Sjećanje na ‘mali Carigrad’: ‘Ko u njega dođe, jedva iz njega ode’

U viševjekovnoj smjeni naroda i vjera, izgradnje i rušenja, od Kapedunuma do Malog Carigrada, potom slavne Užičke republike, sposobnost suživota, tolerancija i poštovanje ostaju najvažnije karike koje se moraju njegovati.

Užice će sačuvati duh i raznoliku kulturu i običaje njegovih negdašnjih i budućih stanovnika, piše autorica (Jadranka Sepi / Ustupljeno Al Jazeeri)

U pogledu na šumovita brda, grad ili vijugavu cestu neko vidi naslagane slojeve od prvih naseobina i zagonetnih ljudskih sudbina, a neko samo obično drvo, zid i beton.

Stojeći na platou kod Narodnog muzeja u Užicu, promišljala sam o prohujalim vremenima. Iza mene je bila bista Josipa Broza Tita koja je nekada krasila Trg partizana, a sada je sklonjena u tiho, ali pristupačno dvorište iza muzejskog zdanja. Ispred mene rasprostrla se urbana sredina koju su preplavili automobili presecajući misli bučnim sirenama. Nizale su se slike grada-republike, partizanskih jedinica i Radničkog bataljona, zatim zidine grada srednjovekovnog vladara kneza Altomanovića, smena Ilira, Rimljana i nervoznih dubrovačkih trgovaca. Ugledala sam Šehovu džamiju, karavane i heroine umetničke i književne scene… Istorija grada stala je u nekoliko trenutaka.

Nasuprot prolaznosti nas zemnih, jezik, kultura i običaji nadžive vekove. Zbog toga sam odabrala da podsetim na jedan period čiji su tragovi duboko utkani i danas. A to su vremena kada je ovaj deo sveta bio pod osmanskom vladavinom, a Užice postalo „mali Carigrad“.

Nadimak koji traje

Sva lepota Konstantinopolja, odnosno Carigrada, danas znanog kao Istanbul, u očima islamskog stanovništva bila je u Užicu i zbog toga su mu nadenuli nadimak-epitet koji se proneo nahijom i, evo, vekovima traje.

Islam i pravoslavlje isprepleteni u nasleđu ovog grada, daju mu multikulturalnost i osobenost.

Usled stradanja tokom brojnih ratova, industrijalizacije i arhitektonske ekspanzije, Užice nema više sličnosti sa nekadašnjom prestonicom Osmanskog carstva, osim o pazarnim danima i panađurima. Tada sve vrvi od trgovaca i tezgi. Glasno se cenjka i dovikuje. Mirišu orasnice, ratluk i baklava. Nema kuće u kojoj ove poslastice nisu prisutne. Gosti se dočekuju ratlukom od ruže, zatim i kafom. Ratluk se nosi kao dar kada se odlazi u posetu. To je posebno izraženo u selima, gde starije žene obavezno u kredencima drže mirisne pakete, ako gosti iznenada banu.

(Branka Selaković / Ustupljeno Al Jazeeri)

Avlija, duvar, ćerpič, dolama, insan, dunjaluk… samo su neke od reči svrstanih u folder turcizama i arhaizama koje se i dalje izgovaraju u neformalnom govoru Zlatiborskog kraja.

Nestalo je džamija, tekija, hamama i zbog toga važnu sponu u negovanju kulture sećanja čine hroničari. Ti postojani sakupljači priča za buduće generacije sačuvali su uspomenu na ovaj značajan period. Tragom zapisa Miladina Radovića, koji je živeo u XIX veku, oživele su mnoge džamije i, kako autor navodi, najlepša među njima – Šehova džamija koja je postojala do 1876. godine. Po predanju, nastala je na mestu crkve Ružice.

Medresa je bila negde kod današnje Osnovne škole „Kralj Petar II“, jedna džamija na ulazu u pijacu, ona koja je nosila ime sultana Muhameda II u tvrđavi poviše grada. U Fukar-mahali koja je bila rasprostrta oko Dečanske ulice nalazila se džamija koja je prodata za 3.900 groša. Ostale koje su bile sačuvane, kao i pojedina imanja, prodata su za manju sumu prilikom predaje grada posle konferencije u Kanlidži gde su pregovarali Ali-beg i Ilija Garašanin.

Ako bismo spoveli anketu među Erama, teško da bi neko mogao da kaže nešto više o ovom periodu, a da nije istoričar. Još teže je naći sagovornika koji bi znao granice mahala i koordinate mesdžida i džamija. I to je razumljivo, jer toliko toga se zbilo u staroj varoši, ali tu je i nebriga. Sećam se kako su meštani jednog sela macolama lomili rimske spomenike čije delove su ugrađivali u grobnice i zalivali malterom. Nešto slično se dogodilo i sa spomenicima od belog peščanika koji su bili u naselju danas znano kao Belo groblje. Razbijene nadgrobne ploče poslužile su za izradu ivičnjaka.

Sjećanje Husein-efendije Užičanina

Neke od najlepših misli o gradu naraslom oko hladne i životne reke Đetinje napisao je Husein-efendija Užičanin 1887. godine, sećajući se voljenog grada.

Pa mi namah mi na oči Užice naše iziđe, sjajno i veliko, kako je i bilo, da mu je i Stambol mog'o zavidjeti. Ko god u njega dođe – jedva iz njega ode, toliko mu se teško od one ljepote rastati.

(Ustupljeno Al Jazeeri)

U nastavku pisma koje je sačuvano, Husein-efendija je pribeležio i ove reči: Diljem svijeta bijaše Užice poznato koliko god nekad slavna Kordoba. Da se neumrli Abdel Rahman, Allah da mu osvijetli pute, pridigo iz groba, nikaki drugi grad na zemaljskom šaru ne bi našo da u njem živi, već Užice, kad već njegove Kordobe nema i ne more je biti. Samo Užice. Užice opjevano, Užice prelijepo.

Mlađe generacije sklone su da mere vreme od svog rođenja i sve ovo je previše daleko od njih, ali će rado zapevati pesmu Oj, Užice, mali Carigrade, koju su spevale muslimanske žene pre skoro dva veka. Gledajući sa okolnih brda kako njihovi muškarci napuštaju grad, opevale su svoju strepnju.

Kroz tebe se proći ne mogade, od zumbula i od karanfila, od momaka i od djevojaka, od mirisa đula i bosilja…

Nestvarno daleka prošlost

Ako se vratimo u vreme Prvog srpskog ustanka, ne može se zaobići narodna pesma Uzimanje Užica koju je sačuvao Vuk Stefanović Karadžić, navodeći da je nastala 1807. godine. Proročki san Kučuk-Zaim-agine kade simbolički opisuje period početka oslobođenja grada od turske vladavine. Većini je to nestvarno daleka prošlost, zato i ne razumeju geopolitičku poziciju Užica, ali i intenzivnu povezanost stanovnika tog dela Srbije sa Bosnom i Hercegovinom u koju su se stanovnici islamske vere iselili.

Zbog učestalih sukoba dogovoreno je da se muslimansko stanovništvo iseli iz grada. Na stotine rabadžija i kiridžija došlo je iz valjevskog, kragujevačkog i beogradskog okruga da pomogne u tome. Preko Krivog vira, Bajine Bašte i Zvornika u nekoliko grupa narod je prevezen u Bosnu. I o tome je pisao Husein-efendija Užičanin koji je po dolasku iz rodnog grada proveo neko vreme u Bjeljini, a potom otišao u Istanbul.

Da nas je grom udario, da nas je šejtan vrelom šakom prignječio, da se planina otvorila, ne bi nas ništa toliko ojadilo ko vijest da ići moramo.

(Ustupljeno Al Jazeeri)

Razumljive su takve emocije, posebno kada se zna da je šeher-grad potom bio u plamenu koji je buktao tri dana. Gotovo sve je pretvoreno u prah i pepeo. Iako je stanovništvo dobilo novčanu nadoknadu za kuće i okućnice, jer je tako regulisano sporazumom u Kanlidži, neka materijalna dobra su nenadoknadiva.

U toj viševekovnoj smeni naroda i vera, izgradnje i rušenja, od Kapedunuma do Malog Carigrada, potom slavne Užičke republike, sposobnost suživota, tolerancija i poštovanje ostaju najvažnije karike koje se moraju negovati. U javnom diskursu kada se govori o ovom periodu najčešće dođe do sukoba mišljenja, nepotrebnog rivaliteta i postavljanja pitanja – ko je bio pre. Zbog toga je važno govoriti o tom periodu sa dubokim razumevanjem istorijskog konteksta, a on se ne može sažeti u nekoliko rečenica, niti u jedan novinarski tekst. Ono što je izvesno jeste da će Užice sačuvati duh i raznoliku kulturu i običaje njegovih negdašnjih i budućih stanovnika.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera