Povratak kući

„Koja je svrha Vaše posete“, pita me izraelski službenik na graničnom prelazu King Husein Bridge (odnosno Allenby bridge) između Jordana i Izraela, nakon što je zatražio da se pomerim od moje dece i supruga.

„Idem kući“, odgovaram sa blagim osmehom na licu.

„Kući?“, podiže obrvu u znak čuđenja. „A gde je to?“

„U Vitlejemu, u Palestini“, izgovaram sa svešću da mu se odlučni stav sa kojim odgovaram na ovom ad hoc saslušanju nikako ne sviđa.

„Ovo je Vaša porodica, jel’ da? Deca idu u školu u Vitlejemu, Vaš suprug radi u Vitlejemu?“, nastavlja sa pitanjima, po mojoj slobodnoj proceni, momak ne stariji od 22-23 godine.

„Da li imate posao u Vitlejemu?“

„Znate da nemam, jer me ista viza koju mi godinama dajete značajno ograničava. U vašem sistemu ja sam samo ‘posetilac’, ‘bez dozvole za rad’, iako već 12 godina ovde živim sa porodicom“.

„Znači Vaš život je potpuno u Vitlejemu, nemate porodicu ili dom u svojoj zemlji porekla?“

„Da, moj život već 12 godina je potpuno u Vitlejemu. Ovo su moj suprug Palestinac i moje dvoje palestinske dece“.

„Nemate povratnu kartu?“, bilo je njegovo poslednje pitanje na koje odgovaram: „Ne, ovo je moj povratak kući“.

‘Ovoga puta nećete ući na Zapadnu obalu’

Nakon što je zapisao sve moje odgovore i uverio se da zaista živim u Vitlejemu i da drugu porodicu i dom nemam, odlazi. Ostajem uverena da će kao potvrdu tačnosti mojih odgovora naći detaljne podatke o meni u njihovom sistemu.

„Ovoga puta nećete ući na Zapadnu obalu“, izgovorio je isti izraelski službenik kada se vratio nakon nekoliko minuta. „Vratite se u Jordan i sa COGAT-om (Coordination of Government Activities in the Territories – odnosno birokratija Izraelskog ministarstva odbrane zadužena za Zapadnu obalu i Gazu) koordinirajte Vaš ulazak u zemlju.“

„Ali ja sam već dobila odobrenje od ETA-Il (Electronic Travel Authorisation to Israel – novi sistem potvrda o ulasku u Izrael) i imejlom sam kontaktirala Cogat pre skoro nedelju dana“, odgovaram potpuno šokirana ovakvim razvojem događaja dok mu pokazujem imejl prepisku na svom telefonu.

„Nikada nisam prekoračila vizu, ništa ilegalno nisam uradila. Da li je moguće da ćete me razdvojiti od moje dece?!“

„Da, vidim u sistemu da ništa ilegalno niste uradili, sve je OK, ali dok ne dobijete pismenu potvrdu od COGAT-a da možete da uđete, moraćete da se vratite u Jordan i da čekate“, odgovara sad već vidno iznerviran mladi službenik.

„Gde u Jordan? Nemam nikakve veze sa Jordanom“, i suprug i ja objašnjavamo ovom mladiću u vojnoj uniformi da smo mi porodica i da se deca ne mogu odvajati od majke.

Dok nas dvoje pokušavamo da se pozovemo na zdrav razum ovog mladića, da kontaktiramo COGAT i ambasadu moje zemlje porekla u Tel Avivu, shvatam da je žamor koji čujem u pozadini u stvari plač mog petogodišnjeg sina. Na trenutak odvajam pogled od telefona koji uzaludno zvoni, jer se niko u COGAT-u ne javlja na moje pozive, i vidim svoju decu koja me izbezumljeno gledaju. Moja jedanaestogodišnja ćerka drži svog brata za ruku i pokušava da ga umiri, jer se od straha sav trese.

„Ne, ne, ovo se ne dešava“, u neverici ponavljam u sebi dok grlim i ljubim svoju decu.

„Ne, neću im dozvoliti da mi ovako brutalno traumiraju decu“, hrabrim sebe dok osećam da mi ledena jeza obuhvata čitavo telo.

Čuvši da odbijam da odem dok oni ne komuniciraju sa COGAT-om i potvrde moj ulazak na Zapadnu obalu (koja je, uzgred budi rečeno, pod Palestinskom upravom i po logici stvari oni su ti koji bi trebalo da donesu odluku o ulasku na njihovu teritoriju), prilazi mi druga službenica, naravno opet u vojnoj uniformi, pruža mi pasoš i govori: „Ovde ne možete ostati, pođite sa mnom ka izlazu“.

