Polazna tačka u tumačenju infrastrukture sveta je lična. Svesno odlučivanje pravi razliku između čoveka i životinje čije ponašanje determiniše nužnost. A čini se po zamahu sebičnosti kojom obiluje današnje društvo da obavezu imaju samo drugi prema nama. To bi mogao biti jedan od razloga zbog čega živimo u izolovanim mehurima, bez obzira što deluje da imamo interakciju.
Lako bih mogla navesti osobe iz svoje okoline koje žive u dobro uređenim sopstvenim svetovima i ne haju za probleme sunarodnika. Nisu to tajkuni, pripadnici estradnog ili kriminalnog miljea, već visokoobrazovane osobe kojima finansijsku udobnost pruža rad za inostrane kompanije. Usled smanjene komunikacije van tog sistema često su nesvesni socijalnih karata komšija, familije, pa i prijatelja.
Iskustveno znam da je teško proći kroz dobro uspostavljenu odbranu takvog mehura, jer krucijalne stvari poput rasta cena hrane, energenata, neuređenog zdravstvenog sistema i obrazovanja ih mahom ne dotiču. To je čitav jedan svet, u mnogo čemu različit od mog.
To me je navelo da shvatim da i sama živim u mehuru. Odabir muzike, knjiga, filmova, zatim hobiji i ljudi koji me inspirišu su vrednosni parametri sa kojima neki drugi ljudi nemaju apsolutno nikakve dodirne tačke. Prilika da se sretnemo je jedino dok čekamo u redu u bakalnici ili na lekarski pregled. To su mesta gde bismo prozborili možda nekoliko rečenica više od opštih, ljubaznih fraza, ali ne znam koliko bismo pokazali lice koje prezentujemo kroz tastaturu.
Svet mehura – to živimo. Hodamo, a ne vidimo se. Okrećemo glave jedni od drugih. Ne znamo ništa o onima koji se ne uklapaju u naše liste, a tačke gde nismo direktno ugroženi nas ne interesuju. Katalogizovali smo živote i takve ih nudimo jedni drugima. Biramo samo priče koje nose svetle boje kako nas nijedna tema ne bi uzrujala, jer u biti ništa nas se ne tiče.
Sve mehur do mehura!
Stanje ‘rata svih protiv svih’
Ovakav koncept otuđenosti vremenom nas iz osvojene slobode i uređenosti građanskog društva vraća u stanje rat svih protiv svih i predstavlja okvir iz kojeg se razvijaju represivni sistemi. U pomoć priskaču i pojedini mediji koji agresivnim uređivačkim politikama daju legitimitet rastućoj agresiji i nasilju koje bujaju i na mreži i na ulici.
Internet kao perjanica slobode, sa vodećim svetskim platformama (Facebook, Instagram, X, TikTok…), kao otvorenim sistemima za komunikaciju, postao je mesto okršaja. Sve uz parole: ovo je slobodno društvo, slobodan svet, imamo pravo da kažemo šta mislimo… bez ikakvih ličnih filtera stvara se teror mišljenja. Neko će radije filtrirati sopstveni lik, ali ne i reči kojima će se nekome obratiti.
Puna usta slobode, ali nje nema na listi reči, odnosno pojmova koji su najčešće ukucavani u Google pretraživaču za minulu godinu. Autentičan, krunisanje, Izrael, YouTube – kada je u pitanju svet, a kod nas mahom slavni glumci i sportisti od kojih su Novak Đoković i Nikola Jokić pri vrhu liste. Ljudi iz Srbije su često imali potrebu da doznaju kako se pravi slavski kolač, baklava i detaljnije informacije o zemljotresima i vremenskoj prognozi.
Dok se cenjkamo oko pukog života i bajkovite budućnosti koju nam decenijama obećavaju, sloboda nam izgleda nije primarna. Sa druge strane pouzdano znamo da imamo potpunu autonomiju da ispod nečije objave pokrenemo rat, izdelimo pravdu, spalimo vešticu, čak zakažemo fizički obračun.
A sve je izgledalo bezazleno…
Na početku sve je delovalo dosta bezazleno i nije zahtevalo preterani izlazak iz zone komfora. Sa razvojem mreža shvatila sam da bedemi mog sveta bivaju ugroženi i da ne mogu ostati imuna. Zapravo, direktnije sam susrela sive i crne slojeve drugih mehur-svetova. Nisam se učaurila, okrenuvši glavu, već sam odlučila da ih podrobnije upoznam. Socijalne mreže su se pokazale kao izuzetan poligon za tumačenje savremenog čoveka, čija se centralna pozicija u mnogo čemu svela na samoljubivo ja.
Nerazumevanje ideje slobode, prava, jednakosti, nedostatak tolerancije, opšteg vaspitanja, elementarne pismenosti, agresija ili potpuna suprotnost u vidu intenzivnog aktivizma i svakodnevnog pokretanja revolucija. Između ova dva kraja su sve nijanse, uključujući i profile koji objavljuju fotografije prirode i misli slavnih pisaca. Šta će neko prikazivati na svojim profilima spada u domen slobode dokle god ne remeti pravila zajednice, to jeste ne ugrožava i ne povređuje druge.
Međutim, komentari korisnika ispod nasumično odabrane objave predstavljaju adekvatan kroki za portret svakodnevice. Lifecouches koji uče ljude da lepe misli koriste za očuvanje svog pastelnog mehura sigurno mi ne bi preporučili ovu disciplinu.
Slika koja gubi na ljepoti
Neko sam ko više sati dnevno provodi na nekoliko platformi, objavljujući, informišući se, komunicirajući. Komentare sam čitala i na stranicama portala, ispod tragičnih, ali i vedrih informacija, na objavama glumaca, sportista, brendova, pisaca, profesora, trgovaca, radnika gradske čistoće, sveštenika… Ako bih sublimirala svoja otkrića u jednu reč to bi bilo licemerje.
Tačno je da je na mreži dosta stvari ušminkano, marketinški dobro osmišljeno i jasno je da niko ne želi da se predstavi u lošem svetlu, ali ako zagrebemo malo dublje i pogledamo kakve komentare jedni drugima upućujemo slika gubi na lepoti. U svakodnevnoj interakciji nećemo tako često čuti od slučajnog prolaznika da smo ogavni, smrdljivi tvor koji ima loš podšiš, a stil oblačenja ravan seoskim snajkama na prelazu između dva rata i da nam želi smrt. U realnom životu još postoji jedna doza pristojnosti, naročito prema deci, ali na internetu će veoma brzo da vam sugerišu sve o njihovim ušima, manirima, kosi ili će jednostavno reći da su ružna. Emodžiji su ti koji svemu daju poseban ton i zamenjuju neverbalnu komunikaciju.
Komentatori se dele u nekoliko grupa. Jedni radosno čestitaju i hvale ma šta da je vest, teoretičari pišu elaborate dostojne diplomskog rada. Tu su i ravnozemljaši, ratni huškači, agresivci i mrzitelji koji se klasifikuju u takozvane hate komentare. Ovaj termin pripisuje se svima koji imaju drugačije mišljenje i ne ugrožavaju nikoga (sloboda), ali pozadina mrziteljskih komentara je dalekosežnija i opasnija. U istom košu ne mogu biti oni koji kažu da im se ne dopada tekst, stav ili dizajn i oni koji pozivaju na linč, ubistvo, silovanje.
Posebna kategorija su profesionalni komentatori – botovi koje su angažovale političke stranke ili brendovi da sa jasnim usmerenjima pokreću raspravu, raspiruju plamen, hvale ili kude nekoga zarad lične koristi ili obmane javnosti. Njihov zadatak je jasan i posle objavljivanja liste od nekoliko hiljada botovskih profila i čija stvarna imena stoje iz njih, nisu posustali. Među njima je bilo radnika u kulturi, umetnika, profesora koje, verujem, angažuju kada je potreban sofisticiraniji pristup.
Tastatura ratnici
Pod okriljem prava na slobodno iskazivanje mišljenja, a ograničenih kapaciteta mehura u kojem obitavaju, formiran je soj tastatura ratnika, delioca pravde po starozavetnom sistemu oko za oko. Za njima idu religijski fanatici koji ne prave razliku između vere, praznoverja, svetih knjiga i roto romana. Ništa manje opasni su mizogini komentatori koji relativizuju žrtve seksualnog i porodičnog nasilja, ne priznaju akušersko nasilje, emancipaciju i borbu žena ismevaju pod parolom da se zna gde im je mesto.
Primetna je i pojava harizmatičnih javnih ličnosti koji u svojim naizgled patriotskim izjavama podstrekuju pratioce da negativno pišu o drugim javnim ličnostima, verama i narodima, svesno manipulišući radi boljih algoritamskih pozicija, ali i podrške dela društva.
Jednima se možemo nasmejati, druge opravdati manjkom obrazovanja i kulture izražavanja, ali na koji način pronaći razumevanje za komentare pune mržnje, pozivanja na nasilje i priželjkivanje nečije smrti. Ko su ti ljudi?
Dovoljno je samo pogledati profil
Nije potrebno da otpočnete kompleksan istraživački rad da biste otkrili strukturu takvih ličnosti, dovoljno je da svratite na njihov profil. Posle prve objave biće vam jasno ko su, ali i zbog čega sam celokupnu komentatorsku scenu svela na licemerje.
U komentarima grubost, mržnja, nasilje, kočijaški rečnik, širenje neistina, napadi, paorska prepucavanja, a na profilima, barem onima potpisanim autentičnim imenom i prezimenom, porodične fotografije, nasmejana deca, tu su uspomene sa putovanja, lep tekst o majkama sa zaključkom da su one svetinja. O praznicima njihovi profili obiluju motivišućim porukama, mislima pisaca i filozofa. Sve odiše toplom, ljudskom pričom i zaista tako neko ne bi mogao biti ništa drugo do divan roditelj, supružnik, komšija, sagovornik.
Ovakva vrsta komunikacije na internetu nije izolovana samo među formiranim muškarcima i ženama koji svesno znaju šta rade često pod okriljem patriotizma, vere, moralnih vrednosti i tradicije. Agresivni dijalog postaje uobičajen način funkcionisanja među mladima, a sve to dobija legitimitet u medijima zarad porasta broja pregleda. Svemu doprinose i popularne emisije u kojima gostuju ličnosti upitnih biografija, ali i političari koji zakazuju boks-mečeve kao deo predizborne kampanje.
Vesti koje donose lepe informacije o uspesima muzičara, kompozitora, sportista, naučnika bivaju okarakterisane kao nedovoljno atraktivne za čitaoce, ali i ispod njih se nekako povede rasprava i odnekud se pojavi citat Njegoša, rat ’90-ih, prebrojavanje krvnih zrnaca, veličanje zlikovaca i utvrđivanje ko je najstariji narod. Sledeći niz su prepirke zbog čega Jokić ne igra za reprezentaciju, porez Novaka Đokovića, računi za struju Lepe Brene…
I odjednom svi zaborave na sudbine onih koji su zbog terora komentara oduzeli sebi život.
Svaki život je vredan u teoriji, ali u praksi moj komentar je validan, sada ću ja tebi da kažem, imam pravo da ti kažem… Na slobodu govora pozivaju se oni koji o slobodi ne znaju ništa.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.