Plašim se da smo na korak od zaboravljanja tragedije koja se dogodila u Novom Sadu, kada se obrušila nadstrešnica na Železničkoj stanici i život izgubilo 14 osoba, među kojima i nekoliko dece. Zdravstveno stanje onih koji su teško povređeni je neizvesno. U našim mislima su, molitvama i srcima.
Duboko verujem da smo svi na trenutak ostali bez daha, zanemeli i pozvali najbliže da vidimo gde su, da li su dobro, a potom prijatelje. Kada smo se uverili da je sve u redu, nastupila je ljudskost koja primorava na akciju da se nikada ovako nešto ne ponovi.
Kod nekih drugih, umesto bratoljublja ostao je sitan proračun, pa su brže bolje krenuli u političko nadmetanje. Da, verujem da su i oni zadrhtali pred strahotom koja nam se dogodila, ali kratko pamćenje i sitni interesi su prevagnuli.
Pad na testu čovječnosti
Srbija opet nije stala. Kada se dogodio masakr u Oglednoj osnovnoj školi ”Vladislav Ribnikar” postojala je prilika da se sve zaustavi i dobro sagleda situacija u kojoj smo. Zatim su usledili Dubona i Malo Orašje, pa nestala dvogodišnja Danka, porast vršnjačkog nasilja, femicidi…
Ponavljači ništa nisu naučili, samo su glave uvukli u svoje olinjale okovratnike u nadi da će ih nedaća zaobići i da košava neće oboriti neku fasadu na njihove glave. Odbijam da u ovom kontekstu koristim novonametnutu kolektivnu odgovornost koja vlada domaćim javnim prostorom, kako bi se javašluci relativizovali i prošli bez sankcija. Nisu krivi profesorka engleskog jezika, trener, prodavačica ili frizer. Oni nisu građevinski inženjeri, investitori ili nadzorni organi. Zato fokus ljudi koji žele da se nešto promeni i da se odgovorni sankcionišu jeste na ovim grupacijama, ali se čini da vrlo brzo sve izmiče i dobro uigranim mehanizmom niveliše do zaborava. A to odgovorno društvo ne sme da dozvoli.
Frekventno se ponavlja rečenica: život ide dalje. To je opšte mesto i sredstvo manipulacije kojom se prikriva lična bezosećajnost i odsustvo potrebe za dubljim učestvovanjem u nečijoj boli. Tačno je: život ide dalje, ali kakav život? Ta rečenica ništa ne znači majkama i očevima koji su izgubili svoju decu zbog nemara, neprofesionalizma i korupcije. Uz podršku stranačke mašinerije stvaraju se kadrovi koji za sebe veruju da su svemoćni i potpisuju dozvole i dokumente za koje suštinski ne znaju šta znače i kakvu odgovornost nose.
Rasulo sistema
U prethodnih nekoliko dana svedočili smo rasulu sistema i osnovnih načela profesionalizma, ne samo resornog ministarstva i struke, već svih sektora, medija i na kraju poslušnika. Proces žaljenja nad nevinim životima gotovo pa izostaje zbog skretanja fokusa na irelevantne teme. Empatija kao da je amputirana iz kolektivne svesti. Mediji i instant analitičari su pohitali da unesu zabunu. Istrenirani, uz pomoć botova, uspešno okončavaju zadati posao. Većina naroda, svikla na sve namete, paralisano gleda.
Počelo je plasiranje tekstova kojima se umanjuju posledice. Iz naftalina se izvlače slične nesreće u svetu, tabloidiziraju se aktivisti, senzacionalistički se izveštava o žrtvama i njihovim porodicama. Tu su i estradne ličnosti koje raspiruju sopstvene skandale ne bi li se skrenuo fokus mase. Pripadnici javnih branši, sportisti, glumci, muzičari, pisci mahom su inertni. Retki su glasni kada je reč o bilo kojoj temi koja bi mogla da im uskrati angažman. Razumljivo, imaju porodice koje moraju da hrane, ali zbog nečijeg nemara neke porodice su zauvek zavijene u crno.
Sa druge strane kvaziaktivizam pojedinaca, posebno iz književne branše, koji se svodi na pisanje nekrologa i posvetnih pesama na socijalnim mrežama nije dovoljan. Brže bolje su pohitali da zapišu nešto u svoje pesmarice, ali vodeći računa da ne dirnu u osinje gnezdo, jer može im izmaći nekakav grant ili nagrada.
