Dragica Pravica, zaboravljena narodna heroina Jugoslavije

Podsjećanjem na herojski život i smrt Dragice Pravice, podsjećamo se i ko smo i šta smo. Ili bar ko smo i šta smo bili jednom, u ona davna, zaboravljena vremena.

'Ne može biti slobodne zemlje ako su u njoj žene robovi', govorila je Dragica Pravica (Muzej revolucije naroda Jugoslavije)

Na današnji dan, 27. juna 1942. godine, u hercegovačkom selu Ugarci četnici su streljali Dragicu Pravicu, komunistkinju, partizanku, revolucionarku, narodnu heroinu Jugoslavije. Da je nekim čudom antifašizam preživeo, danas bismo obeležavali 82. godišnjicu otkad je Dragica Pravica pala za slobodu naših naroda i narodnosti. Međutim, pošto su već decenijama na vlasti ideološki potomci njenih ubica, a sloboda je mučki pridavljena pre mnogo godina, zvaničnih komemoracija nema, niti će ih u skorije vreme biti. Zato se moramo sećati onih koji su se borili protiv okupatora i njegovih kvislinga, sanjajući o svetu pravde i ravnopravnosti, a pogotovo onih koji su u toj borbi dali svoje živote.

Dragica Pravica rođena je 28. oktobra 1919. godine u selu Bijelač kod Trebinja. Imala je šest sestara i brata Radeta kojeg će kasnije slediti na njegovom revolucionarnom putu i stradati zajedno s njim. Bila je najmlađe od osmoro dece Riste i Milice. Njen biograf Miodrag Nikolić u knjizi Komunista čvršći od kamena navodi da je Dragica bila vesela devojčica nežnog zdravlja, često je pobolevala, ali joj to nije smetalo da pešači šest kilometara do škole u manastiru Duži i bude odlična učenica. U to vreme, u patrijarhalnom hercegovačkom kraju školovanje ženske dece nije bilo baš uobičajeno, ali Risto je mislio drugačije.

Gimnaziju je pohađala u Dubrovniku, stanujući kod starije sestre Danice i njenog muža Milana. I dalje je bila odličan đak, volela je da čita sve što joj padne pod ruku, od knjiga do dnevne štampe. Drugarice su joj se smejale što čita novine, jer su smatrale da je bavljenje politikom isključivo muški posao. Dragica je očigledno bila drugačijeg mišljenja, pa je u gimnazijskim danima pristupila revolucionarnom pokretu, postala je članica SKOJ-a 1937, delujući među učenicima u svojoj školi, ali i među omladinom svog rodnog kraja i sezonskim radnicima u gradskoj luci.

Postala je članica Mesnog komiteta KPJ za Trebinje 1938, gde je bila zadužena za rad sa omladinom. Dve godine kasnije, u dogovoru sa komunistima Mirom Poparom i Savom Kovačevićem, ovo partijsko telo je preraslo u Sreski komitet KPJ za Trebinje, u kome je Dragica bila zadužena za rad sa ženskom omladinom. Tu je radila sa Zaimom Hadžićem, Asimom Zupčevićem, Vladom Šegrtom, Mićom Aleksićem i Ivom Vučkovićem.

U jesen 1939. godine Dragica odlazi na studije biologije u Beograd, gde je već njen brat Rade studirao prava i bio član KPJ od 1935. godine. U studentskoj sredini nastavila je sa partijskim i revolucionarnim radom, u okviru studentskih udruženja i u Domu studentkinja gde je živela.

“Svuda se čula njena britka riječ, svuda zapažala njena bogata aktivnost, u diskusijama je bila žustra i beskompromisna”, prisećala se posle rata partizanka i feministkinja Neda Božinović svoje drugarice iz studentskih dana.

Dragica je delovala kao članica Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja, tog “vrhovnog studentskog rukovodstva” – kako je govorio Veljko Vlahović, ali i kao deo partijske ćelije na Filozofskom fakultetu, čiji su članovi bili, između ostalih – Ljiljana Čalovska, Zija Dizdarević, Dušan Kostić, Vukašin Mićunović i Mileva Lula Planojević. Primljena je u KPJ početkom 1940. godine.

Organizovanje ustanka

Nakon što su sile Osovine napale Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine, Dragica i Rade se vraćaju u rodni Bijelač. Zajedno sa tridesetak omladinaca Dragica pokušava da se prijavi u vojsku, kako bi se odmah borili protiv okupatora, ali su ih u garnizonu u Trebinju odbili i još ih optužili da izazivaju nered. Počinju ustaški pokolji po Hercegovini, a jedne noći u Bijelač dolazi Tahir Hadžović i savetuje Dragicu i Radeta da beže, jer se ustaše spremaju da ih uhvate i ubiju. Brat i sestra prelaze kod sestre Zorke u Dubrovnik. Zorka je strahovala za njihove živote, a Dragica joj je uzvratila: “Zar nije ponižavajuće što tuđin i u tvojoj kući zapovijeda? Bolje je slavno poginuti, nego ovako, pod tuđinom, krepavati!”

Krajem juna vraćaju se u Hercegovinu, gde učestvuju u organizovanju ustanka protiv okupatora. Nakon što je 13. jula izbio ustanak u Crnoj Gori, Sava Kovačević im daje zadatak da ruše komunikacije ka Dubrovniku i spreče Italijane da napadnu crnogorske ustanike. Ustanak u Hercegovini sve više raste, partizani u borbi protiv Italijana i ustaša postižu prve uspehe i oslobađaju delove teritorije. Dragica intenzivno radi na stvaranju SKOJ-a, kao i na okupljanju žena i omladine koji su pomagali Narodno-oslobodilačkom pokretu.

Početkom oktobra formiran je Okružni komitet SKOJ-a za istočnu Hercegovinu, u čije je rukovodstvo izabrana i Dragica, a postaje i sekretar Sreskog komiteta SKOJ-a za Trebinje. U međuvremenu se formiraju četnički odredi koji brzo počinju saradnju sa italijanskim okupatorom i drugim kvislinzima, pa partizani moraju da se bore i protiv njih. Dragica učestvuje i u oružanoj borbi protiv okupatora i domaćih izdajnika, ustaša i četnika, ali pre svega se bavi političkim radom s omladinom i ženama, formiranjem aktiva omladine i odbora Antifašističkog fronta žena.

‘Ne može biti slobodne zemlje ako su u njoj žene robovi’

“Šta ćeš ti, žensko, s vojskom?”, pitale su Dragicu mnoge žene, a mnogim muškarcima je bila čudna pojava mlade i lepe devojske sa puškom u ruci ili pištoljem o pojasu. Dragica je govorila o ravnopravnosti muškaraca i žena, a svojim muškim drugovima da će partizanke posle rata morati i s njima da se razračunaju i da od njih otmu svoja prava. Kako piše Nikolić: “Mlade Hercegovke su se prvi put u istoriji s puškom u ruci borile za zajedničku slobodu, za svoju ravnopravnost i emancipaciju”.

Posle rata, učesnica NOB-a Mara Adžović-Sparavalo svedočila je kako je izgledalo kad su kod nje i njenih drugarica dolazili Dragica i drugi komunisti.

“Prvi put smo tada i čule za komuniste. Sve nam novo, ali oni nam objašnjavaju, okupljaju nas, pričaju nam kako se treba boriti protiv okupatora. I prosto da ne povjerujemo. Do juče nam roditelji nisu dozvoljavali ni na obično seljačko sijelo, a sada mnogi nemaju ništa protiv ustanka i ne brane čak ni nama omladinkama da učestvujemo u ratu. Na Dragicu smo ponosne zato što je i ona omladinka. Kad vidimo kako joj stariji postavljaju pitanja, a ona spremno odgovara svima, divimo joj se i sve bismo htjele da budemo kao i ona”.

Početkom maja 1942. u selu Zagora održana je konferencija žena južne Hercegovine na kojoj je govorila i Dragica Pravica: “Ova naša borba je bitka i za slobodu žena, da žena bude ravnopravna, da ima pravo na svaki posao… Ne može biti slobodne zemlje ako su u njoj žene robovi”.

Delegacije se nisu razišle, a već je stigla vest da su Italijani, ustaše i četnici započeli novu ofanzivu na slobodnu teritoriju u Hercegovini.

U četničkom i italijanskom zatvoru

Partizanske jedinice bile su prinuđene na povlačenje u zapadnu Bosnu, a Dragica ostaje u trebinjskom srezu, po partijskoj direktivi. Krajem maja hvataju je četnici i sprovode u zatvor u Zupce, a potom u Grab kod Trebinja. Istog dana četnici su ščepali i Radeta, pa su ga prvo zatvorili u bilećki kazamat, da bi ga kasnije sproveli u isti kazamat gde je bila njegova sestra.

Četnici su Dragicu u zatvoru surovo mučili, ali nisu uspeli da iz nje izmame nikakvo priznanje, ni reč im nije rekla. Pribegli su i podlom lukavstvu, sučelili su je sa Radetom koji je bio sav izmučen, u krvi i živim ranama, jedva se držao na nogama. Nadali su se da će progovoriti kako bi spasila brata od mučenja i smrti. Uzalud, ni brat ni sestra nisu poklekli. Pošto nisu ništa iz nje izvukli, četnici su Dragicu prosledili Italijanima u Dubrovnik. Dok su je vodili kroz Trebinje kroz okupljeni svet, Dragica je vikala: “Vidite li, moji Trebinjci, kakav me ološ predaje okupatoru? Doći će vrijeme kada će ovi izrodi odgovarati pred narodnim sudom”.

Dragicu su odveli u predratni bar “Kazbek” na Lapadu, koji su Italijani pretvorili u zatvor i mučilište. Svakog dana su je izvodili na isleđivanje, gde su je batinali i ponižavali, uz zvuke glasne muzike koja je dopirala sa gramofona. Usled mučenja Dragica je bila totalno iscrpljena, izmučena, jedva se kretala, pa ipak ništa nije rekla islednicima. Jedino je nešto rekla generalu Amiku koji je došao da je lično isleđuje, pa ju je pitao zašto se digla na oružje i pucala u italijanske vojnike. Dragica je odgovorila: “Nikome od vaših nisam dosad ništa rekla, a vama ću odgovoriti, ali samo pod jednim uslovom – da vi meni, gospodine generale, odgovorite na pitanje: šta vi tražite u mojoj zemlji?”

‘Uzalud nas ubijate, izdajnici naroda’

Ne mogavši ništa iz nje da izvuku, Italijani su je na kraju predali četnicima, da bude streljana. Prvo su je iz “Kazbeka” premestili u tvrđavu Lovrijenac, u predsoblje smrti, odakle su rodoljubi odvođeni na stratište. Potom su je preuzeli četnici i odveli u seoce Domaševo, na rubu kraškog polja Ljubomir, gde su nekoliko kuća i štala pretvorili u zatvore.

Tu su je mučili još deset dana: šibali su je korbačem, sipali joj gust rastvor soli na otvorene rane dok se njeno izmučeno telo grčilo, čupali su joj kosu da bi je na kraju zapalili, vezivali su je za metalnu šipku i okretali je kao na ražnju, boli je šiljcima. Nije ni jauknula, ali je toliko onemoćala da je jedva govorila. Kad joj je četnički komandant rekao da moli za milost, polumrtva se podigla i izdajniku pljunula u lice.

Predveče, 27. juna 1942. godine, četnici su izveli iz ćelije Dragicu i Radeta, zajedno svezane, i Stevu Bratića, člana Sreskog komiteta KPJ za Trebinje. Dragica je bila polusvesna, pa ju je Rade pridržavao i vukao, gotovo nosio, mada je i sam jedva hodao. Odveli su ih u selo Ugarci, na poslednje putovanje. Rade je uspeo da kaže: “Izdajnici, sve ćete ovo platiti. Mi ćemo biti osvećeni”. Stevo je rekao: “Smrt fašizmu i četnicima”.

Kad su ih četnici namestili kao mete i krenuli da se izmaknu nekoliko koraka i da nišane, Dragica je uspela da sakupi snagu i da izgovori poslednje reči: “Uzalud nas ubijate, izdajnici naroda, pobjeda će biti naša. Komunističku partiju niste u stanju da ubijete. Ona će živeti dok žive radnici i radni seljaci”.

Plotun je pokosio troje hrabrih partizana.

Zaboravljeni heroji

Na predlog Josipa Broza Tita, Dragica Pravica je proglašena za narodnog heroja 8. juna 1945. godine, mesec dana posle oslobođenja. Posmrtni ostaci Dragice i Radeta sahranjeni su 1953. godine u spomen-grobnici palih boraca i žrtava fašizma u Trebinju. Iznad grobnice je podignut spomenik, kompozicija sa pet figura u čijoj sredini se nalazi figura koja simbolizuje Dragicu.

Njeno ime i dalje nosi nekoliko ulica u Srbiji i Crnoj Gori. Osnovna škola na Zvezdari nosila je ime po Dragici Pravici do 2002. godine, kada se spojila sa OŠ “1.300 kaplara”, zbog malog broja učenika. Ime je izbrisano, ali je u dvorištu škole ostala bista Dragice Pravice.

Sve su to relikti jednog prohujalog vremena i sistema u kom se bar znalo ko su heroji, a ko zločinci. Danas je sve okrenuto naglavce u ovom naopakom svetu. Borci protiv fašizma su zaboravljeni, oklevetani, popljuvani, decenijama izloženi najstrašnijim difamacijama. Odričući se hrabrih boraca za slobodu, pravdu i jednakost, odrekli smo se i pobede nad fašizmom. Zaboravljajući narodne heroje, zaboravili smo i sebe.

Podsećanjem na herojski život i smrt Dragice Pravice, podsećamo se i ko smo i šta smo. Ili bar ko smo i što smo bili jednom, u ona davna, zaboravljena vremena.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera