Centar Lavova ima u sebi mnogo toga kontradiktornog: sa jedne strane možete da vidite vojnike u uniformi koji žure ka neodređenim tačkama, možda ka kampu za vojnu obuku koji se nalazi baš u ovom gradu; sa druge strane, barovi i kafane rade kao da je u Ukrajini sve normalno i nema uopšte rata.
Iz jednog lokala, čija svetla trepću u ulici koja vodi do glavnog trga, izlaze veseli momci čiji smeh odjekuje na strogim i elegantnim fasadama zgrada iz austrijskog doba. Grupa učenika peva rodoljubive pesme: mladići i devojke sede na klupama na glavnom trgu, uprkos strašnoj hladnoći, sa plastičnim čašama u rukama i nekoliko flaša vina.
Turisti i izbeglice stižu u Lavov iz cele Ukrajine, mnogi od njih prvi put vide zapadni deo zemlje: Putin je svojim bombama zaista uspeo da se Ukrajinci upoznaju sa svojom zemljom i da zacementira ukrajinski identitet koji je do sada samo delimično postojao. Turisti, međutim, predstavljaju bogati deo ovog sveta, možda trenutno ujedinjeni protiv ruske invazije, ali duboko podeljeni na klasnom nivou.
‘Bolje mrtva nego pod ruskom okupacijom!’
U maloj ulici koja se nalazi svega nekoliko metara od čuvene zgrade Opere, nalazi se sedište zajednice Sant'Egidio. Dovoljno je provesti nekoliko sati sa volonterima ovog udruženja kako bismo shvatili da većina građana Ukrajine živi u uslovima krajnjeg siromaštva. Izbeglice – i ne samo one – dolaze ovde da potraže materijalnu pomoć. Ulje, šećer, testenina i mesni naresci ovde nikada ne nedostaju i dele se svima onima kojima je potrebno. Red ispred zgrade u kojoj se nalazi zajednica je dug; unutra su deca koja se igraju i crtaju. Napolju na hladnoći u redu je i Tamara, koja je pre nekoliko meseci stigla iz Berdjanska, grada na Azovskom moru, koji se nalazi nedaleko od Marijupolja.
„Moj je grad“, kaže Tamara, „sada pod ruskom okupacijom, ali nije pretrpeo teško bombardovanje jer je veoma važno razmensko čvorište neophodno za Moskvu da šalje oružje i zalihe vojsci koja se nalazi u Donbasu. Iz tog razloga su nas poštedeli“.
Na pitanje zašto i kako je otišla, Tamara odgovara: „Bolje mrtva nego pod ruskom okupacijom! Ovde u Lavovu sam prilično mirna, ali sav novac ide za kiriju. Kada mi zatreba, dolazim u Sant'Egidio po hranu ili sredstva za ličnu higijenu; u Ukrajini je sve veoma skupo, inflacija je nemilosrdna…“
Put od Berdjanska do Lavova nije bio nimalo lak. „Pošto smo već pričali o novcu“, kaže Tamara srdačnim pogledom, „da ti još nešto kažem: napuštaju okupirana područja samo oni koji mogu sebi to priuštiti. Za ovu uslugu ‘prevoznici’ traže 6.000 grivna (oko 150 evra). Iz Berdjanska ide se ka severu i prođe se kontrolni punkt koji je otvoren za izbeglice. Onda morate da platite put do Lavova i morate da živite u Lavovu. Jeste li videli cene u supermarketima? One su kao na Zapadu“.
Tamara je u pravu: centar grada je pun ljudi i kafići su veoma posećeni, ali je to samo iluzija i daje pogrešnu percepciju situacije u Ukrajini. Kao i uvek i kao bilo gde na svetu, u kafanama i restoranima sede samo oni koji imaju novca. Siromaštvo se krije u kućama i stanovima predgrađa, gde je konzerva pasulja dragocena kao unca zlata.
Niko ostao nije
Druga strana Lavova je i Ličakiv, monumentalno groblje na kojem počivaju važne ličnosti ukrajinske istorije i kulture; izvan groblja, duž njegovih okolnih zidina, nalazi se esplanada na koju su smešteni galicijski vojnici koji su poginuli na frontu. Posetio sam ga u julu 2023. Sada, u januaru 2024, dodati su novi redovi grobova. Svi su mladi momci, na čijim se fotografijama, koje ih prikazuju u vojnim uniformama, vijore ukrajinske i crveno-crne zastave vojske Bandere. Vetar zviždi među grobovima i vlada apsolutna tišina. Stariji par sedi na klupi ispred grobnice; oba roditelja gledaju u fotografiju sina koji je preminuo decembra 2023. Ne govore, ćute i ostaju nepomični.
Devojka sa zelenom jaknom i praznim pogledom bdi nad svojim dečkom kojeg su Rusi ubili pre šest meseci. Dok je gledam, čini mi se da ona ne vidi ništa oko sebe, a misli joj lutaju daleko. Porodica, koju čine majka, kćerka i baka, prilazi grobnici vojnika koji je samo pre nekoliko dana stigao na ovo groblje. Devojčica u rukama ima ukrajinsku zastavu, nosi je pažljivo kao da je sveti predmet u pitanju. Majka i baka snažno ukopavaju stub, na kojem će da visi zastava, u zemlju. Ne plaču, veoma su fokusirane na ono što rade. Neko šeta među grobovima, čita imena onih koji su poginuli za slobodu, a koji su sada svi sahranjeni. Niko ostao nije.
Dok i ja hodam izgubljen po groblju, ukrajinska zastava me miluje po licu. Pažljivo i sporim pokretom desne ruke sklanjam je sa sebe. Celo ovo mesto odaje utisak bola i dostojanstva, ali ne i besa. U vazduhu se oseća rezignirani spokoj: nema više šta da se radi, oni koji ovde počivaju su uradili sve što su mogli, borili su se i sada imaju mir; večni, sivi i hladni koji pripada smrti, ali ipak mir. I njihovi rođaci su mirni: izgubili su sve ono što su mogli da izgube.
Nemam više šta da vidim na ovom mestu. Odlazim. Spuštam se niz brdo Ličakiva, idem na susret sa prijateljima iz Sant'Egidia i onda nastavljam prema Odesi i Mikolajevu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.