Odlazim iz Harkova, vozom u Užgorod, potom ću se uputiti ka Mađarskoj, a odatle nazad u Srbiju. Popodne je i neobično je vruće za ovo doba godine. Neće dugo trajati – na horizontu, prema zapadu, proviruje olovna traka, kao daleka oštrica, najavljujući dolazak nevremena i kraj leta. U ovaj kraj jesen stiže iznenada i donosi kišu, a često već u oktobru sneg.
Kao i uvek kada odem iz Ukrajine, obuzima me osećaj krivice: ja odlazim, ljudi koje sam sreo, koje sam intervjuisao, sa kojima sam zajedno pio kafu i jeo – ostaju.
Pre nego što voz krene, kao i uvek na vreme, prema severnoj periferiji grada pojavljuje se stub dima, a tek tada počinju da zavijaju sirene.
Granica sa Rusijom je toliko blizu da bombe često stignu pre nego što ih sirene najave. Ponovo su Rusi pogodili Saltivku.
Prva stanica posle Harkova je Poltava, grad koji je bio teško bombardovan u septembru, kad je 55 ljudi izgubilo život. Voz stoji u Poltavi 20-ak minuta. Poslednji vagon je zatvor. Čim voz stigne, nekoliko vojnika se raspoređuje pred vratima tog vagona u dva reda. Vojnici tako stvore ljudski hodnik koji vodi direktno do „marice”. Jedan vojnik prozove ljude imenom i prezimenom, oni silaze jedan po jedan i ulaze u „maricu”. Jedan vojnik drži nemačkog ovčara na uzici i, kad zatvorenici izlaze, on laje, pokazuje zube i pokušava da skoči na njih, ali ga vojnik čvrsto drži. Zatvorenici – neki od njih su žene – drže u rukama velike plastične vreće sa svojim ličnim stvarima. Kad i poslednji zarobljenik siđe, vojnici odlaze a „marica” krene ka ulici.
„To su prvenstveno špijuni koji su uhapšeni juče u Harkovu”, kaže mi neki gospodin, koji je očigledno čitao u mojim očima znatiželjnost. „Ukrajinci su, ali su prosledili Rusima informacije i lokacije gde se šta nalazi kako bi Rusi bombardovali ciljano.”
Gospodin ide dalje, a ja nemam način da proverim informaciju i vraćam se u voz.
Vagon-zatvor će nastaviti svoje putovanje prazan, do Kijeva, gde će ga otkačiti od voza.
Užgorod – odmor od sirena i bombi
Užgorod je daleko od fronta, ovde dolaze ljudi sa istoka Ukrajine (oni koji imaju novac) da se odmore od sirena i od bombi. Grad ima staru austrougarsku strukturu i razvija se oko starog zamka na vrhu brda. Kafići rade, u pozorištu u centru grada je tek završen festival dokumentarnog transkarpatskog filma. Sirene se oglašavaju veoma retko i grad, do sada, nije bio pogođen ruskim napadima. Pomalo zato što je previše blizu granice sa EU i pomalo zato što Kremlj nije zainteresovan niti da prisvoji niti da uništi ovaj deo Ukrajine, ali se posledice rata vide i ovde.
Na bregu iznad reke Uža, preko puta gradske kuće – moderne, socijalističke zgrade – danas je u toku vojna sahrana. Na frontu je poginuo petesetogodišnjak. Kovčeg stiže kombijem iz Donbasa, neki vojnici ga vade i stavljaju na katafalku. Mrtvac leži u otvorenom kovčegu, a vidi se samo belo lice, čija se boja suprotstavlja crnoj, živoj boji brkova. Oko kovčega: ćerka, njen muž, žena i stara majka, sva savijena, koja plače i viče dok miluje sinovo lice.
Deca u dvorištu škole, koju samo jedna metalna ograda deli od trga gde traje sahrana, prestala su da se igraju loptom i stoje u redu sa nastavnicama. Ćute i gledaju sahranu. Sveštenik čita molitvu, vojna banda svira tužnu melodiju, vojnici zatvaraju kovčeg i stavljaju ga u mrtvačka kola. Ide se peške do groblja preko centra grada.
Pogreb vojnika
Groblje se nalazi na jednom brdu. Struktura Užgoroda veoma podseća na onu u Puli, istarskom gradu, samo što ovde nema mora.
Stara majka ne može peške, teško hoda, zbog toga će sačekati kovčeg sa sinom na groblju. Jedan čovek je drži za ruku, a ona, kratkim i teškim koracima, ide ka parkingu gde stoji automobil koji će je voziti.
U međuvremenu, pogrebna povorka kreće i grad se zaustavlja. Kad prolazi povorka duž ulice, iz opštinskih i privatnih kancelarija izlaze radnici. Ko sedi u kafani, prestane da pije i da se druži i ide ka povorci. Mnogi ljudi, kad prolaze pogrebna kola, kleknu i krste se. Iza povorke, automobili i gradski autobusi gomilaju se u beskonačnom redu, ali niko ne trubi. I oni kao da prate povorku, koja se penje na brdo, a u jednom trenutku napušta glavnu ulicu. Automobili koji su bili u koloni jure u drugom pravcu, a povorka prolazi ispred gradske gimnazije. Učenici izlaze, tiho stoje i gledaju u kovčeg. Na kraju, povorka stiže do groblja. Ili, bolje rečeno, do parka isped groblja: unutra nema više mesta za vojnike i gradska uprava je uredila ovaj deo, koji je ranije bio park, da bude produžetak groblja.
Mrtvi vojnici leže nedaleko od tobogana koji su koristili klinci za svoje igre do početka rata. Majka mrtvog vojnika već čeka ovde, gleda u zemlju i plače. Opet sveštenik čita molitvu, vojnici ispaljuju počasnu salvu, članovi porodice naizmenično bacaju zemlju na kovčeg, koji su u međuvremenu neki ljudi spustili u rupu. Romi, koji rade za gradsko zelenilo, lopatama pune rupu, dok vojnici – i oni sa oružjem i oni sa muzičkim instrumentima – idu ka autobusu koji ih čeka na rubu groblja. Posle njih, odlazi i porodica mrtvog vojnika, žutim školskim autobusom.
Sve se odigralo brzo. Na grobu vojnika cvetne krune prekrivaju njegovu sliku. Ne može se pročitati ni njegovo ime. Sveštenik i njegov pomoćnik uzimaju katafalku na kojoj je ležao kovčeg, ulaze u automobil i odlaze. Bili su poslednji.
Na groblju nema više nikoga, sem jedne žene koja, malo dalje, plače na grobu svog sina. Do sada je bila neprimetna, sakrivena ljudima i zastavama Ukrajine koje se vijore na svakom grobu. Na ulici, jedan radnik gradskog zelenila koji je malopre kopao jamu pere ruke koristeći vodu male fontane. Unaokolo se čuje samo pevanje vrabaca i, odozdo, zujanje grada, koji nastavlja normalno svoj život, barem do sledeće sahrane.