Vozu iz Užgoroda, glavnog grada Zakarpatja koji se nalazi na granici Ukrajine, Slovačke i Mađarske, potrebno je 20-ak sati da stigne do Harkova, na istoku zemlje. Vozovi su udobni i nemaju sedišta nego ležajeve. Vozovi su ključni za preživljavanje Ukrajine od početka rata: i putnički i teretni vozovi saobraćaju svakodnevno, neprekidno i nikada ne kasne. Ukrajinski železnički sistem može se uporediti sa limfnim sistemom ljudskog tela, bez kojeg ne bi bilo života: omogućuje da ljudi i roba putuju brzo i relativno sigurno širom Ukrajine.
Putnici u vozu koji kreće oko 14 časova, iako se nalaze u istom kupeu, ne razgovaraju međusobno. Neki spavaju, iako je još rano, neki pišu poruke na svojim mobilnim telefonima, drugi jedu sendvič. U svakim kolima prisutan je po jedan kondukter, koji proverava karte, deli posteljine i donosi čaj svakom ko ga naruči.
Noć protiče mirno, a već u zoru putnici ustaju, vraćaju posteljinu kondukteru i sede čekajući da voz stigne na odredišnu stanicu, iako ima još dva sata do kraja putovanja. Putnici koriste to vreme da doručkuju ili idu u toalet. Dve dame razgovaraju, tiho, kao da dele neke tajne. U stvari, i u voz je stigla vest da je KAB-500 pogodio zgradu na severnoj periferiji Harkova. Žene komentarišu ovaj događaj i tvrde da nije ništa novo, već mesecima se dešavaju ovakvi napadi, skoro svakodnevno.
Gospođa koja sedi ispred mene okreće se prema meni sa strogim pogledom i pita, ovaj put toliko glasno da svi čuju, i van kupea: „Zar se ti ne plašiš da odeš u Harkov?”
Kad opazi moje začuđeno lice, dodaje, ovaj put mekim i smirenim tonom: „Budi oprezan, molim te! Ovo je pravi rat, nije šala”.
Prazne gradske ulice
Nedelja je ujutro i grad je prazan. Metro je besplatan: ovom odlukom lokalne vlasti su htele da pomogne onima koji su ostali u gradu i koji hoće da se kreću uprkos opasnostima. Sem toga, stanice metroa su najbezbednija mesta u slučaju bombardovanja i funkcionišu kao sklonište. Putnici metroa su prvenstveno zaposleni i radnici koji se svakog dana, uprkos bombardovanju i sirenama koje često zavijaju celu noć, bude i neispavani idu na posao kako se grad ne bi zaustavio.
Pre rata, Harkov je imao 1,4 miliona stanovnika. Teško je tačno odrediti koliko ih je otišlo od početka sukoba, ali se može oceniti da je u gradu ostalo najmanje milion ljudi.
Harkov je industrijski grad, koji proizvodi i prerađuje minerale, počevši od gvožđa; zatim, postoji ogroman sektor javnih usluga, kao što su javni prevoz, zdravstvo, odvoz smeća, koje su i dalje efikasne i zahtevaju mnogo radne snage. Harkov je bio treća po snazi industrijska oblast u Ukrajini, posle Kijeva i Dnjepra, i činio je šest odsto nacionalnog BDP-a.
Od 24. februara 2022. ovaj je broj smanjen na dva odsto, što se za grad koji je stalno na udaru može smatrati zaista odličnim rezultatom.
Bombe na periferiji
U kasnim popodnevim satima mog prvog dana boravka u Harkovu, Rusi su bombardovali Saltivku, gradsku četvrt na severnoj periferiji Harkova, koja se može posmatrati kao grad u gradu: ima više od 400.000 stanovnika i splet je veoma visokih, belih i veličanstvenih ulica i zgrada.
Da biste došli do severne periferije grada, morate se voziti celom linijom metroa. Tokom radne nedelje, vagoni metroa su puni kao u bilo kojoj metropoli na svetu. Lica putnika su uvek napeta, niko ne govori, a u vagonu se čuju samo dva glasa: razgovaramo samo moj italijanski kolega Điđi Doneli, sa kojim sam delio veliki deo ovog puta, i ja. Vidi se da još uvek nosimo sa sobom mirnoću drugih krajeva sveta gde rata nema. Za nekoliko dana, posle bezbrojnih bombardovanja i neprospavanih noći, i mi ćemo u metrou ćutati, kao svi drugi.
Da biste ušli u Saltivku morate ići trolejbusom i imati vodiča: ulice, široke i prostrane, sve su iste i vrlo je lako izgubiti se.
Na kraju glavnog bulevara nalazi se zid – koji ujedno označava i kraj naselja – iza kojeg se nalaze garaže.
Iza garaža su samo njive, a 20 kilometara dalje je granica sa Rusijom. Rusi su na početku rata stigli do stanice metroa i cela Saltivka je bila pod okupacijom. Stanovnici su se tada sklonili u stanici metroa i tamo čekali da ukrajinska vojska oslobodi njihove domove, što se posle nekoliko dana i desilo. Rusi su napustili Saltivku i vratili se u Rusiju, ali, od maja prošle godine, kada je počela nova ruska – i ovog puta neuspešna – ofanziva na Harkov, Saltivka je skoro svakodnevno pod udarom ruskih bombi. Protivvazdušne rakete ne mogu da presretnu KAB-250 i KAB-500, bombe opremljene krilima koja ih, kao da su jedrilice, vode ka konačnom cilju.
Bacaju ih bombarderi iznad ruske teritorije i onda klize nadole. Nisu baš precizne, ali ako je cilj nasumično pogoditi neku od mnogih zgrada u Saltivki, preciznost nije potrebna.
Niko i ne plače
Sunce je već zašlo i mrak je progutao kvart. Nema osvetljenja da bi se štedela struja i teško je naći put. Treba mi više od sat vremena da bih stigao na mesto eksplozije, gde se već nalaze vatrogasci i dobrovoljci koji nude ćebad, čaj i hranu za raseljena lica. U malom parku kod zgrade nalazi se telo čoveka upravo izvađenog iz ruševina, prekriveno tamnom tkaninom.
Niko ne plače, svi već znaju šta da rade i ne klonu duhom. Stanovnici Harkova su sada navikli na bombardovanja, smrti i razaranja i znaju kako da se kreću i efikasno rešavaju probleme. Jedna žena koja živi u susednoj zgradi ponela je ćebe i hranu, a onda se vratila u svoj stan.
Život se nastavlja, ko može da se vrati u svoj stan počinje odmah da čisti pod od stakla i da stavlja šperploče kako bi zatvorio prozore. Jedna žena, odmah posle sređivanja prozora, kuva večeru za sina koji će se uskoro vratiti sa posla. Oni koji su ostali bez doma odlaze da prespavaju kod prijatelja ili rodbine ili biraju da spavaju u šatorima koje su volonteri već podigli ispred bombardovane zgrade.
Vazduh ima oštar miris, jer su u međuvremenu neki KAB-ovi pali u njive iza garaža i suva trava na njivama gori. Dim je već stigao do ove tačke i prožima ljude i stvari.