Argentinci i Srbi: Ljudi sa mnogo velikih nula

Više puta oba naroda su bili milioneri i imali pune džakove para, a da nisu uspijevali da se tim velikim novcem ljudski prehrane.

Masovni protesti u Argentini (Agustin Marcarian / Reuters)

Građane daleke Argentine i stanovnike nekadašnje Jugoslavije, a potom Srbije, veže jedno krajnje neobično iskustvo.

Dešavalo se i jednim i drugima. i to naizmenično, da imaju pune torbe para, da budu milioneri, pa čak i milijarderi. A da za to brdo para jedva mogu da kupe kilogram hleba i novine, pa čak ni to.

U drugoj polovini osamdesetih, Argentinci su očajnički obilazili samoposluge. Od trenutka kad bi sa polupraznih rafova određenu namirnicu stavili u korpu, do dolaska pred kasu, cena je porasla dvostruko. Kartice su u vreme hiperinflacije ne primaju. Narod je bio izbezumljen. Na semaforima brojnih menjačnica, crni kurs dolara rastao je iz minuta u minut.

Moglo se otići na ručak sa deset dolara u džepu, poručiti biftek, pola litre vina, salata i krompiri za dve osobe, i što se sporije jelo to se jeftinije prolazilo. Ako su vam primanja bila u dolarima za taj sat ili dva, dok traje gošćenje u kafani, argentinska moneta bi se strmoglavljivala, pa je ceh mogao da iznosi tri puta manje nego na početku ručka.

Umesto deset koliko je to koštalo kad si seo za sto, platit ćeš samo tri dolara. Pred kraj ručka otrčiš u obližnju menjačnicu i promeniš u australe tri umesto deset dolara.

Nas nekoliko Jugoslovena koji smo tih godina poslom boravili u Buenos Airesu, mislili smo, bili smo ubeđeni, da se takav debakl nikad ne može desiti u našoj zemlji. Žalili smo Argentince što su im australi (tako se tada zvala njihova valuta) iz minuta u minut sve bezvredniji u odnosu na dolar. Koliko god da nam je bilo teško da gledamo oko sebe kako se celo društvo pati, lično smo za to kratko vreme iskoristili šansu da sa primanjima u dolarima, jeftino kupimo ono što kasnije u životu nikada sebi nismo uspevali da priuštimo.

Đavo je došao po svoje natrag u Jugoslaviji. Vrlo smo se brzo, već 1993. uverili da je sunovrat naše države, a ne samo našeg dinara u svakom smislu bio neuporedivo sveobuhvatniji i tragičniji.

Jedna marka hiljadu milijardi dinara

Ako je krajem osamdesetih u Argentini hiper inflacija (najviša u istoriji ove latinoameričke zemlje) bila oko 3.000 posto, to je katastrofa, za narod, društvo i državu. Ali  život u onom što je tih ratnih godina ostalo od Jugoslavije, po apokaliptičnim scenama i apsurdu, ne može se porediti sa Argentinom

Nemačka marka vredela je u decembru 1993, kod uličnih švercera 1.000 milijardi dinara, a Narodna banka Jugoslavije pustila je u opticaj novčanicu od čak 500 milijardi dinara, sa likom Čika Jove Zmaja.

Šta je taj plemeniti vrhunski pesnik čije su nam stihove u detinjstvu čitali pred spavanje, skrivio da se njegov lik nadje na tom bezvrednom papiru sa toliko nula?

Koliko li bi mi milijardi dinara trebalo tada u mojoj zemlji da sebi priuštim onakav ručak kakav sam sa svojim drugarom slatko pojela u jednoj kafani sa dobrim zalogajem u samom centru Buenos Airesa?

Inflacija u SR Jugoslaviji (činile su je Srbija i Crna Gora) koja je trajala od 1992. do 1994. bila je po nekim analitičarima, najveća u istoriji sveta. Dnevna stopa bila je 65 odsto, svaka 34 sata cene su se duplirale, prema nekim procenama u januaru 1994. dostigla 5.578 triliona odsto ili oko 113 odsto na dan.

Ko je u to Miloševićevo vreme raspada, sankcija, ratova u kojima “Srbija nije učestvovala”… imao decu u školama, nije mu bilo lako da objasni u kakvoj to zemlji živimo, kakva joj je prošlost, i šta ih čeka u budućnosti.

Bilo ne ponovilo se, mada ima mnogo znakova da prošlost nije prošla i da se zlokobno vraća u budućnost.

Superdeka i predsednik sa testerom

Samo da ne postanemo opet milioneri, kao što se to dešava Argentincima kad u najmanju kupovinu kreću sa punim džakom njihovih pesosa.

Novi predsednik, ultradesničar Havier Milei (Javier Milei) već peti mesec na vlasti trudi se da ispuni obećanja data u vreme izborne kampanje kad je motornom testerom mahao na skupovima.

Tom alatkom nemilosrdno sasekao mnoge javne službe, narodne kuhinje su desetkovane, a procenat gladnih i siromašnih u zemlji mesa i plodonosnih prostranstava, sa 40 popeo se na 60 odsto, kažu statističari.

U martu je na godišnjem nivou inflacija bila blizu 300 odsto, ali mesečna cifra za april izgleda da je po prvi put od oktobra prošle godine na jednocifrenom broju -9,8 odsto.

