Gotovo nemo svedočimo kako u 21. veku antifašistička borba biva čerupana i omalovažena iz sitnih politikantskih razloga. Zabrinjava kako se zaboravljaju herojstvo i životi onih koji su u nasleđe ostavili slobodu na koju se uvek poziva, ali njen zalog lako poništava. Retki se sete o kakvom značajnom prazniku da spomenu gorostasne žene, revolucionarke koje su bile deo borbe. Nemoguće je odrediti njihov broj i zapisati sve pojedinosti života, delovanja i stradanja, ali ne treba ni svesti njihov učinak tokom Drugog svetskog rata na nekoliko opštih rečenica koje su zapisane u udžbenicima.
One nisu nazivi fabrika u čijim pogonima su se proizvodili peškiri. Nisu ni nazivi vrtića i škola, niti ulica u kojoj je tržni centar. One nisu mermerna ploča pored koje se ne zastane, iako se redovno ulazi u market čija se reklama naslanja na kameni obraz, koji bi marketing menadžeri rado ogulili. One su antifašistkinje, heroine Narodnooslobodilačke borbe, žene koje su promenile tok istorije. One su sloboda.
Sestre Baković – od rodne Bolivije do liste tajne službe NDH
Na Božićno jutro 1941. godine, sa trećeg sprata centrale Ustaške nadzorne službe, skočila je Zdenka Baković. Očajna, iznemogla, modra od mučenja, šibanja i intenzivnog isleđivanja, skokom je potražila spas. Imala je 24 godine. Nekoliko dana kasnije u bolnici Sveti Duh, dušu je ispustila i njena tri godine mlađa sestra Rajka Baković. Posle torture, ove mlade žene su podlegle povredama, ali nisu odale nikoga od svojih saboraca i političkih istomišljenika. U pogrebnoj koloni ka zagrebačkom Mirogoju bilo je samo nekoliko članova porodice i mnoštvo agenata koji su fotografisali, pokušavajući da lociraju vođe partizanskog pokreta. Bezuspešno.
Životni put sestara Baković je romaneskan. Rajka i Zdenka rodile su se u bolivijskom rudarskom gradiću Oruro, gde su uz dva brata provele detinjstvo. Bogata porodica koja je u vlasništvu imala hotel i niz trgovina smatrala je da njihova deca treba da dobiju kvalitetno obrazovanje koje pruža tadašnja Kraljevina Jugoslavija, te su se odlučili za povratak na Brač, sa kojeg izvorno vode poreklo, a potom i u Zagreb. U rodoslovu sestara Baković su upisani bogati trgovci i plemići iz familije Fertilio, stoga se u njihovoj kući govorio italijanski i nemački jezik. Raskoš multikulturalnog nasleđa obogatila je njihova dadilja i dojilja Indijanka Leukidia Peres koja je sa njima pošla na dalek put i ovde zasnovala svoju porodicu.
Smrću oca, porodica Baković je zapala u materijalnu krizu, pa su pojedini članovi porodice potražili zaposlenje. Drastična razlika u načinu života podstakla ih je da jasnije sagledaju društvenu situaciju, nepravdu i jaz koji postoji među klasama. Ideje socijalnih sloboda i jednakosti privukle su Rajku koja je kao gimnazijalka postala deo komunističke omladine i aktivno učestvovala u širenju propagandnog materijala. U vrtlog plemenitih i plamenih ideja uvukla je i ostatak porodice koja je zdušno podržavala partiju, a docnije i oslobodilački pokret.
Na samom početku rata, trafika koju je porodica posedovala u Zagrebu, po odluci Rade Končara postala je zborno mesto partizanskih kurira, ali i nemačkih oficira, jer se tu prodavala štampa na njihovom maternjem jeziku. To je bio odličan paravan. Vođenje mini-biznisa preuzela je Zdenka, dok je Rajka sa bratom Mladenom nastavila održavanje komunikacije sa ostalim centralama. Uspostavljanjem Nezavisne države Hrvatske, kao istaknute levičarke obe su bile na listi za hapšenje, posebno Rajka. Glasna i ponosna u odbrani svojih uverenja, u nekoliko navrata je imala problem na studijama, ali je uspevala iz svega da se izvuče, do kobnog momenta kada je uhvaćen jedan od kurira koji ih je odao.
Stoički su podnele iscrpne noći u kojima su ih ustaški agenti mučili, a danju odvodili u trafiku, gde su nastavljale da rade, ne bi li na taj način uočili njihove saradnike. Ni taj poduhvat im nije uspeo, jer nisu locirali nikoga.
Vest o Rajkinom postojanom i iskrenom verovanju u ideje proleterijata i borbi protiv fašizma, kao i žrtvi koju je podnela, proširila se Jugoslavijom i stigla do Bolivije. Kao vid odavanja počasti u gradu u kojem se rodila jedna avenija je ponela njeno ime.
Vahida Maglajlić – ideje koje su nadahnule druge žene
Kadijina kćerka Vahida Maglajlić, uprkos čestim protivljenima oca odrezala je kosu i glasno otpočela rušenje palanačkog duha u kojem je stasavala. Nije lako probiti brane građene generacijama, ali njene ideje su nadahnule ostale žene, pa je kadija dozvolio da izlazi bez zara, da se školuje i sa početkom rata u svojoj kući prima partizanske komesare i skladišti potrebnu pomoć. Bila je jedna od ključnih ličnosti banjalučkog pokreta otpora.
Ova revolucionarka, odmah po hapšenju krajem 1941. godine, odvedena je u zatvor „Crna kuća“ gde je provela dva meseca. Zabeleženo je da je krvnički mučena. Nije odala saborce, već je sa Danicom Marić uspela da pobegne. Skok na jastuk koji su pre toga izbacile kroz prozor ublažio je pad. Nepovređene, posle kratke posete Vahidinim roditeljima, spas su pronašle na slobodnoj teritoriji Bosne i Hercegovine i nastavile delovanje.
Vahida je ulazila u domove žena Kozare, Grmeča i Cazinske krajine i nadahnutim govorima ih motivisala da se priključe borbi spram svojih mogućnosti, da mese hleb, pletu pulovere i čarape od vune i oparanih ćilima. Isto kao i pre rata kada je insistirala da žene dobiju pravo glasa, priliku da samostalno odlučuju, zaposle se i obrazuju.
Kada je rafal presekao njeno srce bio je april 1943. godine, a ona je trebalo ubrzo da napuni 37 godina. Njena brigada upala je u nemačku zasedu u mestu Mala Krupska Rujiška u okolini Bosanskog Novog. Svoj život dala je duboko verujući u antifašistički put Jugoslavije, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost i time postala narodni heroj. Ona je jedina žena muslimanske veroispovesti koja je ponela tu titulu za svoje zasluge tokom Drugog svetskog rata.
Cveta Dabić i Nada Purić – nezaustavljiva borba protiv okupatora
Nema tragova da su se Cveta Dabić i Nada Purić lično poznavale, ali nemerljivo je njihovo rasplamsavanje antifašističkih ideja i revolucionarne borbe koja im je bila imperativ. Život i delovanje ove dve heroine mogao bi da posluži kao potka za kreiranje filmskih junakinja. Danas, retki ih se sete, naročito od kada je fabrika tekstila u Užicu koja je nosila ime Cvete Dabić srušena i tu nikao stambeni kompleks. Oko biste Purićeve u Beogradu raspoređene su stolice kafića. Ipak senovite krošnje natkriljuju njihova obeležja i čuvaju ih za one retke koji zastanu da pročitaju natpis.
Život ide dalje i to su znale. Zbog onih koji dolaze njihov zalog je bio potreban, verovale su. Nada je radila u Ministarstvu finansija Kraljevine Jugoslavije i još kao srednjoškolka je okupljala revolucionarke oko ženskog pokreta. Učestvovala je u radničkim i studentskim demonstracijama, pisala za list Reč istine o statusu žena-službenica i izazovima koji se moraju savladati radi ostvarenja bolje pozicioniranosti. Rukovodila je radom jedne od ćelija KPJ, a njen stan na Vračaru je služio kao centrala odakle se delio propagandni materijal.
Cveta, kao tkačka radnica srčano se zalagala za prava žena u pogonima i boljim uslovima u društvu koje im nije bilo naklonjeno. Kao sindikalna aktivistkinja koja je za razbojem radila od 13 godine, bila je hapšena više puta i udaljavana sa posla. Time je dobila podršku mnogobrojnih radnika koji su joj se priključili kada je došla na čelo odbora koji je rukovodio fabrikom po nastanku slavne Užičke republike. Tkanina za proizvodnju partizanskih uniformi i odeće se danonoćno proizvodila.
Agenti specijalne policije uhapsili su Nadu Purić posle izdaje jednog od raznosilaca letaka kojeg su presreli. Isleđivana je u prostorijama zatvora kolokvijalno znanog kao ”Glavnjača”, na načine koji su u suprotnosti sa svime što bi se moglo nazvati ljudskim. Fokus im je bio da saznaju sve o ilegalnim štamparijama u Beogradu. Izdahnula je posle desetak dana torture, 27. novembra 1941.
Posle pada Užičke republike Cveta je sa preživelima otišla u Sandžak, ali se vratila na okupirano područje kako bi nastavila aktivističko delovanje. Uhapšena je u selu Stapari i spovedena u zloglasni logor na Banjici gde je streljana u julu 1942. godine. Nije progovorila o aktivnostima za koje je bila zadužena, posvedočili su retki preživeli zarobljenici.
Saša Božović – ljekarka i književnica u ratu
Do 1995. godine živela je lekarka, književnica i narodni heroj Saša Božović. Prolaznici je pamte kako zaliva cveće na svom balkonu, a ona je pamtila sve. Predratnu državu, okupaciju, stradanje, lične tragedije, obnovu zemlje, odlikovanja, pa novi rat. U nekoliko knjiga podelila je svoje iskustvo i strahote koje je doživela kao lekarka koja je bila prva koja je dolazila do ranjenika, bila zarobljena, provela vreme u logoru, ali i ranjena u četničkoj zasedi kada je poginuo i Boško Buha. Ako heroine Drugog svetskog rata nisu čule jedna za drugu, Saša ih je znala sve, a mnoge i spomenula u svojim zapisima.
Studije medicine je okončala nekoliko godina pred početak okupacije. Kao aktivna lekarka dočekala je bombardovanje Beograda 6. aprila i odmah se, iako trudna, uputila sa suprugom u Podgoricu, jer je on bio glavni organizator tamošnjeg ustanka. Uhapsili su je Italijani i spoveli u logor u Albaniji. U odmakloj trudnoći držali su je u kavezu. Porodila se u Tirani i kćerki dala ime Dolores, po čuvenoj španskoj revolucionarki Isidori Dolores Ibaruri – La Pasionariji. Partizani su uhvatili nekoliko italijanskih oficira koje su razmenili za njihv dve. Tako su se našle na slobodi.
Doktorka je odmah formirala prve seoske bolnice kojima je upravljala. Pratila je kretanje vojske tokom ofanziva, lečila bolesne od tifusa, šarlaha, iznemoglosti, porađala i operisala. Gde god je mislila da može da doprinese, priključivala se.
Potresni su ispovedni zapisi koje je Saša Božović objavila u knjizi Tebi, moja Dolores koju je posvetila ćerki koja je preminula od posledica gladi i hladnoće tokom Bitke na Neretvi. Sahranjena je u blizini franjevačkog samostana u selu Šćit. A kako je doktorkin otac bio sveštenik, rukopoložen u crkvi Svetog Arhangela Mihaila u Beljini, mestu u blizini Beograda, pored njegovog imena stoji tabla posvećena i unuci, Maloj partizanki, kako ju je zvao narodni heroj Savo Kovačević.
Posleratne generacije su čitajući ovu knjigu bliže upoznale situacije kroz koje su žene prolazile tokom rata, posebno one koje su bile istovremeno majke, porodilje i direktne učesnice bitaka. Tu su pojedinosti iz zbegova, intimni zalozi i žrtve koje su nemo podnosile.
Saša Božović je objavila više knjiga u kojima govori o Drugom svetskom ratu i one predstavljaju dragoceno neposredno sećanje jedne požrtvovane intelektualke.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.