Masovna kršenja prava

Znajući da me deca gledaju, iz sve snage se trudim da zadržim suze i da ostanem hladne glave dok ovoj Izraelki govorim o osnovnim ljudskim pravima koje ona i njen diskriminatorni sistem i rasistička država, koje ovog trenutka ona lično u toj uniformi predstavlja, svakodnevno krše i uskraćuju svakome ko nije Jevrejin.

„Šta bi se desilo da je jednoj, samo jednoj Jevrejki zabranjen ulazak u bilo koju evropsku zemlju, i da je odvojena od svoje dece“, glasno izgovaram sa suzama koje više nisam mogla da zadržim i ulazim u kombi koji će me vratiti nazad na jordansku stranu granice.

I dok moj suprug i uplakana deca nastavljaju put ka našem domu u Vitlejemu, utočište nalazim kod divnog para humanitaraca koji žive u Amanu, a koje je dragi Bog samo veče pre doneo u moj život.

Ono što je u prvi mah izgledalo kao neočekivani produženi vikend u Amanu, kako smo se moji domaćini i ja šalili ne bismo li ublažili moju anksioznost koja se svakim danom nezaustavljivo povećavala, pretvorilo se u 11 dana neprestanog pozivanja telefonskog broja COGAT kancelarije, u kojoj se očito niko i nikada ne javlja, i iščekivanja njihovog odgovora na bezbroj imejlova koje sam poslala.

„Možda je ovo znak da, ipak, treba da se odselimo sa Zapadne obale“, nebrojeno puta sam pomislila u sebi, pokušavajući da racionalno sagledam ovu užasnu situaciju u kojoj sam odvojena od svoje porodice. A onda se ohrabrim podsećajući se da sam, hvala Bogu, na sigurnom kod ovih divnih ljudi koji su mi otvorili vrata svog doma i da su moja deca na sigurnom, u svom domu sa svojim tatom. U trenutku kada dva miliona ljudi nezamislivo strada gubeći svoje živote, živote svojih najmilijih i svoje domove, ovo što ja sad imam je blagoslov i privilegija.

Ova mala pobjeda nije samo moja

Svaki put kada bih u mislima poklekla i bila na ivici da popustim pred brutalnom ilegalnom izraelskom okupacijom kojoj je jedini cilj da nas sve istera sa Zapadne obale, nekako je uvek u to vreme stizala topla poruka podrške neke od žena strankinja udatih za Palestince koje žive na Zapadnoj obali, a koje su prošle istu muku odbijanja ulaska u zemlju kao ja. A mnogo nas je i sve delimo istu bol za nepravednim višedecenijskim stradanjem naroda kome naša deca pripadaju, ali i istu radost življenja među ovim hrabrim ljudima gladnim slobode i pravde.

Naši neprestani pozivi kancelariji COGAT-a, moji iz Amana i pozivi mog supruga iz Vitlejema, nisu urodili plodom, kao ni bezbrojni imejlovi poslati na njihovu adresu. Ambasada moje zemlje porekla, takođe, nije mogla da slučaj pomeri sa mrtve tačke. Jedini izlaz iz ove situacije je da, uz veliku sumu novca, angažujemo izraelskog advokata koji se bavi ljudskim pravima, odnosno pravom ulaska na Zapadnu obalu. Jedan imejl poslat sa njegove adrese bio je dovoljan da se ova agonija čekanja potvrde o ulasku okonča i da se nakon 11 dana nađem u autobusu koji ide sa jordanske ka izraelskoj i dalje, nakon ponovne provere i čekanja, nastavlja ka palestinskoj granici, radujući se trenutku susreta sa decom i čitavom mojom palestinskom porodicom.

U ruci držeći Savažovu The England’s Dreaming Tapes, 750 strana istorije panka koju sam kupila u Amanu kao podsetnik da nikada ne izgubim buntovnu energiju koja me podstiče na mirni otpor okupatoru. Jer ova mala pobeda nije samo moja. Ovaj ulazak u Palestinu činim kao mali doprinos pravednoj borbi svakog proteranog Palestinca i Palestinke iz njihove domovine, a kojima brutalna izraelska okupacija ne dozvoljava povratak kući. Svakog od njih nosim u srcu i mislima dok se radosno grlim sa svojom decom u našem domu u Vitlejemu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.