Jesu li žene Jugoslavije zamišljale ovakvu stvarnost kakvu im živi unučad?

Šta su očekivale, a šta dočekale Jugoslovenke kada su na prvim izborima 1945. ostvarile pravo glasa; među njima je bila i moja, danas 100-godišnja tetka, piše autorica.

Mlade partizanke Vera Mešterović (desno), Marinka Romano (u sredini) i njihova nepoznata drugarica uoči odlaska na svoje prvo glasanje, u novembru 1945. godine (Ustupljeno Al Jazeeri)

Od pre dva meseca moja tetka živi u domu „Plavi horizonti“. Otkad je napunila 99 i ušla u stotu, kod kuće je mesto više nije držalo. Ostarile su ćerke, ostarila i sestričina. Televizija joj dosadila, nema šta da se vidi, čitanje knjiga je zamorilo, teško hoda, a ne želi dan da provede u krevetu.

Liči na dete koje misli da je prohodalo, ali nije. Liči na dete koje je tek progovorilo i uvežbava iste reči više puta. Njeni praunuci u dalekom svetu za neku nedelju samostalno će prohodati potrčati i otrčati. A tetka? Ona ide u suprotnom pravcu. Moraće u krevet.

Treba joj pomoć za odlazak u kupatilo, za oblačenje, svlačenje, kupanje, uzimanje lekova, stavljanje kapi u oči… O nabavci i pripremi hrane, postavljanju stola, pranju sudova, odeće, posteljine i peškira da i ne govorimo.

Nije bila laka ta odluka. Doneta je prećutno i zajednički. Svi smo znali da se više nije moglo. A ipak je bolelo. Tetka se ne žali. Nema tamo samoće. Okružena je starim ljudima, doduše sve su stanarke i stanari mlađi od nje.

Tetka vidno uživa u novim horizontima – možda je tako zamišljala daljine kada je mlada i jaka prvi put sa Jugoslovenkama krenula na glasanje, piše autorica (Ustupljeno Al Jazeeri)

A tu je i prezaposleno mlado osoblje. Negovatelja nema, a negovateljice trče, ne staju. Uveče kad nisu dežurne, idu na kurseve nemačkog i norveškog, pa odoše i one na bogatiji sever gde jeste bolja plata, ali je hladnija atmosfera. Od pre neku nedelju u dom su na rad došle Afrikanke i jedan Afrikanac. Kažu da su iz Nigerije. Ljubazni su i nasmejani. Bele im se zubi, blješte belinom ispeglani mantili. Iz Nigerije su došli u Srbiju u bolji život, kažu mi.

Tetka im se obradovala. Pomažu joj da se iz kreveta prebaci na stolicu. I obrnuto, dodaju joj vodu, donose jelo, pripremaju joj krevet…Ona sa njima komunicira na engleskom, pa je stekla njihove posebne simpatije, jer teško je na radnom mestu gde ti se svi, sem te nemoćne starice, obraćaju na jeziku koji ne razumeš.

Kad su Jugoslovenke prvi put glasale

Kad je pitaju kako je, ona se ne žali. „Za mojih sto godina“, kaže na engleskom, „ja sam odlično“. Stotku će da napuni u novembru, a ćerke i sestričina su „tek“ zakoračile u osamdesete.

Imala je tetka (nećemo otkriti njeno pravo ime, pa ćemo je zvati Olga) pravo glasa čim je postala punoletna, 1942. godine, jer je prethodne godine to pravo potvrđeno u dokumentima Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije.

U ratu se nije glasalo. A kad je došao mir Olga, koja je tada imala 21, u novembru 1945. godine je glasala na izborima za Ustavotvornu skupštinu. Bili su to prvi izbori na kojima su Jugoslovenke imale pravo glasa. Na njima je ukinuta monarhija i proglašena Federativna narodna republika Jugoslavija. Iste godine za pravo glasa su se izborile žene u Italiji i Francuskoj.

Monarhija je u Jugoslaviji ukinuta, ali dosta je kraljeva ostalo na prestolu u porodičnim mikrokrugovima. U kućama su muškarci grčevito pokušavali da zadrže privilegije svoje carevine.

No, smatralo se tada da je vreme eksploatacije, rodnih i drugih predrasuda, verskih zatucanosti, teorija zavera, nacionalizma i šovinizma, zauvek otišlo u istoriju.

„Izašli smo iz jednog teškog rata, gradili smo zemlju pevajući. Nikada nisam bila toliko srećna kao u Nišu kad smo imali samo jedan sto i jedan krevet, i čvrsto verovali da su svi ljudi na svetu jednaki i ravnopravni“, umela je da govori za života pukovnik Marinka Romano Arnerić (1925-2009). Ova Korčulanka iz aristokratske porodice, u partizanima se kao tinejdžerka udala za lekara Marija Romana, a kasnije u slobodi završila srednju školu, pa farmaciju i nizala vojne činove.

Drugarice njene ćerke, generacija iz baby booma, smatrale smo da su njene priče suvišne. Nismo ni pomišljale da su ljudi drugih nacionalnosti inferiorni ili superiorni. Nismo poznavale nikog ko je odbijao da se vakciniše, niti smo znale da neko takav postoji. Vakcina i sistematski pregledi bili su stvar osnovne higijene, čvrsto se verovalo u medicinu i nauku. I niko u vreme našeg školovanja nikada nije ni u šali izrekao neku glupost koju danas propagiraju ravnozemljaši, teoretičari najmešnijih virusa, superiornog srpskog nadgena…

Takva je bila i moja tetka Olga. Isti kurs je primenjivala na svoju decu. Da li je bila ravnopravna u muško-ženskim odnosima, da li joj je na radnom mestu podmetana noga, da li je trpela nepravde… toga je svakako bilo. No, generacija Jugoslovenki koje su svojim punoletstvom prvi put ostvarile pravo glasa nije zamišljala ovakvu stvarnost kakvu doživljavaju njihova unučad. Kao da su mnoge stvari kada je reč o nekim davno upisanim pravima otišle unazad. Ili su izvrnute u svoju suprotnost.

Starost je ženskog roda

Starost je ženskog roda, sintagma koja se sve češće koristi ne samo kao gramatički pojam, već i zbog činjenice da žene žive duže nego muškarci i da je njihov procenat veći u najstarijoj populaciji. Kad je Srbija u pitanju istraživanja govore da stare žene spadaju u jednu od socijalno najugroženijih grupa, pa statističari neretko koriste pojam „feminizacija starosti i siromaštva“.

Globalno, prema statističkim podacima, na svakih 100 žena starijih od 60 godina dolazi 84 njihovih muških vršnjaka. U poodmaklom dobu, samo 60 muškaraca na svakih 100 žena uspeva da preživi duže od 80 godina.

Iako žene u poodmaklom dobu uživaju apsolutnu većinu u odnosu na „jači pol“, one se gotovo ne sreću ni u parlamentu, ni u rukovodstvima kompanija ili javnih preduzeću. Za starice je rezervisana pijaca gde ih ima i za tezgama sa jeftinim zelenišem i među mušterijama koje kupuju kelj, rotkvice, celer i paškanat.

Ako je feminizacija starosti nesporna činjenica, feminizam kao pokret ne bavi se mnogo položajem žena u poznom dobu. Tek nedavno u Novom Sadu izašla je publikacija Starost i rod u vremenu i prostoru: šta starije žene (ne) mogu u Srbiji danas?

Zaključak prethodno sprovedenog istraživanja je da „starije žene predstavljaju grupaciju sa najmanje društvene moći u Srbiji“. One imaju lošiji materijalni položaj, manje slobodnog vremena, više i duže rade na neplaćenim poslovima, retko su u stanju da potroše novac na nešto svoje, bez prethodne konsultacije sa nekim od ukućana… u javnom životu su gotovo nevidljive. Starim ženama je takođe otežan pristup javnom zdravstvu, a „ejdžizam“ je naročito pojačan pošto je pandemija ostavila pustoš u zdravstvenim uslugama.

Davno je Simone de Beauvoir rekla da je „stara osoba izgnanik u svom vremenu“. Na žalost, čitav vek kasnije, ova je konstatacija i dalje tačna, zaključuju autorke zbornika Šta starije žene (ne) mogu u Srbiji danas?, koji je priredila dr Margareta Bašaragin (izdavač Futura publikacije i Ženske studije i istraživanja).

Možda je i došlo vrijeme da se odmore

U domu „Plavi horizonti“, ta izrazita feminizacija starosti je očigledna. Trenutno u njemu boravi 80 posto žena i samo 20 odsto muškaraca. Ta se rodna nesrazmera nije menjala otkad dom postoji i ne očekuje se da će u budućnosti biti drugačije.

U insajderskim krugovima, bliskim beogradskim domovima namenjenim „zlatnom dobu“ (a poslednjih godina sam sticajem okolnosti i ja ušla u njihov svet), šire se razne priče u vezi sa životom starih ljudi. Cirkuliše teorija da ćerke mnogo lakše stavljaju majku u dom nego oca. Onog momenta kad otac umre, targetirana je imovina u kojoj majka živi. Od žena se traži da odu u dom i „odmore se“ – da puste da ih drugi služe, a da stan u kome živi ustupi unucima.

Pusti da ti tu živi unuče, mi ćemo ti plaćati dom. Šta fali domu? Tu imaš sve, idi da se odmoriš… To su čuvene rečenice koje su mnoge žene prihvatile kao neminovnost.

A možda je zaista došlo vreme da se stare žene odmore. One koje su davno otišle u penziju, ali nisu prestale da rade.

Privatni dom u kome je moja tetka, nije ni najskuplji ni najjeftiniji u Beogradu, a njena penzija je velika i u potpunosti pokriva cenu smeštaja. Zarađena je još u doba socijalizma.

Sobe su prostrane, svetle i čiste, sve imaju velike terase. Okolo je dvorište sa klupama. Mart je mesec, procvetalo je drveće. Okrenemo tetkinu stolicu na točkiće ka tim prozorima, puca plavo nebo i okolna šuma.

Tetka vidno uživa u tim horizontima. Možda je tako zamišljala daljine kada je mlada i jaka prvi put sa Jugoslovenkama krenula na glasanje.

Zaista, lepše joj je u domu koji po sastavu liči na Jugoslaviju u malom, a tu su čak i nesvrstani. Kod kuće su se svi horizonti skratili i zamutili.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera