Politička proza iz Washingtona: Demokratijo, probudi se

U ‘svetištu za liberalnu misao’ knjižari ‘Politics and Prose’ u Washingtonu vodi se dijalog s autorima mnoštva tek izašlih političkih knjiga kako bi se prikupilo što više znanja i stavova pred izbore.

Atmosfera je ovog oktobra u knjižari 'Politics and Prose', čini se, još usijanija nego u proteklih 40 godina koliko ova kultna institucija za njegovanje čitanja živog političkog dijaloga, mišljenja, i stavova postoji (Linda Davidson / The Washington Post via Getty Images)

Na vašingtonskom bulevaru Connecticut, u knjižari “Politics and Prose”, raspored je popunjen do poslednjeg dana pred izbore. Tu nema izborne tišine. Naprotiv, u “vašingtonskom svetištu za liberalnu misao” večeri sa autorima – i u običnim godinama (kad nema izbora), i radnim danima – privlače intelektualnu elitu, progresivne think tankove, profesore, učenjake, politikologe, filozofe… Vlasnici ove knjižare redovno bivaju proglašeni u stotinak najuticajnijih ličnosti u glavnom gradu.

Ako pitate bilo koga iz publike koja posećuje večeri knjige i autora u ovoj jedinstvenoj knjižari, o tome šta misle o izborima, svi će vam reći isto: “Ovo je odlučujuća izborna godina, SAD je na raskršću i crne misli nadvile su se nad gradom”. Jedan od puteva, na tom raskršću vodi u ćorsokak. Ako se u utorak, 5. novembra biračko telo opredeli za bivšeg predsednika, koji je pokazao šta zna u prvom mandatu (2016-2020), evo SAD-a na putu bez izlaza. Bar kada je o institucijama i demokratiji reč.

Knjige ne mogu da izaberu predsednika. Ipak, ako se nalazi istraživačkih novinara, istoričara, politikologa uvaže ili memoari i biografije bivših predsednika pažljivo iščitaju, čitalac može steći utisak da se pripremio i naoružao znanjem za izlazak na izbore. I lakša će mu biti savest kad ubaci listić sa svojim glasom.

Poplava političkog štiva u vreme ‘velikog oktobra’

Sada je taj takozvani veliki oktobar i, uz nekoliko dana do prvog utorka u novembru, to je vreme, svake četvrte godine, kad politika u knjižarama preuzima ubedljivo vođstvo u ponudi knjiga.

Atmosfera je ovog oktobra u “Politics and Prose”, čini se, još usijanija nego u proteklih 40 godina koliko ova kultna institucija za negovanje čitanja živog političkog dijaloga, mišljenja, i stavova postoji. Prošlo je desetak predsedničkih izbornih ciklusa i ko zna koliko najraznovrsnijih  knjiga koje imaju veze sa politikom, autentičnih svedočenja, novinarskih istraživačkih poduhvata, istorijskih biografija, vrednih dela koja su nadživela oktobarsku predizbornu groznicu, kao i onih koje je posle nekoliko meseci ili godina prekrio debeli sloj prašine.

Ovoga puta, alarm da su osnovni temelji američkog društva ugroženi Amerikancima probija uši još od leta. Već za nekoliko dana, gost će u knjižari biti jedna od najznačajnijih istoričarki, profesorka Heather Cox Richardson koja apeluje da se demokratija u SAD-u razbudi, osvesti ili ponovo oživi.

U knjizi Democracy Awakening (Buđenje demokratije) ona korene Trampovog “autoritarnog eksperimenta” (za vreme njegovog mandata od 2016. do 2020. godine) traži u ranim danima američke nezavisnosti.

SAD je, kaže istoričarka, rođen na međusobno suprotstavljenim idealima: sa jedne strane prigrlila je ideju slobode i jednakih mogućnosti za svakoga, a sa druge se nije u potpunosti odrekla ideje o ropstvu i hijerarhije izmedju klasa. Pobeda Sjedinjenih Država u Američkom građanskom ratu trebalo je da zauvek smiri tu napetost, ali Amerikanci su u isto to vreme krenuli na Zapad.

Tradicija odbacivanja demokratije oživela je kada se SAD bacio u zagrljaj bogatima, kad je marginalizovao žene i ljude drugih rasa, našla je uhlebljenje u modernoj konzervativnoj politici. Ideali i obećanja na kojima je prvobitno stvorena Republikanska stranka ostali su neispunjeni.

Knjiga Buđenje demokratije pojavila se još prošle jeseni, ali je ovog oktobra pretvorena u džepno izdanje i u njemu je i novi pogovor autorke koja ukazuje na trenutnu političku krizu. Opisuje nastanak modernog konzervativizma koji naoružava jezik opasnim falsifikatima “promovišući lažnu istoriju kako bi konsolidovao vlast”. Istoričarka se sa publikom sreće (31. oktobra) u centru grada gde Sinagoga Sixth & I pruža usluge za veće događaje. Na programu je razgovor sa voditeljkom, čitanje odlomka i odgovaranje na pitanja publike.

Ništa nije besplatno, pa ni ovaj prvorazredni događaj ne može da prođe bez troška. Ulaznice se kupuju unapred, podižu se sat pre početka događaja, sedišta nisu numerisana, a postoje dve tarife: sa svim taksama jedna obična ulaznica uz knjigu košta 38 dolara, dok potpis autorke na primerku Buđenja demokratije sa ulaznicom košta 45 dolara. I onda, hajde čik da se demokratski ne probudiš.

Šta mogu Woodward i istraživačko novinarstvo

Zli jezici u vašingtonskoj čaršiji tvrde da je radi većeg profita legendarni Bob Woodward tempirao da njegova 23. knjiga izađe pred same izbore, iako je bila završena znatno ranije. I pre nego što je War (Rat) 15. oktobra ugledao svetlost dana i postavljen u knjižarske izloge, bombastično je najavljivano da će knjiga izazvati (politički) zemljotres pred izbore. Odlomci iz Woodwardovog dela o Bidenovoj administraciji, ratovima u Ukrajini i na Bliskom istoku, ali i o Trumpu, koje je objavio The Washington Post citirani su u celom svetu.

Najhitnije bi bilo da se obelodane one vesti koje bi mogle da utiču na izbore, a to su odnosi između Putina i Trumpa. Ako između ova dva autoritarna lidera postoji neka dublja tajna veza, osim uzajamnih simpatija čiji su izlivi već poznati, to onda može da iskopa samo takav stari  novinarski vuk kakav je Bob Woodward.

Od novinara koji je pre 50 godina razotkrio Watergate i doprineo da se Richard Nixon prevremeno iseli iz Bele kuće, očekivalo se, moguće je, i previše.

Za sada se saznalo da je Trump Putinu u jeku pandemije poslao testove za Covid i da je sedam puta posle isteka svog mandata telefonom razgovarao sa Putinom, što je iz Kremlja demantovano.

Ima tu još detalja koji će zagolicati radoznalost, ali knjiga svakako nije ni približno kadra da izazove eksploziju kakva se desila pre pola veka kada je otkriven Watergate.

Woodward danas ima 81. godinu, a vremena su sasvim različita od onih Nixonovih. No, kada 1. novembra bude gostovao u “Politics and Prose”, možda će kao autor četiri knjige o Trumpu (tri su simboličnih naslova: Strah, Bes i Opasnost, a četvrti su Razgovori sa Trumpom), detaljnije obrazložiti ono što je već izjavio za medije. A to je da su republikanci izabrali “pogrešnog čoveka” za svog predsedničkog kandidata, da je Trump opasniji od Nixona i da je taj čovek najnepromišljeniji i najnekompetentniji predsednik u istoriji SAD-a.

Zlatno doba za lažljivce

Celim svetom, pa i SAD-om već od početka novog veka zavladala je epidemija laži. Naročito brzo i masovno bolest se širi među političarima.