Traženje odgovornosti nije poziv na linč
Nasuprot svima njima neki svet je izašao na ulice i ne odustaje od odgovornosti nadležnih. Političari kažu da je to linč. Paradoksalno je da činovnici koji pozivaju na mir i sabornost, istovremeno unose nemir i unižavaju žrtve. Floskule koje prolaze za skupštinskom govornicom nisu ugodne da se čuju u ovakvim momentima.
Sramne su izjave onih koji gotovo što ne pitaju: A šta su tražili ispod nadstrešnice? Smeh koji su kamere zabeležile dok su vatrogasci-spasioci izvlačili tela ispod ruševina je nešto što ne sme da se zaboravi, niti dopusti. Očajni roditelji u agoniji, dok se u kadru investitor i nekoliko pajtaša smeju da prekrate vreme dok se posao ne okonča.
Opravdano vlada strah da za sve ne bude kriv neki najamni radnik što je trbuhom za kruhom došao da uzme nekoliko dnevnica ili pak graditelji objekta 1964. godine. Mada se u nekoliko navrata spominjalo ime tadašnjeg projektanta Imre Farkaša.
Objekat u stilu moderne podignut je za rekordnih 18 meseci i bio je postojan sve ove godine. Čekala se rekonstrukcija i da opet zablista, a ne da u smrt odvede ovoliko ljudi.
Dva svečana otvaranja istog objekta
Rekonstrukcija Železničke stanice u Novom Sadu počela je krajem 2021. godine, da bi godinu dana kasnije svečano otvorena. Objekat je doživeo još jedno pompezno otvaranje pre nekoliko meseci. Odmah po nesreći nadležni su se oglasili navodeći da nadstrešnica nije bila predmet rekonstrukcije. Ukoliko je tako, slede pitanja na koje još uvek nema odgovora: Zbog čega nije obnovljena nadstrešnica? Ko je procenio da nije potrebna rekonstrukcija?
Revnosni građani masovno dele fotografije i snimke koji demantuju ove izjave, a to je dosta zabrinjavajuće, jer pristižu nova pitanja koja takođe ostaju bez odgovora: Zašto se iznosi neistina da nije rekonstruisana? Da li je samo okrečena kako bi se ubrzalo otvaranje radi političkih poena? Odakle stakleni delovi na mestima na kojima nisu bili ranije? Ko su arhitekte, dizajneri, inženjeri, projektanti? Ko se bavio statikom? Šta kaže Zavod za zaštitu spomenika?
Zabunu unose i imena pojedinih firmi koje su bile uključene u projekat rekonstrukcije, a koje se nazivaju institutima. One nemaju nikakve veze sa državnim institutima koji se bave analizom, procenom, naučnim istraživanjima i u kojima rade relevantni stručnjaci. Tokom poslednjih nekoliko dana oglasili su se profesori i kadar iz adekvatnih esnafa koji dovode u pitanje pojedinosti iz dokumenata koji su dostupni javnosti.
Dosta toga nije dato na uvid i odgovornost se premešta sa jedne firme na drugu. Uz to, reč je o međudržavnim ugovorima, te je sve poprimilo mnogo veći obim. Sve novinare koji postavljaju pitanja o dogovoru na relaciji Srbija – Mađarska – Kina instant proglašavaju stranim plaćenicima.
A bili smo zemlja slavnih neimara
Zemlja koja ponosno priča o svojim čuvenim graditeljima, zemlja koja je pre nekoliko godina u Čuburskom parku na Vračaru podigla spomenik Crnotravcu neimaru, doživela je još jedan udarac koji nije dovoljan za osvešćivanje.
Uz smeh i pošalice se komentarišu vesti da je studentkinja propala kroz plafon na fakultetu, da se obrušio krov u školi, da je pri naletu vetra otpala zaštitna ograda na putu. Nisu važne informacije o stanju Savskog nasipa i koliko može da zaštiti građane i objekte, urušavanje terasa u kompleksu Beograd na vodi, pad fasada sa tek završenih zgrada, stanje brana… Ali nečijih sinova i kćerki nema. Neće doći iz vrtića i škole. Neće doći sa posla ili fakulteta.
Kako posle ovoga da se stane ispod nadstrešnice na novoj Autobuskoj stanici ili uđe u Železničku stanicu Prokop? Kako da se veruje da će novi most, čija je gradnja u planu, da bude savesno odrađen? Kako da se legne na bolesnički krevet u nekom od renoviranih krila bolnica?
Pred očima su mi slike svih potencijalnih scenarija i strah me je. U meni se smenjuju osećanja bola, tuge i besa. Država bi trebalo da bude garant koji brine o nama i da verujemo u plemenitost i profesionalnu etiku ljudi koji je vode, ali nije tako.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.