U praksi, Havijera Milei (53) najjaču dozu šok terapije prepisao je najslabijima – penzioneri, takozvane bake i deke su najgore prošli. A kada su ga novinari upitali kako to da sedamdesetogodišnjaci sada moraju da rade dodatne poslove da bi se prehranili, Milei odgovara: „Ne možete makroekonomske evaluacije da bazirate na položaju bilo koje individue“, tvrdi Milei, koji za novinare i njihova „nezgodna pitanja“ kaže da su „najgadnija kloaka u argentinskom društvu“.

Penzioneri sa minimalnim penzijama za četiri meseca izgubili 37 posto kupovne moći. Da bi se Argentina „postavila na zdrave noge“, bolesni više nemaju gde da se leče, hiljade komunalaca ostalo je bez posla, državna aviokompanija ukinula je letove do obližnjih latinoameričkih zemalja, socijala je po Mileiu „lopovluk za lenjivce“… Gledajući „makroekonomski“ berze u Njujorku povoljno su reagovale na Mileia i njegove „slobodarske mere“.

Na mikro planu, uvedena je novčanica od 10 hiljada pesosa, tako da je i običnim građanima donekle olakšan teret na plećima. Sa ovog parčeta papira, koji je u trenutku štampanja vredeo jedanaest dolara, Argentincima se smeši Manuel Belgrano, jedan od najomiljenijih istorijskih junaka, komandant vojske u ratu za nezavisnost (19. vek), kreator argentinske zastave koja oslikava svetloplavo nebo obasjano žutim suncem.

Pre godinu dana štampana je novčanica od 2.000 pesosa, a za kraj godine u programu je da se Argentinci obogate sa banknotom od dvadeset hiljada pesosa.

„Krupnije“ novčanice se puštaju u promet, kaže se u saopštenju argentinske Centralne banke, kako bi se „smanjili troškovi transporta i potrošnja papira“.

Svojevremeno, kada je u naše beznađe devedesetih, odnekle iz Amerike doleteo anđeo u liku „superdeke“, Dragoslav Avramović (1919-2001) umeo je da se šali na račun tih papirnih banknota čije su dimenzije bile suviše male za toliko nula. Jednom mu se čak učinilo da su političari prihvatili njegov plan o super dinaru, samo da ne bi morali da radi dodavanja nula povećavaju u nedogled format bezvrednih novčanica.

Kakogod, tek od 24. oktobra 1994. ušao je u opticaj novi dinar fiksiran za jednu nemačku marku, i zaustavljeno je na kratko štampanje novca bez pokrića. Brzo je međutim tadašnja ratnohuškačka, kvazipatriotska klika raskrstila sa Dragoslavom Avramovićem kao što se to radi i danas sa učenim ljudima koji dođu odnekud. Čim naslute da im se remeti njhova turbo lov u mutnom, nastane hajka na došljaka.

Zašto je zeleni dolar dobio nadimak blue?

Udarno mesto u svim štampanim, elektronskim, digitalnim medijima u Argentini, oduvek zauzima „njegovo veličanstvo dolar“.

Iako su američke novčanice obojene u prepoznatljivo zelenu boju, Clarin, jedan od starijih štampanih dnevnih listova, objašnjava zašto se u njihovoj zemlji izveštaji o kotizaciji dolara naslovljeni sa „Dolar blue“: Samo u prvih nekoliko dana ovoga maja „dolar blue je porastao za četiri odsto“ u odnosu na april. A u toku 2024. „dolar blue“ je u odnosu na prethodnu godinu porastao za 119 odsto. Ovih dana razlika između zvaničnog kursa dolara i njegovog „blue“ kursa je 13 odsto.

Mi smo taj nezvanični kurs, po kome smo kupovali devize zvali kursom na crno. I on je srećom nestao. U sećanjima su nam ostali oni takozvani „zrikavci“ na nekadašnjem Bulevaru revolucije. Jurili smo k njima dvaput nedeljno kad smo dobijali isplatu, a oni su zujali: devize, devize…

Naš glavni finansijski reper, nekad je bila marka, danas je evro. Za Argentince to je dolar blue. A „blue“ je iako nije plav, već je onaj koji ga kupuje „na crno“ utučen i snužden… zbog toga što njegova primanja imaju toliko mnogo nula, i zbog toga što sa svojom zaradom može da kupi toliko malo dolara.

Drvlje i kamenje u svetu se baca na argentinski kontroverzni politički pokret zasnovan na političkoj ideologiji i zaostavštini bivšeg predsednika Huana Dominga Perona i njegove druge supruge Eve Peron. U njemu je bilo svega i svačega i fašizma, i socijalizma, i haosa i populizma.

Ono što je ostalo, to su jaki sindikati i sposobnost Argentinaca da se organizuju u generalne štrajkove i da parališu zemlju.

Od pada vojne hunte 1983, Argentina je imala 45 generalnih štrajkova, najčešće u mesecu maju, a na južnoj polulopti maj je jesenji mesec. Za pet meseci vlasti Mileia Argentinci su već dva puta stupili u generalni štrajk. Pre neki dan kada je stala Argentina zbog stalnog rasta cena, i pada životnog standarda, ekonomisti su izračunali da je time načinjena šteta od najmanje 500 miliona dolara.

Milei se nije mnogo uzbudio povodom tog gubitka. Ne krije da nestrpljivo očekuje da Tramp dobije izbore u novembru, i da se njemu blizak bivši brazilski predsednik Žair Bolsonaro vrati na vlast, pa da odgovornost države za dobrobit građana svede na nulu.

I tu se paralele izmedju naše dve zemlje ne završavaju. I jedni i drugi smo više puta bili milioneri, a da nije imao pas za šta da nas ujede.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera