Mogu li i bake imati ljudska prava?

Ljudska prava baka se uvažavaju kad treba upakovati i prodati pekmez od šljiva, iako one imaju mnoge životne recepte čije tajne mnogi nisu ni pokušali da odgonetnu.

Ne dopada mi se što ću unuče, od sada pa dok sam živa, moći da viđam samo ako to bude po volji nekih britanskih birokrata, koji nas svrstavaju u nepodobnu rubriku, piše autorica (EPA - Ilustracija)

Otkako mi se pre tri četiri meseca rodila unučica, otvorio se još jedan problem u teškoj,  skupoj i dugoj proceduri za dobijanje britanske vize.

Oni koji se dobro razumeju u zamke i trikove digitalne aplikacije sastavljene iz stotinak pitanja, ne računajući padajuća potpitanja, su me najozbiljnije upozorili: „Ne smeš da lažeš,  moraš da napišeš da je tvoja kćer dobila dete. I nemoj slučajno da napišeš da ćeš u toku boravka u Engleskoj svoje unuče pričuvati“.

Ni čuvati, ni ljuljati, ni izvoditi u šetnju, ni hraniti, ni pevati, ni buji paji, ni ringe raja, ni điha điha četir’ noge… Ako to napišeš, birokrate u Poljskoj, gde odlazi pasoš svih građana Srbije koji žele da posete Englesku, tvoju će molbu podvesti pod rubriku nelegalni posao.

Dotičnoj baki, usput penzionerki biće odbijena viza, jer je htela da putuje u Englesku kako bi ilegalno stekla finansijsku dobit i oduzela posao poštenim Englezima.

Neka od pitanja u toj aplikaciji, čije popunjavanje predstavlja prvi neophodni korak za dobijanje kratkotrajne britanske turističke vize, u nekim slučajevima iziskuju i literarne veštine.

Kad se bakama odbije viza

Traži se, na primer, da opišeš kako ćeš da provodiš vreme dok si na njihovoj teritoriji. Ne samo da izneseš tačne dokaze i podatke o tome gde ćeš da noćiš i stanuješ, o tome koliko para misliš da potrošiš i na šta, uz iscrpne dokaze o tvojim redovnim primanjima, ušteđevini u banci i sve prevedeno kod sudskog tumača na engleski jezik, već moraš da opišeš kuda ćeš se prošetati, šta ćeš videti, koga još, sem tvojih, misliš da sretneš… I sve to kao da si pripadnik nekog divljeg plemena, pa nema šanse da na civilizovanoj teritoriji imaš neka stara poznanstva.

I kažu moji izvori iz Londona: dešava se neretko da Britanci odbijaju vizu neženjama, a bake i deke još mnogo češće bivaju izloženi šikaniranju da bi im na kraju bilo onemogućeno da otputuju i vide svoju decu.

„Zato piši da ideš da posetiš porodicu da vidiš novorođenče, obiđeš prirodne i istorijske lepote i da se brže bolje pokupiš i vratiš svojoj kući“.

Tako je i bilo. Nisam praktično stigla da unuče bolje upoznam, nisam naučila ni kako se upotrebljavaju sve ručke na kolicima, niti kako se uključuje pećnica za musaku koju moji vole, a već sam bila natrag u Beogradu.

Baka i unuče kao dvosmjerna ulica

Od tada mnogo razmišljam o tome šta znači danas „bakinstvo“ i ima li nekih promena u odnosu na vreme kada su moje bake bile žive i zdrave. Šta moja deca očekuju od mene i šta će od mene dobiti moje unuče? Zanima me naravno i da li ću ja od te unučice uspeti da dobijem blagost, nežnost i ljubav koja mi mnogo nedostaje u ovim poznim godinama. U stvari, pitam se kakva su moja ljudsko-bapska prava i, uz komunikaciju na daljinu, da li ću uspeti da ostvarim blizinu?

„Majka i ćerka, baka i unuče, to je dvosmerna ulica“, upozoravaju me neke moje vršnjakinje. Hajde da vidimo kako ta dva smera funkcionišu. Često u jednom dođe do zakrčenja zbog obaveza. A ovaj drugi smer – od bake ka njenim najdražim – vapi da dobije neki znak ili bar zeleno svetlo.

Znam da ovaj režim tepa bakama i dekama, kobajagi mnogo vole i paze „najstarije“, ali prvi smo kad treba da nam se saseku osnovna ljudska prava. Setite se samo korone, kad mesec i po dana nismo smeli glavu da promolimo ni kroz prozor. Ili kad su penzionerima preko noći smanjili penziju za petinu…

Ljubav ne može da se kupi

Ne sviđa mi se što ovdašnji režim, kad doda neku crkavicu penzionerima i penzionerkama, naglašava da ćemo tim parama moći da kupimo „lep poklon unucima“.

Ne sviđa mi se ni što neki tržni centri reklamiraju za penzionere otplatu igračaka, bicikla i trotineta „na rate“. Kao da mi postojimo da bi se deca radovala skupim poklonima.

