Mikolajiv je pogođen hladnim vetrom koji duva sa severa; dolazi sa kontinenta, iz velike ukrajinske ravnice koja je potpuno otvorena i izložena polarnim strujama. Osnivači grada su iz tog razloga u 18. veku zasadili drveće u svim ulicama, kako bi zaštitili kuće i ljude od naglih udara severca.
Uprkos hladnoći i snegu, grad je prilično živ: Mikolajiv su gotovo potpuno napustili njegovi stanovnici u februaru 2022. godine, kada su Rusi stigli pred gradske kapije i gađali ga projektilima i granatama. Nakon što je ukrajinska vojska povratila kontrolu nad regijom, mnogi stanovnici koji su bili izbegli u Odesu i na zapad zemlje vratili su se svojim domovima. Uprkos tome, centar i predgrađa i dalje odaju snažan utisak napuštenosti: mnogi prozori su prekriveni šperpločama kako bi se staklo zaštitilo od eventualnih eksplozija (s vremena na vreme ruska vojska bombarduje zgrade i ulice projektilima i dronovima, od kojih mnoge neutralizuje protivvazdušna odbrana.
Mikolajiv je sada opremljen dobrim protivraketnim odbrambenim sistemom i što se toga tiče zaštićeniji je od Odese. Kafići i restorani su otvoreni, ali prazni: delom zato što oni koji su se vratili u grad nisu u finansijskoj mogućnosti da priušte sebi taj luksuz, a delom zato što mladi ljudi, koji više od drugih vole da se druže po lokalima, imaju probleme drugog tipa. Mnogi od njih su u ratu, na frontu ili u svakom slučaju zaposleni u vojsci, ostali – posebno studenti – prate nastavu online i trenutno nemaju pravi društveni život. Univerziteti i škole su zapravo zatvoreni, a časovi su na daljinu, što iz bezbednosnih razloga, što zbog toga što su mnoge zgrade – poput Filozofskog fakulteta – teško bombardovane i ne mogu se koristiti.
Duga mikolajivska noć
Mikolajivske noći su uvek strašne. U 23 časa sva ulična rasveta se gasi i grad tone u nemilosrdni mrak. Skoro svakog dana, pre zore, oglašavaju se sirene koje signaliziraju uočavanje ruskih MiG-ova na Crnom moru. Niko ne ide u skloništa, ali svi ostaju budni i napeti; ponekad se čuju eksplozije, ali češće uzbuna prestane i grad je pošteđen novih bombi.
U Mikolajivu se spava loše. Ljudi su umorni, nervozni, mnogi brakovi su okončani. Tako je i sa brakom gospođe Lidije, koja je u četrdesetim. Njen suprug Aleksander, inženjer računarstva, junački se borio da odbrani grad od Rusa 2022. Imao je samo lovačku pušku, pametni telefon i kompjuter, pomoću koga je, zajedno sa svojim kolegama i saborcima, uspeo da zbuni Ruse rušeći njihov radarski sistem. Sada je Aleksander pao u duboku depresiju i gotovo ništa više ne radi. Danju spava, noću gleda kroz kuhinjski prozor u prazno. Lidija ne može da izdrži ovu apatiju i njih dvoje su odlučili da okončaju brak.
Mora se reći da Ukrajina nudi psihološku pomoć, kako online tako i uživo, ali psiholozi ne mogu da stignu svuda, posebno ne u oblasti gde se ratuje ili se skoro ratovalo.
„Naš strah“, kaže Lidija, „jeste da bi Rusi mogli da pokušaju da opet zauzmu grad. Plašimo se drugog talasa napada, umorni smo, veoma umorni… Ali ne odustajemo. Bolje mrtvi nego pod ruskom okupacijom! Sem toga, imam tetovaže koje veličaju Ukrajinu: da me neprijatelji zarobe, loše bih završila. Međutim, ne želim da idem negde drugde kao izbeglica: ponavljam, bolje je umreti kod kuće nego biti ptica lutalica ko zna gde“.
Mohamadov jordanski restoran
U jednoj ulici nedaleko od centra nalazi se Mohamadov restoran, jordanski, koji nudi razne mesne specijalitete i možda najbolji kebab u celoj Ukrajini. Mohamad je otvorio svoj restoran u danima opsade Mikolajiva, najtežim danima, kada su ljudi masovno odlazili. Bio je to način da ne potone u depresiju i da se ne preda besmislu rata. Hrabra odluka je nagrađena: Mohamadovi gosti u početku su bili gotovo isključivo vojnici, koji su se kasnije, nakon oslobođenja, preselili u Herson. Od tog trenutka, civili koji su se vratili u grad otkrili su restoran koji je konstantno jako posećen.
„Na početku je bilo jako teško”, priča Mohamad, sa širokim osmehom i iskrenog pogleda. „Rusi su stigli pred kapije grada. Zgrade su se tresle od granata i projektila koji su padali po ceo dan i noć. Nije bilo gasa i struje: pekao sam meso na ulici, ložio vatru i kuvao. Jednom je prošao novinar, mislim da je bio Švajcarac, i bio je zapanjen: tražio je dozvolu da me fotografiše. Nisam razumeo što je toliko interesantno videti čoveka kako roštilja na ulici“.
Mohamad je došao u Ukrajinu pre mnogo godina da studira na Univerzitetu u Odesi. Zatim se oženio i preselio u Mikolajiv.
„Uopšte nije važno gde si rođen, već da li si u stanju da se ponašaš kao čovek ili ne. Zbog toga nisam imao problem da ostanem u Ukrajini. Bez ovog grada osećam se kao da mi ponestaje vazduha. Ne bih otišao odavde ni za šta na svetu. Odesa je lepa, ali nema dušu. Mikolajiv, pak, ima nešto posebno“, tvrdi Mohamad.
Istina, Mikolajiv ima iskren šarm radničkog, primorskog grada, koji ne ostavlja mesta obmanama i lažnim utehama. Mikolajiv nema maske, on je iskren, koliko god surov, sa svojom istinskom lepotom. Brodogradilišta sa svojim kranovima i zarđalim kontejnerima ističu se na plavom nebu i u delti Buga, za koji se ne zna da li je reka ili more. Grad sačinjen od ekstremnih suprotnosti.
Iz Jordana do Ukrajine
Na pitanje zašto nije otišao na početku opsade, s obzirom na to da ima prijatelje u Odesi koji bi ga rado ugostili, Mohamad odgovara: „Odluku sam pažljivo doneo zajedno sa svojom porodicom. Moj sin, iako je još uvek dete, veliki je patriota i moja supruga sada odbija da govori ruski, pa u porodici govorimo samo na ukrajinskom“.
Slučaj Mohamadove supruge nije jedini: mnogi ljudi širom južne Ukrajine više ne žele ili ne uspevaju da govore ruski. Savršena žrtva Putinove agresije je Tolstojev idiom, čija se upotreba progresivno smanjuje.
„Ima još jedan razlog zbog kog nisam otišao”, kaže Mohamad. „Moj otac je bio Palestinac i 1967. su mu izraelski doseljenici uzeli zemlju. Tako se prvo preselio u Gazu, a zatim u Jordan, gde sam ja rođen. Dosta je bilo bežanja i lutanja po svetu kao izbeglice – ostajem u Mikolajivu, bez obzira na cenu“.
Ono što žalosti Mohamada je korupcija koja suvereno vlada u Ukrajini. „Korupcija je najveći problem. Na neverovatnom, nepodnošljivom je nivou, ugnezdila se u svaki ćošak javnih poslova. Da je nema, možda bismo već dobili rat“.
