Sve se stavlja pod tepih, sistem funkcioniše, a nasilje caruje

Kada se sve ovo sabere i oduzme, postanete svjesni da slati danas djecu u školu, boraviti u parku, ili šetati ulicama nije nimalo lako i jednostavno. Srbija, očigledno, nema snage da se suoči sa ovim problemom.

Odgovor na pitanje zašto Srbija nije izvukla pouke iz lekcija prošle godine leži u odbijanju priznavanja odgovornosti, piše autor (AP)

Na žalost, Srbija nije izvukla nikakve lekcije iz tragedija koje su je pogodile pre godinu dana i koje ostaju u srcima ljudi kao večna opomena da se zlo uvek može desiti i da ga nikada ne smemo potceniti.

Meseci ubeđivanja javnosti da sistem – ni u slučaju masovnog ubistva u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, ni u masovnom ubistvu u selima Dubona i Malo Orašje, koje su ostavile večni ožilljak na duši Srbije – nije zakazao i da to može da se desi bez mogućnosti da se spreči.

Dodatna je to so na ranama ne samo roditelja i rodbine nastradalih, nego svih onih koji se i danas teško mire sa svime što se desilo. Odgovor na pitanje zašto Srbija nije izvukla pouke leži u odbijanju priznavanja odgovornosti. Jedino što je gore od toga je strah da se tako nešto može ponoviti, a već se dešava.

Serija nasilja

I onda smo dobili seriju nasilja nezabeleženu u novijoj istoriji Srbije. Niko i nigde više u Srbiji nije siguran. Čak ni otac koji roditeljskim instinktom krene da zaštiti svoje dete od deset godina u parku. I nije važno što je taj otac, igrom sudbine, Đorđe Mijatović rođeni brat entitetskog ministra u Bosni i Hercegovini – Vojina Mijatovića. Dorđe je video da mu, u parku na Voždovcu, gradskoj beogradskoj opštini, sina od deset godina maltretiraju neki stariji dečaci. Došao je do parka i pokušao da ih razdvoji, a onda su ti huligani od 16 godina krenuli da ga tuku. Jedan od kobnih udaraca bio je nogom u slepoočnicu. Nesrećni otac je preminuo.

Ono što je gore od samog zločina je činjenica da je vlast i mediji pod njenom kontrolom, ćutala o ovom zločinu. Tek su se dan posle ovog užasa oglasili. I ne samo to, već je ministar policije Ivica Dačić pokušao da minimalizuje zločin pričom da Đorđe nije preminuo od posledica tuče, nego da ga je tek onako udario infarkt. Na kraju je morao i on da se pomiri sa činjenicom da su dvojica šesnaestogodišnjaka, dva monstruma, ubili oca deteta kojeg su prethodno maltretirali i to golim rukama i nogama. Tako sistem u Srbiji funkcioniše, odnosno – nije zakazao.

Ovo je svakako najteži oblik nasilja, ali u Srbiji je zabeleženo, što je tek strašno, nekoliko teških incidenata, a možemo slobodno reći i zločina, u osnovnim i srednjim školama. Devojčica od 11 godina u Toponici kod Požarevca je mesecima trpela vršnjačko nasilje koje je kulminiralo krajem marta ove godine. Nju su vršnjaci tukli na času fizičkog vaspitanja, maltretirali je i držali ruku na ustima kako se ne bi čuo njen vrisak i vapaj. Veštak je utvrdio 28 povreda, a počinitelji su ceo čin snimali. Žrtva je ćutala i nije govorila o onome što je preživela, jer se plašila da će se snimak pojaviti na društvenim mrežama. Na kraju je tužilaštvo ovaj slučaj okvalifikovao kao – silovanje.

Drugi slučaj je zabeležen u Bačkoj Palanci. Profesor praktične nastave Slobodan Zorić, otac osvajača srebrne medalje u kajaku na Olimpijskim igrama u Riju Milenka Zorića, doživeo je da ga kockom betona u glavu udari bivši učenik u hodniku škole u kojoj radi. Svoj pir je učenik nastavio tako što ga je oborenog i krvavog šutirao nogom u glavu. Profesoru koji u oktobru odlazi u penziju, glava je razbijena.

Treći incident je zabeležen u Osnovnoj školi „Rade Končar“ u Zemunu. Učenik četvrtog razreda ove škole u Zemunu nasrnuo je nožem na vršnjaka iz istog razreda. Incident se dogodio u pauzi između 3. i 4. časa, u popodnevnoj smeni kada je učenik četvrtog razreda potegao nož na vršnjaka iz istog odeljenja, koji je on izbegao, a o čemu je obavestio učitelja koji je, potom, nož oduzeo učeniku i o tome obavestio nadređene u školi.

Četvrti incident dogodio se na turniru u malom fudbalu gde je profesor Treće beogradske škole pokušao da spreči haos na terenu i tako zaradio teške telesne povrede.

Niko ne zna koliko incidenata stvarno ima

Ovo su samo incidenti koji su uspeli da dođu do javnosti. Niko ne zna koliko ih stvarno ima, koliko ih je zataškavano i od koliko njih je škola digla ruke. Čak je i ministarka obrazovanja Slavica Đukić Dejanović rekla da nije porastao broj incidenata u školama, nego pažnja za te incidente. Još jedno bežanje od odgovornosti.

Jasno je da su „Ribnikar“, Dubona i Malo Orašje postali okidač za mnoge negativne stvari u srpskom društvu. Reakcija države, kada je trebalo, bila je nikakva, traljava, stavljanje problema pod tepih. Prvo i najvažnije, Srbija nije stala tog 3. maja. Da je uvedeno vanredno stanje, zločin u okolini Mladenovca se verovatno ne bi desio. Vlastima je tada bilo važnije da se odigra jedna košarkaška utakmica nego da se odmah proglase dani žalosti. Podsećanja radi, Srbija je žalila za srpskim žrtvama dan posle Banjske, a da imena poginulih nisu saopštena. Za „Ribnikarom“ se žalilo dva dana kasnije.

Samo nedelju dana od zločina u „Ribnikaru“, škola je nastavila sa radom kao da se ništa nije desilo. To je omogućila ta ista vlast.

Do današnjeg dana, Srbija nije bila sposobna da barem deo „Ribnikara“, u kojem se desio zločin, pretvori u memorijalni centar što traže roditelji ubijene dece. Jedan od zahteva roditelja bio je i da se utvrdi čija je odgovornost za objavljivanje spiska za likvidaciju maloletnog ubice koji je javnim učinio načelnik beogradske policije Veselin Milić. I od toga vlast uporno okreće glavu.

Kada se sve ovo sabere i oduzme, postanete svesni da slati danas decu u školu u Srbiji, ili boraviti u parku, šetati ulicama, nije nimalo lako i jednostavno. Srbija, očigledno, nema snage da se suoči ni sa ovim problemom. Stvari se stavljaju pod tepih, sistem funkcioniše, a nasilje caruje.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera