Mikolajiv (na ukrajinskom Миколаїв, a na ruskom Николаев) – tužan je, ali i ponosan grad. Ponosan, jer je odbio ruski napad prošlog februara; tužan, jer su svuda jasno vidljive ratne rane: zgrade uništene raketama, fasade izranavljene granatama, šperploča na prozorima za zaštitu od mogućih eksplozija, čiji udarni talasi razbijaju stakla.
Malo ljudi šeta glavnom gradskom ulicom Sabornom, koju, međutim, svi još uvek zovu starim imenom – Sovjetska. Čak je i glavni trg, koji je do početka rata uvek bio pun mladih i roditelja sa decom u šetnji, gotovo pust. Na istočnoj strani trga stoji silueta zgrade Vlade Oblasti Mikolajiva, koju je raketa uništila. Jedan oštar udarac, a u središtu zgrade zjapi rupa kroz koju se vidi nebo. Ispred zgrade Ukrajinci su parkirali ruske tenkove i oklopne transportere zarobljene tokom „bitke kod Mikolajiva“ na obodu grada. Neki su samo hrpa izgorelih olupina, ali to ne sprečava decu da se penju i igraju rata.
Gradonačelnik Mikolajiva tvrdi da se u toku poslednja dva meseca 65 odsto stanovnika vratilo svojim domovima; u pitanju su žene i deca koja su utočište našla negde drugde, u zapadnoj Ukrajini ili u inostranstvu. Sudeći po praznim stanovima i ulicama, procena je nerealna, ali jeste činjenica da se izbeglice polako vraćaju u grad.
Kafići koji su otvoreni zapravo su poluprazni. Sirena koja najavljuje vazdušne udare čuje se vrlo često, ali ljudi retko idu u sklonište. Na fasadama zgrada u centru grada i dalje su vidljivi tragovi brojnih granata koje su eksplodirale, dok su gradske vlasti već organizovale popravku oštećenih ulica i zakrpljen je asfalt na mestima gde su bombe padale. Stanovnici grada ne žele da pričaju o tome šta su doživeli tokom ruskog napada, koji je trajao mesec dana.
Izuzetak je Olga, lekarka iz Mikolajiva, koja rado priča svoju priču. Govorimo ruski, nema ona problema sa jezikom, ali sa Rusima govori samo ukrajinski, da bi im dala do znanja da nisu isti narod. Sedimo u lepom kafiću u centru grada, nedaleko od reformatske crkve. Konobar, pažljiv i ljubazan, dosipa vodu u naše čaše svaki put kada se isprazne. Voda je u Mikolajivu postala veoma dragocena, retka roba. Zbog havarije brane hidroelektrane „Kahovka” i vodovod u Mikolajivskoj oblasti je zagađen. Tečnost koja izlazi iz slavina ima žućkastu boju i oštećuje sluzokožu onih koji ovom vodom nemarno peru zube.
Zar su zaista krenuli da unište Ukrajinu?
Olga podseća na to da 24. februara 2022. godine, kada je Rusija napala Ukrajinu, niko nije mogao da veruje vestima koje su stizale iz Kijeva i Donbasa.
„Da li Rusi zaista žele da unište našu zemlju – pitali smo se. Onda smo posle masakra u Buči shvatili da je situacija zaista ozbiljna”, priznaje Olga.
Kada je Herson pao, počeli su i napadi na Mikolajiv. Rakete, granate, pucnjave sa brda koja okružuju ušće reke Južni Bug na kojoj se nalazi grad. Rusi su bombardovali čak i državni univerzitet, na kome su i studenti i profesori govorili samo na ruskom; jedan od retkih univerziteta koji je bio kritičan prema odluci vlasti u Kijevu da se zabrani ruski kao službeni jezik. Rusi su bili uvereni da se ukrajinski vojnici kriju unutra, ali je zgrada bila potpuno prazna.
„Kada su Rusi stigli do gradskih kapija, organizovali smo se za odbranu. Spontano. Ko je kod kuće imao pušku, zgrabio ju je i stavio se na raspolaganje vojnoj komandi. Da li znate zašto smo mi, civili, uspeli da odbijemo napad? Zato što smo koristili tehnologiju: mladi inženjeri su preko pametnih telefona koordinirali lansiranje granata za odbranu; neprijatelj se našao pod kišom bombi i nije mogao da razume otkud one pristižu“, prepričava Olga.
„Takođe smo imali sreću da su ruski komandanti ovde poslali vojnike sa malo motivacije i bez prave vojne obuke. To je glavna razlika između nas i Rusa: oni imaju stariju, sovjetsku generaciju političara i generala; mi smo mladi, razmišljamo na potpuno drugačiji način, čak i u ratu”, kaže Olga glasno i uz veseli osmeh.
„Ne razumem one koji sede kod kuće i čekaju da se sve završi, a još manje muškarce koji su pobegli u inostranstvo. Ostanite i branite svoju otadžbinu, svoj grad“, poručuje im Olga.
Priznaje i da nije bilo lako, jer su se mnogi parovi posvađali, a bilo je mnogo razvoda poslednjih meseci.
„Neko je shvatio da je život prekratak da bi se žrtvovao i da živi sa partnerom kojeg možda ne voli, neko se jednostavno razveo zbog stresa. Moj muž i ja smo i dalje zajedno, jači nego ikad. Početkom rata pobegla sam na nekoliko meseci u Tursku, pa sam se vratila i nemam nameru da odem. Znaš šta me stvarno plaši? Ne smrt, već ruska okupacija. Da se to desi, ja bih ipak ostala u Mikolajivu, do kraja. Moram da umrem? U redu, ali ću sa sobom povesti bar nekoliko ruskih vojnika, baciću im nešto sa terase, ubiću ih, a posle nek’ mene ubiju njihovi saborci“, smeje se Olga.
Pismo u paketu za vojnike
Na pitanje šta radi sada kada je situacija mirnija, moja sagovornica odgovara: „Živim, radim, srećem se sa prijateljima. Za naše vojnike šaljem na front visokokaloričnu hranu, a u pakete uvek stavim po pismo u kojem ih bodrim da izdrže, da sve tamo na frontu počiste i da se uskoro vrate”.
Olga ne krije sumnje u budućnost Ukrajine. „Ovim mladim ljudima koji se bore već sada treba pomoći, u materijalnom i psihološkom smislu. Govorimo o dvadesetogodišnjim ljudima koji vide strašne stvari, koji su u stalnom kontaktu sa smrću, pa dobiju 10 dana odmora, vrate se kući, na primer u Odesu, i tamo vide ljude kako piju kafu, plešu na ulicama… Naravno, ples na ulici je način da se istera strah, ali šta da misle ovi naši vojnici? Ljudi igraju i pevaju, a mi ginemo u Donbasu?! Ko se bori mora da ima zagarantovano zaposlenje kad se bude vratio i društveno priznanje, ne sme da bude ostavljen. Borio si se u ratu – hvala ti, sad se snađi! Ne, to ne sme da se desi”.
Da li je Ukrajina spremna da sprovodi takvu politiku prema mladim regrutima? Olga sumnja u to.
„Ne znam. Naš glavni problem je korupcija. Zelenski je veoma dobar ratni predsednik, ali u miru je bio katastrofa. Nisam glasala za njega, već za Porošenka. Sada sam uverena da je Zelenski, sa svojom harizmom i hrabrošću, prava osoba u pravo vreme. Ako je zaista veliki, ustupiće mesto nekom drugom na kraju rata“.
Smatra i da je „Zelenski do 2022. bio slab predsednik koji se okružio najvernijim prijateljima“.
„Kad kod nas neko dođe na vlast, bira za ministre i saradnike samo ljude od poverenja. Mi, Ukrajinci, uvek imamo predrasude prema drugima kad je moć u pitanju, a kada igramo neku važnu ulogu okružujemo se samo rođacima i najmilijima. Vreme je da prekinemo ovu tradiciju. Imamo mlade i sposobne ljude koji mogu da preuzmu uzde države.
Zelenski je kao Churchill: dobar u ratu, a ne u miru. Moraće da odgovori i na neka važna pitanja, na primer: zašto su Herson i Harkov tako brzo pali? Posle rata će se pokrenuti i pitanja na koja će morati da se odgovori. Ali tek posle pobede. Nemamo alternative – mi, Ukrajinci, moramo da pobedimo”.
Olga me pozdravlja, uzima torbu i zapućuje se ka bulevaru koji vodi do Saborne ulice.
Drago mi je što sam upoznao tako energičnu i pozitivnu osobu. Vraćam se u svoj stan i zadovoljstvo se odmah pretvara u strah. Pada noć, posle 23:00 počinje policijski čas i ulice su mračne da bi se uštedela struja. Sirene se neprekidno oglašavaju, a oko tri ujutro čuje se jaka eksplozija. Ukrajinski protivvazdušni sistem oborio je raketu „Kalibr“ i tri bespilotne kamikaza-letelice. Delovi rakete pali su na studentski dom: ima povređenih, a desetak zgrada je oštećeno.
Čekam zoru, a čim sunce izađe uzimam kofer i odlazim iz Mikolajiva, umoran i neispavan. Ulice grada su polupuste, ali videti ljude kako hodaju i rade uliva mi hrabrost. Usamljenost se odmah pretvara u osećaj krivice – ja odlazim, ovi ljudi ostaju.