Otkad pamtim, a tu sam u blizini i rođena, Slavija nikad nije bila mesto čijim bih se izgledom nekom gostu pohvalila. To se pogotovo nije desilo kada je, 2017. godine, u sredini kružnog toka postavljena tzv. muzička fontana, čiji je jednolični „umetnički repertoar“ do te mere iritirao uši okolnih stanara i goste hotela, da su gradski oci (Siniša Mali i Goran Vesić) morali da ukinu zvučnu novotariju, za koju se ne zna koliko je koštala građane Beograda.
Ovaj bučni saobraćajni trg nije Beograđane uspeo ničim da privuče. Oronuli hotel Slavija (iz 1962. godine), preko čijih su petnaestak spratova rasprostrte rugobne reklame za kockarnice i kladionice, Mitićeva rupa koja je kobajagi postala neki polupark, udžerice pored prizemne zgrade u koji se onomad smestio McDonald's… Tu je i neka znamenita stara pekara, ali svi se slažu da je Slavija neuspela građevinska celina o čijoj estetici se ne mogu pronaći lepe reči.
Ni Savez komunista, ni Miloševićevci, ni NATO, ni DOS, ni SNS, nijedan faktor u 20. i 21. veku nije uspeo ništa da uradi kako bi ovo haotično balkansko čvorište dobilo neki koherentni značaj, a kamoli šarm.
Sve dok se akademski građani nisu odlučili da se „na Slaviju ne zove, nego se na Slaviju dolazi“, Slavija je u svojoj ružnoći istrajavala. Krenuli smo, nepozvani nas dvoje seniora pogotovo što poslednjih godina na protestima srećemo uglavnom svoje vršnjake, a zaželeli smo se da tamo vidimo decu.
Ljepota je prije duhovna nego fizička
A tamo na Slaviji jedva smo se probili do bočne nadstrešnice istoimenog hotela. Pomogla sam mužu da upali svetalce na njegovom telefonu. To paljenje sam, uz pomoć komšije, jednom uvežbala kad nije bilo struje u kraju. I tako smo i mi digli ruke u vis, sa sve upaljenim telefonima.
Radili smo samo ono što je uradilo preostalih 100.000 ljudi koji su došli na Slaviju, bez ijednog autobusa, bez ijednog sendviča, bez ijednog vođe, bez ikakvog mita, bez ucene.
Uvek sam znala da je lepota duhovna pre nego fizička, ali da Slavija, to beogradsko ružno pače, može da se uz pomoć rojeva svitaca iz mobilnih telefona, pretvori u blistavu zvezdu i da će se ta sedmokraka zvezda sa kracima Bulevara Oslobođenja, Deligradske, Nemanjine, Kralja Milana (nekada Maršala Tita), Beogradske (nekada Borisa Kidriča), Makenzijeve i Ulice Svetog Save harmonično uzdići iznad kakofonične Srbije, to nisam mogla ni da pomislim. Sebe smatram veterankom beogradskih protesta, ali ovako nešto, ovakav mega performans mladosti, bez režije, bez reči i bez imena, tako nešto nisam videla ni na jednom od onolikih skupova za ovih više od 30 godina.
Pre toga, pre mnogo godina, još krajem sedamdesetih na Titov Dan mladosti, na stadionu JNA održavao se impozantan slet, hiljade mladih su uvežbavali tačke do savršenstva i izvodili ih sa entuzijazmom. Organizacija je bila savršena, Tito je bio zadovoljan, jedino je tada postojao strah od kiše i grmljavine. Svetla budućnost je bila na vidiku.
Gde ja odoh, unazad pola veka… vraćam se na Slaviju. Na palubi te sjajne studentske zvezde, gotovo pa sam se osetila kao pripadnica nebeskog naroda. Trgli su me studenti koje su nerežimski mediji proglasili za ličnost godine. Akademci kažu da su tek počeli, da od blokade neće odustati, dok jednom rečju „institucije ne počnu da rade svoj posao“ znaju da je mnogo teže spustiti ljude u građansku državu, nego ih uzdignuti u oblake.
S pravom ushićeni o ovom događaju izveštavali su nerežimski mediji. Najviše je bilo reči o takozvanoj „gromoglasnoj tišini“. Zaista, kad 100.000 ljudi, kad bar isto toliko telefona čitavih 15 minuta ne puštaju ni glasa iz sebe, to je u ovo današnje vreme gromoglasna poruka ne samo za Srbiju, nego i mnogo šire. Više niko nigde ne ćuti ni minut-dva, sve se više govori i sve je manje smisla.
Nadživjeti Vučića i sve njegove bolje replike
Različite su ocene o dometima ovog jedinstvenog događaja kad je tišina bila glasna. Za Borisa Budena, filozofa, teoretičara kulture i intelektualca sa sedištem u Nemačkoj, koji je ovih dana ponovo gostovao na Filozofskom teatru, studenti i građani „unapred su izgubili ako veruju da se problem zbog kojeg su ušli u blokade zove Aleksandar Vučić i da će njegovim uklanjanjem sa scene problemi biti rešeni“.
