Zbog smrti Fernanda Botera u Kolumbiji je proglašena trodnevna, a u njegovom rodnom Medellinu sedmodnevna žalost. Botero je umro u 91. godini od komplikacije zapaljenja pluća u Monacu gde je poslednjih decenija najčešće radio i boravio.
Botero je živeo u mnogim gradovima: u New Yorku, Parizu, Meksiku, Madridu. Njegove skulpture krase najlepše trgove svetskih metropola, platna mu zauzimaju zidove najeminentnijih muzeja na planeti…
Svejedno, Boterovi zemljaci smatraju ga ne samo najvećim “kolumbijskim umetnikom svih vremena”, već poetiku Fernanda Botera izjednačavaju sa onom koja je najimanentnija srcu njihove domovine – zemlje raskošnih prirodnih lepota, urnebesnih proslava i masovnih nesreća izazvanih nasiljem narkokartela.
Meni lično, a verujem i mnogim ljudima koji uživaju u latinoameričkoj muzici, slikarstvu, književnosti, poetici i estetici malo smeta što su Kolumbijci, na vest o smrti Fernanda Botera, iz superlativa kojima s pravom obasipaju preminulog zemljaka, istisnuli svog nobelovca Gabriela Garciju Marqueza (1927-2014). Gabovo delo Sto godina samoće i dalje u mnogim istorijama književnosti, teorijskim i popularnim raspravama figurira kao najbolja knjiga svih vremena.
Ali eto, da li zbog toga što je tek preminuo, ili zbog tih njegovih prepoznatljivih korpulentnih, hiperrealističnih figura, koje su čak i u najozbiljnijim likovnim kritikama zvanično nazivaju “boteromorfi”, Fernando Botero zauzeo je mesto na nepobedivom kolumbijskom pijedestalu koje je pripadalo, sve do sada, Garciji Marquezu.
Ko je veći umjetnik, Marquez ili Botero?
Nije moje da se iz daleke i jadne Srbije, koja doduše u narkotrafikantskom biznisu jako tesno sarađuje baš sa Medellinom (rodnim mestom Pabla Escobara i Fernanda Botera), mešam u kolumbijske krive Drine. Ali đavo mi nije dao mira pa sam počela da kopam po kolumbijskim medijima ne bi li pronašla rešenje ove zagonetke koja razdvaja dva takva kolumbijska velikana.
“Nismo nikad bili prijatelji”, rekao je Botero novinaru magazina Cambio, kada ga je ovaj pitao za četiri godine starijeg Garciju Marqueza. “Poznajem ga, ali ga ne smatram svojim prijateljem”.
Botera je čak nerviralo što se ponekad pretpostavljalo da je inspiraciju za svoje punjene tri XL figure nalazio u Marquezovoj literaturi.
“Stalno govorim ljudima da gledaju moje kataloge, ako nisu u stanju da posete moje izložbe. I videće da sam čitavih deset godina, pre nego što se pojavio roman Sto godina samoće, stvarao svoj boteromorfni svet”, iziritirano govori Botero još 2011, tri godine pre nego što je najveći pisac Latinske Amerike preminuo.
Botero je, međutim, jedan od retkih savremenika čija umetnost se prodaje za milionske sume. Nedavno je skulptura Čovek na konju prodata nepoznatom kupcu za više od četiri miliona dolara. Primera radi, njegovo platno Četiri muzičara pre petnaestak godina prodato je za dva miliona. U životu je imao mnogo novca, uspeo je dovoljno da ostavi i za svoje naslednike.
Kako je Kolumbijac uznemirio Washington
Kada sam u Washingtonu slučajno upala u odabranu grupicu novinara pozvanih da, pre otvaranja Boterove izložbe, učestvujem u razgledanju eksponata i objašnjenima samog umetnika, osećala sam kao da mi je u ruke pao dar sa neba. Bio je to taj trenutak spojene novinarske i lične sreće, koji mi se u profesionalnom životu dogodio samo nekoliko puta.
Kako mislite da se oseća osoba zaljubljena u svoj poziv, kada se iznenada nađe na pravom mestu u odlučujućem trenutku sa najkompetentnijim sagovornikom, koji je spreman da ti izloži sve informacije, inače nedostupne konkurenciji.
U velelepnoj galeriji Katzen, pri kampusu prestižnog Američkog univerziteta (American University) u Tenley Townu otvarala se izložba Fernanda Botera Abu Ghraib, koja je trajala od 6. novembra do 30. decembra 2007. godine.
“Na izložbi su predstavljena platna kolumbijskog umetnika koja beskompromisno osuđuju zločine torture počinjene nad zatvorenicima [ne i osuđenicima, primedba autora teksta] u iračkom zatvoru Abu Ghraib… Počinitelji ovog zločina su američki vojni službenici zatvora koji je nekad bio kazamat svrgnutog Saddama Husseina”, pisalo je kratko u priručnoj brošuri. Istaknuto je još i da je Botero bio tada nastanjen u Parizu i da je kompletna izložba sa kontroverznim eksponatima bila prikazana do tada u nekim gradovima Evrope 2005. “Nikada u potpunosti do tada nije bila izložena u nekom američkom muzeju”.
“Pretpremijera”, dan pred zvanično otvaranje, je bila rezervisana za nekolicinu odabranih američkih novinara i likovnih kritičara, i mene kao jedinu strankinju (to je taj dar sa neba). Organizatorima izložbe morali smo nekoliko dana pre toga da pošaljemo svoj kratki CV na engleskom jeziku, koji je za mene potpisala tadašnja izvrsna urednica Politikinog subotnjeg kulturnog dodatka Vesna Roganović.
