Evo me najzad u bolnici, zajedno sa još tridesetak žena i muškaraca u poodmaklim godinama iz bliže i dalje okoline Beograda. Ova čekaonica je poslednja instanca do ostvarenja cilja. Sledi operacija katarakte i iz bolnice izlazimo sa boljim vidom nego kada smo u praskozorje tog dana u kliniku za bolesti oka – ušli. Cilj nam je da nam se pred očima rasvetli. Ma koliko god da seniori hronično pate od deficita budućnosti, možda ćemo tu sutrašnjicu, ipak, uspeti da spoznamo u nekim jasnijim nijansama.
Nalazimo se na drugom spratu u zgradi bez lifta, u kojoj je već skoro 50 godina smeštena Klinika za bolesti oka. To je građevina nekadašnje VMA koja se iselila kada je na Banjici izgrađena velelepna zgrada za Vojnomedicinsku akademiju. A stare prostorije nasledila je Klinika za očne bolesti.
Računa se na slabovidost
Na slabovidost, doslovnu i metaforičnu, izgleda se računa, pa se oronulim zidovima, podovima i vratima ne dodaje osveženje ni u vidu sapuna i četke, niti se pamti kad su ovi zidovi prefarbani. U nasleđe je VMA izgleda ostavila i nameštaj, jer svaka je stolica u čekaonici za operaciju rasparena, rasklimatana ili potpuno razvaljena. Na otpadu bi, čini se, mogle da se nađu manje izanđale i svakako čistije fotelje.
Svako od nas je do čekaonice za operaciju u državnoj ustanovi bez plaćanja dospeo posle nekoliko meseci pregleda, čekanja, uputa, šaltera, laboratorija, EKG-a, internista… Kada se ispostavi da je pacijent(kinja) sposoban/sposobna da izdrži operaciju, stižemo tu gde smo.
Jeste da sam se načekala po svakakvim mestima. Jeste da sam se nastajala da izvadim raznorazne besmislene upute. Jeste da se šalteri zatvaraju zbog pauze u najnezgodnije vreme… ali socijalističko zdravstvo i dalje je tu ako imaš strpljenja i snage da mu se obratiš. Kleca, posrće, zatrpano je gomilama papira, a kobajagi je digitalizovano, i pokazuje znake života. Reklo bi se – poslednje trzaje.
Kao u poslijeratnom filmu iz stare Jugoslavije
Skupili smo se nas nekolicina koji od tog starog zdravstva još nećemo da odustanemo, svi zajedno smo zbijeni u skučenoj i umazanoj čekaonici.
Atmosfera na ovom spratu bolnice liči na onu kakvu bismo zatekli u nekoj siromašnoj socijalističkoj zemlji koja je tek izašla iz proleterske revolucije, pa su nove vlasti uvele besplatne zdravstvene usluge za sve podjednako.
Kao da smo statisti u nekom filmu iz posleratne Jugoslavije, u toj čekaonici ima nas iz svih slojeva “novog društva”: radnici, seljaci i poštena inteligencija.
Uznemirena sam: glad i žeđ ću izdržati, ali muči me neizvesnost, strepim i bojim se u kakvim uslovima se vrše operacije, kad ova soba podseća na železničku stanicu koju su svi vozovi već pregazili, a nikako ne na predoperativnu prostoriju.
Inače, ja sam sa Vračara, opštine koja je naslonjena na Klinički centar gde se nalazi i ova klinika. U mom kraju dom zdravlja je najbolje opremljen, klinika mi je blizu.
Od tridesetak pacijenata koji čekaju operaciju samo ja mogu do klinike da stignem bez problema čak i pešice. Svi ostali putovali su više desetina kilometara da bi došli dovde i isto toliko će im biti potrebno da nekim prevozom operisani dođu do kuće.
Niko drugi nije nervozan. Počela sam da negodujem čim sam shvatila da nemam gde ni da se presvučem ni da ostavim odelo. I da pred svima, kao i ostali moji cimeri, moram da oblačim pidžamu koju sam ponela od kuće.
Jedina podela koja se u čekaonici sa ustajalim vazduhom utvrđuje jeste na one leve i na one desne. I to nije ništa ideološki, premda se tako može učiniti. Levima sa levog oka treba da se skine katarakta, a moje je desno oko koje čeka operaciju. Sestra svako malo užurbano ulazi i sipa kapi, tako nas je i rasporedila: levi su sa njene leve strane, a nas desnih je mnogo više, pa se za sedenje na jednoj razvaljenoj stolici smenjujem sa drugom pacijentkinjom, koja za to vreme stoji naslonjena na jednu natkasnicu.
Solidarnost je kad ti odnesu zube, a ti drugima podijeliš sendvič
U međuvremenu jedna od sestara koja vrši prozivku, užurbano i glasno nam dovikuje (valjda misli da nas ima i gluvih) da sve veštačko u našim glavama, na licu, vratu ili rukama moramo da skinemo – sat, minđuše, prsten i veštačku vilicu.
Jednom je grmalju, za koga saznajemo da živi „devet kilometara od Terazija, ali da nema kanalizaciju“, sin odneo sa sobom veštačke zube. Kad su mu potom iz bolničkog štanda u prizemlju doneli sendvič, on nije imao čime da ga pojede. A sin je sve sa tatinim zubima otperjao negde do daljnjeg. Sendvič je vlasnik bratski podelio nama sa prirodnim zubima. On ostade gladan.
Bio je to prvi, jak izraz solidarnosti među ljudima koji su se slučajno našli na istom mestu i tu bili primorani da provedu zajedno šest, pa i sedam sati. Naše bratstvo i jedinstvo potom se razvijalo spontano.
Jednom smo starom čoveku, koji je među prvima operisan, spremno pomogli da se snađe sa mobilnim telefonom i pozove ćerku Jasminu da iz Stare Pazove dođe po njega.
Onaj grmalj što je ostao bez zuba pričao je kako je 40 godina radio u gradskom saobraćaju: „Baš sam voleo da vozim autobus, da budem sa ljudima. Sada se bavim svojom bašticom, sednem na klupu uberem paradajz, skuvam jaje, isečem luk – ništa lepše“.
Drugi je, kao da je već uspešno operisan, objašnjavao gde će da presedne i kojim autobusom će da stigne do Velikog Sela. Starica prekoputa mene došla je na operaciju drugog oka. Na desnom joj je ugrađeno sočivo pre nekoliko meseci. Ona nam je otkrila da je docentkinja Bojana Dačić-Krnjaja, koja nam je bila određena da nas sve tog dana operiše, „savršeni stručnjak i odlična lekarka“.
Kada bi nas neko sa strane posmatrao, mogao bi da opiše kako se među nama razvila solidarnost, empatija, pa moglo bi se reći i ad hoc drugarstvo. Putevi nam se nigde drugo ne bi ukrstili, možda se nikada ne bi ni sreli, a evo ovde pričamo bez ikakvog sporenja i uzajamno se ispomažemo.
Od Saramagovog ‘Sljepila’ do operacije oka u državnom zdravstvu
Ne znam tačno kako to da mi je na pamet pao portugalski književnik Žoze Saramago (1922 – 2010). Valjda zbog toga što se njegova distopijska alegorija Slepilo u Beogradu mnogo čitala te 2001. kada je roman u prevodu Dejana Tijaga Stankovića izašao kod nas.
Bilo je to vreme posle 5. oktobra i pada Miloševića, kada smo se ponadali da ćemo skinuti mrenu sa očiju, sagledati i osuditi zločine, izgraditi bolje ili zdravije društvo. Saramago je u Eseju o slepilu (kako je knjiga naslovljena u originalu) zamislio kako je ceo jedan neimenovani grad zahvatila epidemija slepila. Slepilo je najčitanije delo portugalskog nobelovca koji celog svog života dosledno verovao u levičarske ideje.
Epidemija slepila je u stvari alegorija za autoritarnu režimsku ideologiju, izazivanje i proizvodnju zaslepljenosti svake vrste. Možda će, kaže jedan od bezimenih slepaca, „čovečanstvo nastaviti da postoji i u ovakvim uslovima, ali čovečnosti neće biti“. Saramago u stvari piše o slepcima koji gledaju, ali ne umeju da vide. „Mislim da nismo oslepeli, mislim da smo slepci“, spoznaje jedan od obolelih.
Iz ovog razmišljanja trgla me je prozivka mog imena. Došao je red na mene posle šest sati čekanja. Ekipa u operacionoj sali sačekala me sa odsečnim komandama: lezite, povucite glavu unapred, ne mrdajte… Dugačkim flasterom čelo su mi zalepili za oba kraja operacionog stola. Stavili neku navlaku preko glave, izrezali je na mestu gde je moje desno oko.
Nije bolelo, ali je bilo neprijatno. Videla sam neke čudne boje, činilo mi se da moje oko pliva po neobičnom jezeru. Bojala sam se da iz te guste tekućine više to moje jadno oko neće moći da izroni. Da više nikad neću moći ni da vidim ni da gledam.
Doktorki je moje desno oko bilo 25. sa koga je tog radnog dana skinula mrenu i ugradila sočivo. Na otpusnoj listi zalepljena je i potvrda: novo sočivo je japansko, saznajem da je po kvalitetu jedno od najboljih na svetu.
Susret sa starim drugarima
Sutradan, u petnaest do sedam ujutru, svi smo opet bili na okupu. Čekali smo na pregled oka i skidanje zavoja. Kao već stari drugari prepričavali smo kako smo proveli noć. Onaj grmalj što nam je podelio svoj sendvič, popio je rakiju čim je došao kući. Imao je bolove, pa je morao da uzme diklofenak. Svi mi ostali bili smo potpuno dobro.
Gledala sam i videla sam ih: sve su to dragi, jednostavni ljudi, dovoljno stari da mogu da se sećaju jedne od najsvetlijih tekovina socijalizma – podjednakog prava na zdravstvene usluge, uključujući zubarske i oftalmološke ambulante.
Do operacionog stola državne klinike došla sam bez ijednog isplaćenog dinara. Bez ijednog poziva na moćne veze i poznanstva. Niko od nas nije tražio, a koliko sam videla nije ni imao privilegovan ili VIP tretman.
Ceo ovaj događaj odigrava se pet godina otkad je prvi slučaj kovida 19 zabeležen u Kini. Virus nas je u celom svetu uvezao u istu sudbinu i istovremeno rascepao po svim mogućim šavovima. Ovaj „nevidljivi neprijatelj“, kako smo ga uporno zvali, razgolitio je ogromne rupe u zdravstvu čak i najbogatijih zemalja. Milioni ljudi su stradali.
Padale su tada zakletve da će se mnogo više novca ulagati u istraživanja, da će medicinsko osoblje biti mnogo bolje plaćeno, da će svet postati „čovečniji“. Ništa od toga se nije obistinilo. Grade se hoteli, kupuju se besni automobili, umnožavaju se multimilioneri, a nema para ni da se okreče bolnice ili poprave prozori.
Te zjapeće paralele bukvalno bodu oči i paraju naše zdravstvo na koje smo mi seniori bili toliko ponosni.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.