Božić u vrijeme genocida

Danima već pokušavam da saberem misli i napišem nekoliko reči o proslavljanju jednog od najradosnijih hrišćanskih praznika, Božića, u mestu u kome se taj događaj rođenja Hrista Bogočoveka upravo i desio. No, ne osećam ništa osim potpunog razočaranja i gneva prema milionima braće i sestara hrišćana koji ovih dana u glas pevaju Oh, little town of Bethlehem, dok okreću glavu od slika osakaćenih tela palestinske dece, koje već više od godinu dana preplavljuju vesti na televizijama, u novinama i na društvenim mrežama.

Pitam se ima li ičeg hrišćanskog u milionima onih koji su okitili božićnu jelku i potrošili ogroman novac na kupovinu poklona u kompanijama koje direktno finansiraju to besomučno sakaćenje dece? Pitam se koliko je tvrdo srce hrišćanskih sveštenika koji će služiti božićne mise i liturgije u svojim crkvama koje se hvale novčanom podrškom koju već decenijama šalju Izraelu radi ostvarivanja svojih cionističkih ideja? Kako mogu da proslavljaju Božić kada je zemlja u kojoj se Hristos rodio natopljena krvlju Palestinaca koji decenijama stradaju pod brutalnom izraelskom okupacijom, a sada i genocidom? Pitam se ko je taj Hristos u koga oni veruju? Očito ne onaj koji je svedočio ljubav za siromašne, odbačene i obespravljene, onaj koji je hleb delio sa prognanima i ugnjetavanima, sa onima koji tuguju i plaču i onima koji su gladni i žedni pravde.

Dok ti milioni hrišćana uspavane savesti slave, njihova braća i sestre Palestinci hrišćani koji su, u doslovnom smislu reči – Hristovi rođaci i naslednici jedne od najstarijih hrišćanskih zajednica na svetu, polako nestaju iz zemlje u kojoj se on rodio. Nestaju jer ih brutalna cionistička okupacija i tišina sa kojom zapadni hrišćani posmatraju njihovo stradanje i dehumanizovanje proteruje iz Palestine. Iz Vitlejema, grada Hristovog rođenja i univerzalnog hrišćanskog simbola nade, u kome palestinske hrišćanske porodice polako gube veru u hrišćansko jedinstvo i empatiju onih koji tvrde da slede Hristovim stopama.

Nada u spasenje

Samo u poslednjih nekoliko meseci ove godine četiri palestinske hrišćanske porodice iz Vitlejema i okoline su bile prinuđene da, slomljenih srca i rastrzanih duša, napuste svoje domove, jer je život pod aparthejdom u vreme genocida postao nepodnošljivo težak. Četiri porodice je veliki broj s obzirom na to da je, prema poslednjim procenama, broj hrišćana u Vitlejemu, sa gotovo 30.000 stanovnika ukupno, negde oko 8.000.

Vitlejem je jedno od najznačajnih svetih mesta u Palestini koje posećuju hrišćanski hodočasnici iz čitavog sveta i u kome su hoteli, gostinske kuće, suvenirnice, male porodične radionice za preradu maslinovog drveta i veliki broj restorana već generacijama u vlasništvu palestinskih hrišćanskih porodica. Možemo samo da zamislimo koliki finansijski gubitak usled genocida trpe ove porodice, jer Vitlejem je već više od godinu dana pust i bez hodočasnika. No, ti hoteli, suvenirnice i radionice za preradu maslinovog drveta nisu samo biznis i izvor prihoda za ove porodice, već i potvrda njihovog identiteta, njihove duboke ukorenjenosti u ovu zemlju i njihove nade da će jednoga dana u svojoj zemlji živeti u slobodi. Taj identitet i nadu im mi, hrišćani na zapadu, osporavamo svojom saučesničkom tišinom u vreme nezapamćenog stradanja.

Božić u Vitlejemu ove godine, kao i prethodne, neće biti ispunjen dečijim osmehom, paradama scout (izviđačkih) orkestara, deljenjem slatkiša, dabke performansima na ulicama okićenog grada, turistima i hodočasnicima koji sa oduševljenjem učestvuju u jedinstvenom doživljaju palestinskog Božića. Ove godine u vitlejemskoj Crkvi rođenja Hristovog čuće se samo molitve i uzdasi ovog „živog kamenja“, palestinske hrišćanske zajednice, koja će i uprkos preteškom bremenu nastaviti da svedoči ljubav, humanost i pravi smisao Božića. A taj smisao je da se i sam Hristos rodio pod okupacijom, da je bio izbeglica i prognan i da je stradao, i time darovao nadu u spasenje svima koji sa njim sastradavaju.

Vjera potlačenih i prognanih

Božić u Vitlejemu ove godine ispunjen je zaglušujućom tugom zbog genocida u Gazi i strepnjom zbog sve učestalijih napada ilegalnih jevrejskih naseljenika na Zapadnoj obali koji otimaju zemlju, ruše domove, uništavaju maslinjake, zastrašuju i ubijaju. Jedno od poslednjih zelenih utočišta u okolini Vitlejema, Al Makhrur dolina, koja je ispunjena voćnjacima i maslinjacima koji pripadaju palestinskim hrišćanskim porodicama iz Vitlejema je pod pretnjom otimanja, koja se, nažalost, čini sve realnijom. Hrabra Alis Kasije iz Beit Džale, u okolini Vitlejema, i njena porodica su samo neki od primera stradanja palestinskih starosedelaca koji se bore da sačuvaju svoju zemlju.

Tu strepnju od otimanja zemljišta koja se u Vitlejemu oseća na svakom koraku potvrđuju neprestane izjave izraelskih ministara i vođa radikalnih grupa ilegalnih jevrejskih naseljenika, i ne više teorijski već detaljno objavljenim planovima o aneksiji teritorije C na Zapadnoj obali. Podsećanja radi, Zapadna obala je „Oslo II ugovorom“ iz 1995. godine podeljena na teritorije A, B i C, i time ograničena na delove koji su ili pod kontrolom izraelskog okupatora ili Palestinske uprave. Al Makhrur dolina i obližnje Batir selo se nalaze na teritoriji C, i njihovim otimanjem Palestinci iz Vitlejema neće samo ostati bez dragocene plodne zemlje koja je generacijama u vlasništvu njihovih porodica, već će i zauvek biti „odsečeni“ od Jerusalima. Jer ambiciozni plan izraelskih kolonijalista je da se već postojeće ilegalno naselje u blizini Vitlejema, Gush Etzion, poveže sa Jerusalimom i time Palestincima iz Vitlejema i okoline definitivno onemogući pristup Jerusalimu.

U takvoj atmosferi bola, tuge i neizvesnosti, opkoljeni osam metara visokim aparthejd zidom, sa zvucima preletanja izraelskih borbenih aviona koji neprestano bombarduju Gazu, palestinski hrišćani u Vitlejemu dočekuju još jedan Božić u vreme genocida. Dok milioni hrišćana u svetu daruju jedni druge skupim poklonima i pevaju božićne pesme o Isusu rođenom u vitlejemskoj pećini, oni koji su njegovi rođaci i čuvari iskre ovog blagodatnog rođenja daruju jedni druge ohrabrenjem i neuništivom verom i nadom u slobodu i pravdu. Uprkos nepojmljivom stradanju svog naroda i tišinom sa kojom hrišćanska crkva na zapadu posmatra to mučeništvo, palestinski hrišćani nam svojim životom i otporom brutalnoj izraelskoj okupaciji svedoče istinski duh hrišćanske vere, vere potlačenih i prognanih. Jer njihova istrajnost, sumud, nas podeća da se Hristos rodio sa ove strane aparthejd zida.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.