Simptome i posledice te “epidemije političkog laganja i kako ta bolest može da spali demokratiju” opisuje u novoj knjizi Bill Adair, osnivač PolitiFacta, instituta za proveru istinitosti podataka kojim se u javnim nastupima i u službenim sastancima služe političari (knjiga i ima naslov Beyond the Big Lie: The Epidemic of Political Lying, Why Republicans Do It More, and How It Could Burn Down Our Democracy).

Laži, spinovi i manipulacije kolale su javnim prostorom početkom dvehiljaditih. Namerno se lagalo da Irak poseduje oružje za masovno uništavanje kako bi se krenulo u rat, izmišljeno je da Barack Obama nije rođen u SAD-u i da ne može biti predsednik i tu laž su širili mnogi političari uz pomoć svih medija… A PolitiFact je osvojio Pulitzera, odnosno nagrađen je jer je na skali od istine do “skinutih pantalona” pratio verodostojnost podataka u vreme predsedničke trke 2008. godine.

Kasnije, tokom Trumpovog mandata, The Washington Post je prikupio više od 30.000 njegovih manipulativnih izjava, laži i spinova. Izbrojano je da je tadašnji, a možda i budući predsednik SAD-a, dnevno u proseku lagao po 20 puta. Neki drugi političari, tvrdi Adair, sada su mu se po stepenu lažljivosti baš približili, ali su se u manipulacije upustili “samo zato što im je Trump pokazao da od takvog ponašanja ima znatne koristi, i nikakvih posledica”.

Šta nam je činiti, pita se Adair i predlaže utopijske mere. Po njemu, Facebook i X mogli bi da naplaćuju niže tarife za oglase političarima koji manje izmišljaju. Takođe, on smatra da broj factcheckera, odnosno nezavisnih kontrolora verodostojnosti podataka treba znatno da se poveća. Ipak, ko je taj koji može da garantuje da su ti kontrolori zaista nepristrani privrženici istine.

Doduše, i sam autor je primetio da su lažovi nekada bili izvrgnuti ruglu i sramoti, ali i da se laganja više gotovo niko ne stidi. Naprotiv, gotovo pa je laganje postalo vrlina.

Jedno od najtežih zapažanja u ovoj knjizi o epidemiji laganja, jeste da ljudi koji slušaju neistine nemaju ništa protiv onoga koji ih izgovara. Ako im te laži prijaju uhu, oni ih prihvataju oberučke.

Narod, kaže Adair ima snagu da odbaci političare koji lažu. “Žalosnije od samih laži je naše odsustvo volje da se odreknemo lažljivaca”, zaključuje Adair.

Možda su zaista u pravu oni koji tvrde da je nastupilo zlatno doba, ali samo za maestralne i brutalne laži.

Sumorna predizborna atmosfera

Atmosfera je pred ove izbore sumorna i kao da se izlazi na glasanje bez mogućnosti da izabereš dobro rešenje.

Kada se sadašnja publika poredi sa onom koja je na večeri sa autorima knjiga posećivala “Politics and Prose” pred predsedničke izbore 2008. godine, razlika je velika. Tada je knjižara bila ispunjena poletnim političkim nadanjima. Verovalo se u izbor Baracka Obame, prvog afroameričkog predsednika, i u njegovu snagu da pokrene američko društvo.

Njegovo delo The Audacity of Hope (Smelost nade) tada, pred izbore, već se 30 nedelja nalazilo se na bestseller listi The New York Timesa, dok je audio izdanje dobilo nagradu Emmy. Obama je za svoj svojevrsni manifest o suštinskim vrednostima u društvu, od izdavača svojevremeno bio dobio avans od gotovo dva miliona dolara.

Tih godina su se književni kritičari složili da je Obama mogao da živi od pisanja i da njegova dela imaju umetničku vrednost. Ipak, on je postao predsednik, a ozbiljnijem literarnom radu će se možda posvetiti u poznijim godinama. I to će posle svega što se dogodilo svakako biti fikcija, a ne dokumentarna proza.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Reklama