Tokom boravka u egzilu u Švajcarskoj, Adriano Olivetti, kreator čuvene pisaće mašine Olivetti, napisao je rukom svoje najznačajnije delo – Politički poredak zajednica (L'Ordine politico delle Comunita). U knjizi od 368 stranica, ovaj italijanski preduzetnik i vizionar izneo je svoje ideje za uspostavljanje nove političke, socijalne i ekonomske ravnoteže između centralnih vlasti i lokalnih zajednica.
Bilo je to nakon Drugog svetskog rata, kada je Adriano Olivetti pokrenuo proizvodnju pisaćih mašina u Italiji, čija je ekspanzija značajno doprinela opismenjavanju društva. Ovaj čovek, poznatiji kao “kreator budućnosti”, otvorio je takođe 60 biblioteka na severu zemlje, te fabriku na siromašnom jugu. Neposredno pre nego što je dostigao globalni uspeh, sa više od 30 fabrika širom sveta i 50.000 zaposlenih, iznenada je preminuo 1960. godine. Za svoga života nikada nije naučio da kuca na pisaćoj mašini.
Nakon njegove smrti, ova fabrika počela je sa proizvodnjom prvih personalnih računara, takozvani P101.
Pisaća mašina, revolucija i početak kraja ručnog pisanja
Pojavom pisaće mašine, krajem 19. veka, počela je tehnološka revolucija koja je transformisala ne samo način komunikacije, već i dovela do reorganizacije kancelarijskog rada i otvaranja novih mogućnosti za zapošljavanje, pre svega žena.
Ona je bila inspiracija mnogim umetnicima, a piscima i novinarima je značila mnogo. Američki pisac Mark Twain je među prvima koji je koristio ono što je nazvao „novodobnom mašinom za pisanje”.
Za upis na studije novinarstva u Beogradu, roditelji su mi kupili novu pisaću mašinu marke Olympia. Sećam se da je bila zelene boje i da sam svoj prvi novinarski članak kucala satima, gotovo ceo dan. Mučila sam se tipkajući sa dva prsta, lupala po tim slovima, bojeći se da će neko od njih da ispadne. Bio je to intervju sa poznatom umetnicom Biljanom Vilimon, tekst koji sam prekucavala sa papira na kojem je sve rukom bilo napisano. Nisam tada umela drugačije. Na svu sreću na fakultetu su nam ubrzo obezbedili tada prve kompjutere dostupne za studente u toj ustanovi.
Bila sam impresionirana zbog te neverovatne mogućnosti da pišem, brišem i ponovo pišem. Tada sam se i oprostila od Olympije koju sam sačuvala radi sećanja, a i za ukras svoje radne sobe. Kada sam počela da koristim Word i da pišem tekstove u njemu, više nikada nisam nijedan poduži tekst ili novinarski članak napisala na papiru. Da, hvatala sam beleške, ali pisala tekstove rukom – ne.
Kreativno pisanje i terapija pisanjem
Više puta mi se dogodilo da, kada je neophodno da na papiru napišem nekoliko rečenica, razmišljam o pojedinim pisanim slovima kako se pišu, posebno ako je reč o ćirilici koju gotovo i da ne koristim. Poslednjih godinu dana vodim terepeutski dnevnik, sa kojim sam na početku, priznajem, imala problema. Psiholozi insistiraju da se ta vrsta dnevnika piše isključivo rukom. Nije mi bilo jednostavno da rukom ispišem smisleno povezane rečenice u formi teksta, jer poslednjih 20 godina, kao što rekoh, na papiru samo beležim.
Iako su digitalna tehnologija i tipkanje zauzeli prostor u gotovo svim aspektima naših života, pisanje rukom još uvek ima svoje mesto u različitim sferama. I dalje ima svoju vrednost i ulogu, može da bude ličnije i emocionalno dublje, posebno u situacijama kao što su pisanje dnevnika ili zahvalnica i čestitki. Pisma i razglednice se odavno više ne pišu, ali u savremenoj psihologiji, terapija pisanjem itekako je efikasna. Mnoga istraživanja su pokazala da pisanje rukom ima pozitivan uticaj na kreativnost, razmišljanje i pamćenje.
Američki psiholog James Pennebaker koji je među prvima počeo sa istraživanjem u oblasti terapijskog pisanja u jednom svom istraživanju podelio je ispitanike u dve grupe. U jednoj su bili ljudi koji su tri dana za redom po 20 minuta pisali o svojim najintimnijim emocijama i traumama, a u drugoj grupi su bili oni koji su pisali o nevažnim, svakodnevnim događajima koji nisu imali snažan emotivni naboj. Nakon nekoliko dana, pokazalo se da su ispitanici iz prve grupe bili u značajno boljem psihofizičkom stanju od ispitanika iz druge grupe koji su pisali o manje važnim, neutralnim temama.
Ovo istraživanje pokazuje da terapija pisanjem osim što oslobađa napetosti, podstiče pažnju i fokusiranost na stvari koje se dešavaju oko nas.
Pisanje rukom za djecu je važno
Standardi koji su poslednjih godina usvojeni u većini saveznih američkih država, zahtevaju od nastavnika i učitelja da decu uče da pišu rukom samo u predškolskoj grupi i prvom razredu. Nakon toga u obzir se pre svega uzima efikasnost u pisanja na kompjuteru.
Iako popularno mišljenje da će pisanje rukom otići u prošlost, mnogi psiholozi i naučnici veruju da se tako nešto neće dogoditi iz razloga što su poveznice između pisanja rukom i obrazovanja veoma duboke. Na pitanje zašto su pisanje rukom i oblikovanje slova toliko važni, Maria Konnikova, spisateljica i kolumnista The New York Timesa, naglašava da ne samo da deca uče slova bolje kad ih pamte ispisujući ih rukom, već tako poboljšavaju pamćenje i sposobnost učenja uopšteno. Takođe, jedna studija pokazuje da su učenici s boljim rukopisom pokazali povećanu aktivaciju u moždanim mrežama zaduženima za čitanje i pisanje.
Kucanje na kompjuteru nam omogućava brzinu gotovo jednaku onoj kojom neko govori, što je takođe jedan od razlog zašto se svi sve više i više okrećemo učenju na kompjuteru. Ipak, pisanje rukom je i dalje vrlo važno, pre svega radi očuvanja pismenosti. U prošlosti, samo su privilegirani imali pravo da nauče da čitaju i da pišu. Danas, sa tendencijom sve slabijeg pisanja rukom, otvara se mogućnost ponovnom porastu nepismenosti.
Nije važno samo ono što pišemo, nego i kako pišemo.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.