje malo vremena i da se potrude oko dece kojoj je pomoć potrebna”, zaključuje.