U tu zamku „totalne personalizacije političkog i društvenog života“ već su jednom upali sa Miloševićem, smatra Buden. Po njemu, protesti bi mogli da dovedu do eventualnog dobitka samo ukoliko su studenti i ostali građani svesni da su „suočeni ne sa ovim ili onim korumpiranim političarem, kriminalcem ili manipulatorom“ nego „sa ideološkim limitom političkog sistema u kojem žive, odnosno s realnim granicama njegovog horizonta“.
To je ovaj cenjeni filozof levičar govorio, a već su studenti preko društvenih mreža poručili da Vučića „niko ništa nije pitao“, da „nema svrhe da se oglašava“, da „nije nadležan“.
Dok je Aleksandar Vučić tvrdio da je sve studentske zahteve ispunio, a prenosile ga na stotine televizijskih kanala i radio mreža, studenti su nastavili protest. Objašnjavaju da im nije jasno „kojim povodom se taj tip oglašava jer ga nisu ni prozivali, niti su nešto od njega tražili“.
Što više i češće taj čovek sa „ceremonijalnim zaduženjima“ priča o najboljoj Srbiji koju je izgradio, o najvećim platama i penzijama, o najboljoj železničkoj mreži (kako se posle pada nadstrešnice na novosadskoj stanici uopšte usuđuje da pominje železnicu?) u istoriji, sve je jasnije da su studenti počeli da pišu novu istoriju Srbije.
Stari tereti na mladim plećima
Počeli smo i mi sa višedecenijskim opozicionim minulim radom, da se pitamo kako to da su svi dosadašnji protestni putevi vodili u ćorsokak. Kako to da ovom narodu nije postalo jasno koliko hiljada je nevinih stradalo i pre nego što je korupcija, bahatost, pohlepa i zločinačka kvazipatriotska svest, usmrtila petnaestoro duša pod nadstrešnicom.
Da je ovaj isti vođa ponosno najavljivao krvave ruke još kada je, 20. jula 1995. godine, pred kamerama i svedocima usred Skupštine rekao da će(mo) „ubiti sto muslimana za jednog Srbina“.
Kako to da se nikad do sad nismo okupili da „gromoglasnom tišinom“ obeležimo monstruozni zločin pod nazivom „Štrpci“, iz februara 1993. I tada je jedan voz na liniji Beograd – Bar krenuo iz beogradske železničke stanice, a svi putnici su legitimisani i na njihovim kartama upisana su njihova imena. Po tim imenima, čak ne ni po prezimenima, skinuti su sa voza i odvedeni na pogubljenje. Prethodno im je oduzet novac, odelo, sve što su imali sa sobom.
Prošle godine bilo je 30 godina od Štrbaca, jedva da je neko stidljivo obeležio taj monstruozni zločin. A Zlatnu palmu na ovogodišnjem kanskom festivalu dobio je kratak film o Čoveku koji nije hteo da ćuti, pa je ubijen zajedno sa još osamnaestoro ljudi pogubljen, iako njegovo ime nije bilo na spisku.
Nikakvo pravo nije poštovano ni kada je kamion–hladnjača sa telima dece, žena i muškaraca sa Kosova sleteo u Dunav. Potom je obelodanjeno da se na poligonu SAJ-a u Batajnici nalazi masovna grobnica sa više od 700 tela.
Kada je film Teret, Ognjena Glavonića, prikazan u Kanu, umalo nije u ministarstvima izbila pobuna protiv svih svetskih festivala što se usuđuju da blate Srbiju. Potom nam je u novembru pre šest godina reditelj i scenarista Glavonić zahvaljivao na hrabrosti što smo došli u Kombank dvoranu da premijerno u Srbiji gledamo to ostvarenje. Film govori o tajnoj operaciji srpskih snaga bezbednosti, o hladnjači sa telima albanskih civila ubijenih na Kosovu, koja je izronila iz Dunava blizu Tekije.
Glavonić je u međuvremenu zašao u srednje godine i sve vreme govori ono što je objašnjavao i kada su ga kritikovali zbog njegovog kanskog igranog prvenca: „Želim da preuzmem deo odgovornosti. Kroz svest o tome šta je učinjeno u naše ime, za našu budućnost, a u nedavnoj prošlosti Srbije“.
U međuvremenu studenti su raspisali poternicu za istinom i pravdom. I istrajaće dok im se zahtevi ne ispune. Kažu da su oni više nego jasni. I da će se počiniocima zločina suditi pravično.
Utopija? Pa kad je Slavija uspela da se preobrazi u briljantnu lepoticu, zar je pravda zaista nedostižna? Sve je moguće pa čak i da će novi graditelji uspeti da upristoje ovo gradsko čvorište. Bar neka skinu monumentalne reklamne pozive da uđemo u kladionice. Dosta je bilo kockanja.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.