„Znaš šta me boli“, pita Mohamad, a pogled mu odaje razočaranje i obeshrabrenje. „Mladi ljudi koji su pobegli na početku ruske invazije nikada se neće vratiti u Ukrajinu. Ne zato što nisu patriote, već zato što će tamo gde su otišli dobiti prilike kakve ovde neće naći nikad. U Evropi je meritokratija, a ovde, da bi radio, moraš imati veze. Posleratna Ukrajina će morati da reši ovaj problem, a to neće biti lako. Ima puno toga da se uradi“.
Na pitanje kako vidi neposrednu budućnost zemlje, odgovara: „Zaista ne znam. Govori se o novom zakonu koji predviđa masovnu mobilizaciju. Imam ukrajinsko državljanstvo, mogli bi da me pozovu u rat. Ne bežim, ostajem i ne krijem se. Nadam se da ću i ubuduće moći da se posvetim restoranu i da ću zauvek moći ostati uz svoju porodicu, videćemo“.
Opraštam se od Mohamada i obećavam mu da ću se vratiti u njegov restoran. Napolju sija sunce, ali je veoma hladno: vetar se provlači ispod šalova i kaputa prolaznika, koji jure ka neodređenim i meni nepoznatim skloništima.
Sveprisutna korupcija
Korupcija je zaista sveprisutna u Ukrajini i uvukla se čak i u pomoć koju međunarodna udruženja šalju stanovništvu u teškim situacijama i vojnicima na frontu. Katrin, predstavnica jedne nemačke nevladine organizacije, odlazi. Već ima svoj kofer u ruci i čeka da taksi dođe po nju da je odveze do autobuske stanice.
„Infiltrirala sam se među volontere koji donose pomoć u Herson. A ovde sam zapravo da proverim gde završavaju namirnice prve pomoći koje se skupljaju u Nemačkoj. Želiš li da znaš šta sam otkrila“, pita Katrin sa tužnim osmehom. „Najveći deo pomoći uopšte ni ne stigne u Herson. Nestaju u rukama privatnih lica (državnih službenika) ili čak na lokalnim pijacama, gde se prodaju po tržišnim cenama“.
Nevladina organizacija za koju Katrin radi već je preduzela mere da se izbegne rasipanje proizvoda i da obezbedi da ih prime oni kojima su zaista potrebni. Lena, šezdesetogodišnja gospođa, takođe osuđuje to što se dešava sa namirnicama koje ona skuplja za vojnike na frontu.
„Mnogi proizvodi, oni najskuplji i najkvalitetniji, nestaju, ko zna gde. Znam i ko krade, ali ne mogu da kažem. Znaš li šta sada radim? Umesto da pakete dajem onima koji treba da ih odnesu vojnicima u rovove, ja ih šaljem direktno u poštu koja je najbliža frontu. Moj prijatelj vojnik, kada napusti položaj (na frontu su iscrpljujuće smene, u rovovima su i po nekoliko dana, zatim vojnici odlaze u zaklone da se odmore), odlazi u poštu, preuzima pakete i lično ih nosi na front. Da nije korupcije, odavno bismo dobili rat“, ljutito kaže Lena, uz pogled pun prezira.
Oslobođene teritorije
Put za Snjigurivku je ravan put koji preseca obrađena polja zavejana snegom, smenjujući se sa tragovima stepe koji se provlače svuda, svedočeći o izgledu ovog kraja iz vremena pre nego što je čovek uspeo da pretvori jalovo zemljište u plodno. Monotoniju pejzaža prekidaju kurgani, drevni nadgrobni spomenici, pokriveni snegom iz kojeg izbijaju grane tankog žbunja koje severac nemilosrdno savija. Pre dve godine ovaj put, koji ide na sever, mesecima je bio granica između oblasti koje su okupirali Rusi i onih koji su još uvek pod kontrolom Ukrajine.
Selo Partizanske svedoči o grubosti (i surovosti) odigrane bitke: od kuća su ostali samo skeleti, a odmah na ulazu u selo krst i grobnica, u koju je pokopana meštanka koja nije mogla – ili nije želela – da napusti svoj dom. Neki su se vratili i obnavljaju kuće, ali selo, koje se sastoji od nekoliko ulica raspoređenih okomito, praktično je pusto. Ljudi koji su ostali, koji nameravaju da kupe nešto u jedinoj otvorenoj radnji ili rade na obnovi svog doma, ne žele da pričaju. Na pitanje kako su doživeli dane ruske okupacije i poslednju oslobodilačku bitku, ne odgovaraju ili tvrde da su evakuisani na vreme.
Samo jedan stariji gospodin, očiju suznih od hladnoće, progovori koju reč, bez sintaksičkog reda (rat, kad bolje pogledam, nije sintaksičan, nema reda, bar za one koji ga trpe): „Tenkovi, granate, helikopteri, ta-ta-ta-ta-pum! To je sve. Ali sada odlazi, odlazi“.
Snjigurivka je gradić koji je ostao pod ruskom okupacijom osam meseci. U centru, koji se sastoji od apoteke i prodavnice, doma kulture i jedne potpuno bombardovane zgrade, nalaze se gotovo isključivo vojnici. Hersonski front nije daleko odavde. Snjigurivku su Ukrajinci oslobodili 10. novembra 2022. Polja iza poslednjih predgrađa su još minirana. Na ulazu u grad, među visokom travom neobrađene njive, ostao je potpuno izgoreli automobil.
Logori za zarobljenike
„Da li ste videli kako su Rusi želeli da nas oslobode”, pita gospođa od pedesetak godina koja čeka autobus za pijacu na železničkoj stanici (kompletno uništenoj i miniranoj). „Nismo hteli ovaj rat, bili smo u miru, svi zajedno, Rusi i Ukrajinci”.
Na pitanje kako je provela dane okupacije, odgovara: „Pobegla sam u Mikolajiv jer mi sin radi u policiji. Sigurno je da bi nas Rusi ispitivali i nadrljali bismo”.
Autobus, stari sovjetski pazik, stiže. Ulazimo, i jedan gospodin u četrdesetim mi kaže da je bio u gradu za vreme okupacije, ali ne želi da ulazi u detalje. On kaže da Rusi nisu dirali one koji nisu radili u ukrajinskoj državnoj upravi i da se u prodavnicama moglo platiti i u rubljama i u grivnama. Ukrajinska nacionalna valuta je, međutim, tretirana gore od rublje i Rusi su učinili sve da je obezvrede i pojeftine kupovinu rublja.
„U svakom slučaju, na dan oslobođenja plakao sam od radosti. Kao da sam se vratio kući nakon putovanja u košmar, iako zapravo nikada nisam ni otišao“.
Drugi putnik, Viktor, priča priču o svom zetu, koga su Rusi zarobili neposredno pre okupacije grada. „Nismo znali šta mu se dogodilo. Mislili smo da su ga ubili, a onda smo ga videli na televiziji, u jednom ruskom TV prilogu koji prikazuje ratne zarobljenike. Ukrajinska televizija je emitovala te slike, tako da smo saznali da je živ. Izgleda da su ga odveli u koncentracioni logor između Belgoroda i Moskve. Žena i dalje prima muževljevu platu, to nije malo novca (kaže mi iznos, ali traži da ga ne pišem), zarobljeni vojnici su plaćeni kao da su na frontu. Problem je što žena rasipa, sve potroši; on jadnik, tamo zatvorenik, a žena kupuje sve što joj dođe pod ruke. To je kompulzija. Ali njihova stvar, šta im ja mogu“.
Viktorov zet je Uzbekistanac, ali već 30 godina živi u Ukrajini i odlučio je da se dobrovoljno prijavi. „Činjenica da moj zet nije Ukrajinac mogla bi da predstavlja ozbiljan problem. Rusi bi od njega mogli tražiti da pojasni zašto se prijavio i osuditi ga na strožije kazne. Važno je da je živ. Kad se vrati, ako se bude obračunao sa svojom ženom rasipnicom, šta da im radim”.
Neki putnici se osmehuju na ovu rečenicu. I to su jedini osmesi koje sam video u Snjigurivki.