Kakve veze imaju te olovne devedesete sa masovnim ubistvima u Ribnikaru i okolini Mladenovca? U prvi mah, početkom maja, kada su dan za danom “desili“ masakri, činilo se da je ova nesreća došla iznebuha. Da za tragediju niko sem dvojice ubica i eventualno njihovih očeva nije kriv ni odgovoran. Šok je trajao samo dan dva. A onda su reke ljudi izašle na ulice, sa jednoglasnim zahtevom da se zaustavi sveprisutno nasilje.
Već dugo se u Srbiji devedesete čuvaju u sefu, pod zaštitom režima, onih koji su sebi dali za pravo da prisvoje državu. A tek je ovog maja olovna magla sa te košmarne decenije počela da se diže. Neki od nas ostarelih dobro se sećaju poslednje decenije 20. veka.
Šetaju ‘šljam izdajnici’ i ‘snage haosa i bezumlja’
Sve što se tiče agresije, bahatosti, pretnji, vređanja, ucenjivanja i mita, sve što se odnosi na pištolje, puške, bombe i tenkove, sve što izaziva smrt, bol i patnju, sve što podstiče mržnju i neprijateljstvo… steklo je tada neprikosnoveno pravo prvenstva. Kriminal je postao patriotizam, normalnost je postala nepristojna, građani su postali “šljam izdajnici“. Oni koji su šetali su “snage haosa i bezumlja“, oni koji su takvu klimu proizvodili postali su uzorni rodoljubi.
Pitomci Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja brzometno su stasali tih nesrećnih godina, završili škole kao studenti generacija i, bez dana radnog staža, postali funkcioneri. Svim sredstvima čuvaju kolevku iz koje su izrasli.
Fragmenti onog doba mogu se danas videti duboko dole u beogradskoj Dobračinoj ulici. Tamo su, u “Lavirintu devedesetih“, izloženi isečci iz tog košmara. Normalno bi bilo da izložbu ovakvog tipa pomogne država Srbija. Ali, nije je finansiralo nijedno ministarstvo, već je ona realizovana uz pomoć National Endowment for Democracy, ambasade Švajcarske u Srbiji, European Fund for the Balkans, ambasade Švedske u Beogradu i Delegacija Evropske unije u Srbiji.
Posetioce na ulazu dočekuje Ana Radaković. Rođena je 1992. godine. Od devedestih pamti da je na tatinim ramenima učestvovala u šetnjama 1996-97, dok je mama bila trudna sa mlađom sestrom. Živela je sa porodicom “u blokovima“ i mama je puštala da se igra ispred kuće. Morala je samo da “pazi na špriceve“. (Iskorišćene igle i špricevi u travi ili žbunju tokom 1990-ih bili su česta pojava u Beogradu. Broj zavisnika koji je intravenski unosio drogu bio je veliki i svuda su se mogla čuti upozorenja da se vodi računa kuda se hoda.)
Borges: Lavirint je simbol osjećanja izgubljenosti
Ana je doktorirala kod profesorke Dubravke Stojanović na temu “Nastava istorije u Srbiji od devedesete do dvehiljadite“. Tek u septembru 1999. godine pošla je u prvi razred. Njena doktorska teza nije mogla biti zasnovana na ličnom iskustvu, jer u prvi razred je krenula tek u septembru 1999. godine.
I dok se grupica devojaka spušta niz uske stepenice višeg sprata, objašnjava nam da su one studentkinje Filozofskog fakulteta. Za studente cena karte je 300 dinara (2,5 evra), kao i za penzionere. Ostali mogu da vide izložbu za 500 dinara (četiri evra). Za novinare je besplatno.
Ostavljaju me Ana i njena dva još mlađa drugara da biram: hoću li kao penzionerka platiti 300 dinara, ili ću se na devedesete podsetiti besplatno, kao novinar. Ohrabruju me da ne platim ništa, nego da obnovim sećanje ako je izbledelo i da se u tom lavirintu fragmenata ponovo pronađem. Ili izgubim.
Od mene, vidim, ne očekuju da me izloženi eksponati iznenade. Mnogo toga što je izloženo u te četiri sobe mi je dobro poznato. Svaka od nevelikih prostorija iscepkana je pregradama u vidu lavirinta. Takve su otprilike i vijuge u mom mozgu.
“Lavirint je najočitiji simbol osećanja izgubljenosti”, govorio je svojevremeno argentinski pisac Jorge Luis Borges. Koliko je bio u pravu osetila sam dok sam na Dorćolu razgledala eksponate na prvom spratu Deretinog prostora, ime koje je ova oronula dvospratnica dobila po reditelju Miljenku Dereti, jednom od istaknutih članova Pokreta otpora režimu Slobodana Miloševića.
Rat devedesetih (ni)je počeo na Maksimiru
Kreatori izložbe vodili su računa da i redosled eksponata bude izložen bez kraja i početka, shodno smisaonom značenju lavirinta: Ne znaš gde i kad u njega ulaziš, a još manje je mogućnost da iz njega izađeš.
Nailazim na prizor sa utakmica na Maksimiru. Odigrala se 13. maja 1990. godine između Dinama i Crvene zvezde, samo nekoliko dana nakon pobede Hrvatske demokratske zajednice na prvim višestranačkim izborima u Hrvatskoj. “Delije” je predvodio Željko Ražnatović Arkan, budući komandant paravojne Srpske dobrovoljačke garde. Na fotografiji je prikazan trenutak u kojem kapiten Dinama Zvonimir Boban napada miliconera Refika Ahmetovića.
Često se kaže da je rat počeo na Maksimiru i da su ga otpočeli navijači, zbog otvorene provale međunacionalne mržnje. Danas malo koja utakmica može da prođe bez nereda i nasilja. Kao da više nije važna sportska pobeda, već se navijači vesele tuđem porazu.
Mnogo je potresniji fragment o mladom dubrovačkom fotografu. Pavo Urban je 6. decembra 1991. godine, kada su tadašnja Jugoslovenska narodna armija, srpski dobrovoljci i crnogorski rezervisti započeli jedan od najžešćih napada na jezgro Dubrovnika, iškljocao mnoštvo slika. Poslednju fotografiju snimio je pre vlastite pogibije, nedaleko od Orlandovog stuba, u samom središtu Dubrovnika.
Urbanova potresna svjedočanstva iz Dubrovnika
Za to vreme mediji u Srbiji su ismevali Dubrovčane. Tvrdili su da je priča o napadu na Dubrovnik izmišljena. Ni danas se ovde ne zna ko je bio Pavo Urban, a njegove fotografije ušle su u svetske enciklopedije kao potresna ratna svedočanstva.
Jadno izgleda i kilometarski red pred filijalom Dafinine piramidalne banke na Trgu Republike u Beogradu. Jugoskandik i Dafiment banka poslovale su po modelu obećanja o nerealno visokim kamatama. Posle samo dve godine banke su propale, a građani su ostali i bez svoje početne ušteđevine.
Prijateljica sa kojom posećujem ovu izložbu skrenula mi je pažnju na “zid pokojnih ulica“. Reč je o zidu sa tablama beogradskih ulica koje su devedesetih izgubile dotadašnje ime. Jedna od njih je moja ulica Save Kovačevića. Danas više ni taksisti ne znaju gde se ona nalazi.
Kako zaista izgleda bekstvo iz opsade shvatila sam kada mi je Igor (mladi volonter koji pomaže posetiocima izložbe da se lakše snađu) stavio naočare, dao mi dva džojstika u ruke i rekao da krenem kroz sarajevski Tunel spasa. Beogradska izložba dobila je ovu VR (virtualna realnost) aplikaciju od stručnjaka sa sarajevskog Elektrotehničkog fakulteta.
Sarajevski Tunel spasa na Dorćulu
Tako sam tek pre neki dan imala priliku da usred Beograda prođem kroz tunel koji je u vreme opsade (1.425 dana) bio jedina veza Sarajeva sa ostatkom sveta. I taj virtualni put u tri dimenzije nije nimalo lak. Od urušavanja, grmljavine i nestanka struje nekoliko puta sam posrnula. Spašavali su me volonteri beogradske izložbe. Ali me je ipak ophrvao strah. Gubila sam ravnotežu.
Dva dugmeta kojim je trebalo da upravljam kroz (virtualni) put nisu mi bila od pomoći. Činilo se da sam zaista zarobljena u tom tunelu i postajala sam svesna da iz njega, da li zbog straha ili iznemoglosti, neću uspeti da izađem. Srećom, dvojica momaka skinuli su mi naočare i zadržali me da ne padnem na pod.
“Verujte da niste jedini. Naprotiv, i mlađim posetiocima izložbe nije uspevalo da izađu na kraj sa ovim tunelom”, tešila me je Ana Radaković, kad sam joj se na kraju požalila kako je teško podvrgnuti se ovom VR eksperimentu. Objašnjava da bi “lavirint devedesetih“ trebalo da izraste u Muzej devedesetih, a cilj je da mlađe generacije rođene dve hiljaditih “sami izgrade svoj odnos prema tom vremenu koje je izmenilo živote miliona ljudi“.
Za potrebe svog doktorskog rada, Ana Radaković (30) intrvjuisala je mnoge školarce i studente mlađe od nje. Te generacije se nisu ni rodile u devedesetim, primećuje. “Red je da im najzad pružimo priliku da steknu svoj sud o devedestim. Ono što slušaju u školi, što im pričaju roditelji, ili stariji poznanici, unosi zabunu. Nije više potrebno da nasleđujemo tu priču od drugih. Ne terajte nas da je prihvatimo zdravo za gotovo“, dodaje.
‘Do kad će šiptari da nam kaljaju scene?’
Razgovarala je i sa starijima koji su učestvovali u ratovima. Neke od njih ona naziva “profesionalnim Srbima“, neki su profitirali, mnogo više ih je unesrećeno.
Zamišljeno je da građani svojim sećanjima dopunjuju ovaj istorijski lavirint. Kada je nedavno Uliks Fehmiju, koji danas živi u Americi, dao intervju jednom beogradskom mediju, palo mi je na pamet da bi i njegovo iskustvo moralo da nađe svoje mesto u Muzeju devedesetih.
“Ja dođem u pozorište, a na tabli gde se oglašava predstava okačen natpis: ‘Do kad će šiptari da nam kaljaju scene?’ Počinjem da se pitam da li je to moje sećanje tačno…”
Kada se pravo sa izložbe krene na protest protiv nasilja, ima se utisak da mirno koračanje ulicama Beograda uspeva u naporima da razmrsi čvor u koji je uvezano društvo. Sa mnom koračaju mladi ljudi sa decom u kolicima ili na ramenima.
Zajedno smo se prošle subote našli na slikovitoj raskrsnici Kneza Miloša i Nemanjine koja sa svih strana podseća na nasilje. S jedne strane je zgrada vlade Srbije, ispred koje je 2003. godine ubijen premijer Zoran Đinđić; s druge strane ulice je zgrada Ministarstva spoljnih poslova, iz čijih se zvučnika stalno emituju nediplomatski pokliči; prekoputa su zgrade bivšeg generalštaba, čije fasade su urušene u NATO bombardovanju 1999. godine i do danas nisu obnovljene.
‘Ružan, strašan i destruktivan odraz’
Istraživanja rađena u junu kažu da proteste protiv nasilja podržava polovina građana Srbije iz svih segmenata društva. I Ana Radaković je umereni optimista i veruje da su dve tragedije početkom maja uticale na spoznaju da smo u lavirintu.
“Kao da u ogledalu vidimo svoj odraz – ružan, strašan i destruktivan.” To nas, kaže ona, može naterati da potražimo izlaz. Dug je put do njega i nije sve u koračanju.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.