I tako sam se našla oči u oči sa umetnikom koga su već odavno pre našeg susreta opisivali kao najvećeg, originalnog, prepoznatljivog, čak i najvećeg živog. Uz njega je bila i tadašnja supruga, grčka umetnica Sophia Vari, njegova velika ljubav [koja je umrla pre nekoliko meseci].
Zvjerstva nad iračkim zarobljenicima
Boterova umetnička dela o mučenju iračkih zatvorenika u nekadašnjem Saddamovom kazamatu koji su za svoje potrebe preuzele američke trupe u Iraku nastala su 2005. godine.
“Bio sam veoma ljut kada sam u New Yorkeru iz pera istraživačkog novinara Seymoura Hersha pročitao o neljudskom tretmanu zatvorenika. Čitao sam taj članak u avionu, mahinalno sam uzeo olovku i počeo da crtam. Za mene je to bio šok, kao i za ostali deo sveta. Osetio sam da kao umetnik moram nešto da uradim. Počeo sam prvo da pravim crteže, pa onda i slike. Noću i danju bio sam opsednut Abu Ghraibom i strahotama koje se tamo dešavaju…”, citiram Botera, oslanjajući se na svoju staru beležnicu, sećanje, i moj intervju koji je pre šesnaest godina objavljen u Politici.
Dva od pedesetak velikih ulja na izložbi u Katzenu prikazuju ogromnog crnog iskeženog besnog psa kako nasrće na žrtvu. Pitala sam da li je upotreba psa u mučenju zatvorenika plod Boterove umetničke imaginacije.
Picasova ‘Guernica’ kao Boterov ‘Abu Ghraib’
Iznenadio me je njegov odgovor. On tvrdi da nijedan detalj sa slika iz ciklusa Abu Ghraib nije izmišljen, iako Botero nije video nijednu fotografiju iz tog zatvora pre nego što je završio sa tom fazom svog rada.
“Pažljivo sam iščitavao tekst u New Yorkeru i ostale novinske tekstove koji su se pojavili u američkoj štampi. I njih sam kao umetnik koji se bavi slikom vizualizovao. U New Yorkeru je opisano kako su psi korišćeni da zaplaše zatvorenika i iznude mu priznanje. Posle suočavanja sa životinjom, viđeni su sa tragovima krvi i rana po celom telu. Samo sam zamislio tu situaciju i pretvorio je u sliku”, odgovorio je umetnik.
Čudan je to osećaj: okružen si ogromnim platnima iz kojih isijava užas neljudskog iživljavanja. Mučitelje ne vidiš. Poneka smrdljiva cokula na smrskanom licu zatvorenika, poneki bič ili kundak… A opet sav taj horor, transformiran u gamu obojenih kompozicija pretvoren je u umetničku lepotu.
Botero mi je to objasnio jednostavnim rečima: “Umetnost je lepa i kad govori o realno jako ružnim stvarima. Tragedija može umetnički da bude uzvišenija od opisa lepe prirode ili ljudske lepote, iako često govori o vulgarnim, varvarskim, neljudskim fragmentima stvarnosti”. Svoje slike uporedio je sa Picassovom Guernicom koja i dan danas šalje poruku mira i humanosti.
Mnogi su te godine, kada je istina o američkim zločinima u Iraku počela da izlazi na videlo, izrazili svoje gnušanje. Ne može se tragedija koju su prouzrokovali teroristi 11. septembra uzimati kao opravdanje za zločine koje je počinio Washington nad nedužnim Iračanima.
U raskošnom katalogu povodom izložbe Fernanda Botera, autor David Ebony pominje i razložni esejistički apel Susan Sontag koji je objavljen u New York Times magazinu. Ona od američke administracije zahteva da se ono što se dogodilo u Abu Ghraibu, i ono što se dogodilo na drugim mestima u Iraku, Avganistanu, i zalivu Guantanamo – nazove pravim imenom. I da Washington prizna da se u ime države čine zločini nad pripadnicima drugog naroda i vere.
Fernandu Boteru ostvario se te godine njegov “američki san”. Polovično.
Njegova hiperrealistična dela o mučenjima u Abu Ghraibu prikazana su u Washingtonu, epicentru svetske politike odakle je i potekla ideja o neselektivnom nasilju nad Iračanima u znak odmazde za 11. septembar.
Ni George Bush, ni Donald Rumsfeld, niti bilo ko drugi iz američke administracije nisu posetili ovu izložbu. Niti je prihvaćena Boterova ponuda da Bela kuća primi na poklon jedno od njegovih ulja iz ciklusa Abu Ghraib.
Uprkos svemu tome, stotine politizovanih studenata i profesora sa tog univerziteta vodili su tokom ove izložbe živu debatu o ljudskim pravima i osuđivali ideju o američkoj izuzetnosti.
Što se Fernanda Botera tiče, on je domovini velikodušno poklonio njegovu bogatu kolekciju moderne umetnosti, među kojima su Monet, Picasso i Bacon. Najveći deo svojih skulptura i slika darivao je rodnom Medellinu i uvek je govorio da je to najbolja odluka koju je u životu doneo.
Legendarne su i njegove skulpture golubova. Jedna od Boterovih golubica, punačka, bela i sa zlatnim kljunom, može se videti na zgradi vlade (Casa de Narino) u Bogoti. Golubicu je Botero poklonio kolumbijskom narodu, u znak poštovanja i podrške sklopljenom miru sa gerilom FARC 2016. godine. Taj proces bio je dug i mukotrpan. Jedan od posrednika bio je svojevremeno i Garcia Marquez.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.