Učili su me da ljubav ne može da se kupi. Ne znam šta se sada uči, ali ako je po reklamama i po Vučićevim tiradama, penzioneri treba svojim unucima stalno nešto da kupuju. A on će s vremena na vreme, kad mu navrne, da nam šalje vitamine.

Sve mi to liči kao da se i taj nemerljivi odnos (između bake i unuka) eksploatiše i komercijalizuje. Nema više ringe ringe raja, pa da baka čučne sa svojim unučetom. Nema više te gimnastike. Sada su u modi igračke na rate.

Još mi se manje dopada što ću unuče, od sada pa dok sam živa, moći da viđam samo ako to bude po volji nekih britanskih birokrata, koji babe i dede sa Balkana svrstavaju u nepodobnu rubriku.

A i ako me Englezi puste do unučeta, ne znam hoću li za kratko vreme uspeti da im nametnem neke svoje „svetonazore“, a da kod njih ne izazovem otpor.

Dvije bake koje su promijenile svijet

Trgnule su me iz crnih misli dve bake i povratile su mi veru u status baka. Jedna je tu, blizu Beograda, negde u Vojvodini. Njena unuka je ona jedanaestogodišnja devojčica Nina, iz Novog Sada, koja je podigla Srbiju svojom željom da pomogne očevo lečenje.

Baka je savetovala da prodaje krofne i tako sakupi pare za očevo zdravlje. Devojčica je uspela da prikupi novac za tatu jer je cela Srbija počela da kupuje krofne diveći se ćerkinoj ljubavi. Redovi za krofne u Novom Sadu su se u kilometrima otezali.

Samo na jednom mestu, u umetnutoj rečenici, naišla sam da je na ovu ideju o prodaji krofni došla Ninina baka. Svejedno, tu bezimenu ženu poslušala je njena unuka i mnogi Srbi,  zajedno sa ostalim vojvođanskim nacijama, izašli su iz apatije.

A šta je sa bakom čijeg je unuka Nahela u Francuskoj usmrtio neobuzdani policajac? Kako su pripadnici mlade generacije, hiperkonektovani pobunjenici odlučili da obuzdaju bes i prestanu sa razbijanjem i paljenjem gradova u celoj zemlji. Sigurna sam da je Nahelova baka odlučujuće doprinela da se uništavanje zaustavi. Pozvala je Nahelove vršnjake iz marginalizovanih predgrađa da prestanu da razbijaju. Imala je više snage i mudrosti od svih odraslih muškaraca na funkcijama. Dirnula je u srce svoje sugrađane. Neredi su prestali posle čitave sedmice divljanja.

Želim da budem važna figura

Želim i ja da budem važna baka koja će savetima pomoći unucima da budu plemeniti. Želim da doprinesem odrastanju ne samo mojih unuka. Želim da doprinosim društvu na sve načine, a ne samo kuvanjem, pranjem i čišćenjem. Smatram da bi bilo dobro da se čuju i uzmu u obzir svi moji recepti. Ne samo oni koji govore o kuvanju.

Reći ću vam još nešto: brendovi kao što su Bakina tajna, Bakin kolač, Bonne maman… nemaju pojma šta sve o životu, ljubavi, mržnji, seksu, teoriji i praksi, rodu i broju, umetnosti i banalnosti, primitivizmu i civilizaciji, može jedna baka da vam ispriča – samo ako joj pružite priliku i steknete njeno poverenje. A vi se uhvatili za njen pekmez i ostalo vas ne zanima.

Ako nije baš neki težak namćor, baka je spremna da pusti u saobraćaj i taj drugi smer od unuka ka njoj. I da se tako u celoj toj gužvi nađu negde na pola puta staro i novo doba.

Nećete me ubediti da je moje vreme prošlo. Uzalud pokušavate.

Dede mogu da budu i predsednici najmoćnijih država (Trump, Putin, Xi Jinping). Mogu da pričaju unedogled kako biti patriota, kako se ratuje, ili kako se pobedjuje. Navedite mi jednu baku koja je postala predsednik bilo koje države, a kamoli svetske sile. A opet mnoge bake imaju ogromno iskustvo sa ratovima, bespravnim državama, nepravdom i ratnim zločinima… Mnoge su svoje sinove i kćeri uspevale da spasu od mobilizacije, od pogibije, ili većih trauma. Zato nam se sada unuci rađaju u inostranstvu.

Majke Srebrenice, majke i bake u belim maramama sa Majskog trga u Argentini, kao i mnogo neznanih majki i baka, nisu uspele da pronađu sve kosti svojih sinova i kćeri. Nema govora da od potrage odustanu.

Pustite starije žene da obučavaju generacije unuka i videćete u kakve će ljudine izrasti. Upalite mikrofone, uperite kamere u bake. Pokažite im da ih čujete i vidite. I mnogi će vam suštinski recepti biti razjašnjeni.

Što se mene lično tiče, govorim i engleski i srpski, ali ovog puta obraćam se Englezima. Pustite me da ljuljam tu kolevku kad i koliko ja to hoću. Moje ljudsko pravo je da te usluge ne naplaćujem.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera