Jedna velika metafora o narasloj kolateralnoj šteti koje je klan Pabla Escobara ostavio u nasleđe svojoj zemlji zaokuplja Kolumbiju. Ova reality basna u kojoj kokainski nilski konji oduzimaju teritoriju, uništavaju letinu, zagađuju reke pretvorila se u kolumbijsku noćnu moru. Strane u sukobu su građani i hipopotamusi. Stradaju ponajviše građani, radni narod i posebno poljoprivrednici. Za naravoučenije, koje je moglo da bude korisno za Srbiju, strahuje se – već je kasno.
Krajem ’80-ih kada je nacionalistička euforija došla ovde do usijanja, cvetao je multinacionalni kokainski biznis kartela Medellin, na čelu sa Pablom Escobarom koji je svojim ciljevima potčinio sva ministarstva, vladu i ostale institucije.
Ne zna se kad je tačno Escobar odlučio da obogati svoj privatni zoološki vrt ekskluzivnim vrstama. Bila je to samo još jedna prizemna ekscentričnost tajkuna koji je svoje ogromne novce stekao na lak i nelegalan način.
Četiri nilska konja, četiri hipopotamusa, a svaki je bio težak po tri tone, preneti su na Escobarovu hacijendu Napoles duž reke Magdalena. Neki kažu da su ovi teškaši doleteli direktno iz Afrike. Drugi pak tvrde da su za basnoslovni novac otkupljeni iz nekog od američkih zooloških vrtova. Sve se može za pare, a Pablo Escobar je tada bio na sedmom mestu Forbesove liste najbogatijih ljudi na svetu.
Čitulje za Escobara
U decembru ove godine navršava se tri decenije otkad je likvidiran Pablo Escobar, što je u dalekoj Srbiji te 1993. godine malo pospešilo finansijsku situaciju štampanim medijima.
U vreme ratova i sankcija, kad je plata pala na tri marke, neki su mangupi imali novca da javno objave žaljenje za poginulim šefom Medellina, tada najmoćnijeg kartela na svetu. Nekoliko se čitulja koje oplakuju smrt Pabla Escobara pojavilo decembra 1993. u srpskim medijima. Bila je to samo šala, kažu danas neki istraživači. U međuvremenu u Srbiji se izrodilo sijaset momaka koji su stekli nadimak Escobar, po ugledu na kolumbijskog narkobosa.
No, priča o životu kokainskih hipopotamusa sve je komplikovanija. Brzo su se privikli na bujne vode i raskošnu vegetaciju te su izrodili ogromno potomstvo koje je stasalo i oslobodilo se ograničenja Escobarove hacijende.
Uz sve kolumbijske probleme oko nadjačavanja rivalskih kartela, regrutovanja dece u naoružane paravojske, ucene i korupciju, tu su i nilski teškaši koji u latinoameričkom prirodnom okolišu nemaju među životinjskim vrstama neprijatelja koji bi prirodnim putem mogao da ih ugrozi. Od nekadašnjih četiri nilska konja, danas ih ima 200-ak, a do 2035. godine stručnjaci predviđaju da će Kolumbijom šetati i hiljadu hipopotamusa. Svaki od njih svake noći pojede po 50 kilograma trave, a ovi kokainski zavoleli su voće, povrće i letinu poljoprivrednika.
Ono što su za Srbiju Dunav i Sava, to je za Kolumbiju reka Magdalena. A eksperti za životnu sredinu dokazuju kako su priobalni predeli ove reke već ugroženi od težine životinja i njihovog istrajnog bršćenja vegetacije. Izmenio se i sastav vode u delu sliva Magdalene.
Kolumbijski reality u Srbiji
Ako bismo kolumbijski reality transportovali na Srbiju ili Beograd, sličnost između kula i gromada na obalama reka i kolumbijskih hipopotamusa je iznenađujuće velika.
Beograd na vodi izgrađen je brzo bez obaziranja na upozorenja stručnjaka o pogubnom uticaju na životnu sredinu, rečne tokove i potrebe velegrada. Radi njega srušena je ne samo Savamala, već je glavni grad izgubio železničku i autobusku stanicu, a uskoro će naši hipopotamusi zarad održanja njihove zamisli o estetici ekskluzivne hacijende na gradskom „Waterfrontu“ proždrati i Savski most.
Isto kao što je Beograd na vodi (samo jedan primer proizvoljnog samozadovoljnog urbanizma) svojim gorostasnim neboderima pojeo i od neophodnih sadržaja opustošio dobar deo srpske prestonice, tako se i šteta od razmnoženih hipopotamusa i 30 godina posle smrti Escobara, proširuje i produbljuje.
Pre nego što su počeli da niču beogradski hipopotamusi, niti je konsultovana struka, ni urbanisti, ni arhitekte, a još manje građani. Niti je raspisan tender, niti je ikome do dana današnjeg jasno kako je to, kome i zbog čega, dato gradsko priobalno zemljište.
Za Kolumbiju se tvrdi da je prestala da bude svetski epicentar rasturanja droge i to mesto prepustila Meksiku, te su se malo stišali i krvavi okršaji među klanovima, a politika je počela polako da se leči od svojih isprepletanih veza sa kriminalom.
Ali nilski konji, odnosno ono što je pre 30-ak godina delovalo kao sitna ekscentričnost u poređenju sa štetom koju u društvenom tkivu prave narkosi, postali su međunarodna domaća tema. Jer sve i da problem sa narko biznisom utihne i jasno odvoji od legalnih političkih demokratskih tokova, iz godine u godinu sve je veći broj nilskih konja, narastaju te hiljade tona živog tereta koje u pravom smislu te reči otimaju budućnost ove prelepe latinoameričke zemlje.
Goropadi osvajaju decenije koje tek dolaze
A rešenja su sve komplikovanija i skuplja. Reproduktivni period ovih životinja traje 45 godina, predlaže se da se najmlađi među njima kastriraju ili da se ženke sterilišu. Ali taj zahvat bi iziskivao ogromnu vojsku čuvara, veterinara anesteziologa koji bi uspeli da obuzdaju agresivnu zver tešku 3.000 kilograma.
Još će teža biti alternativna operacija: prebacivanje nekolikih hipopotamusa u jedan meksički rezervat, koji se, gle čuda, nalazi u državi Sinaloa, tamo gde je narastao aktuelni narko kartel koji u ovom trenutku drži status najjačeg u svetu.
Ubijanje hipopotamusa ne dolazi u obzir. Tome se protive i domaća i internacionalna udruženja za zaštitu životinja i veliki deo građanstva. Nisu ova bića kriva što su se tu našla i snašla.
I Indija se pominje kao zemlja koja bi u nekom ograđenom rezervatu udomi ponekog kolumbijskih nilskih konja. Zamislite samo kako bi se životinja teška kao 40 prosečno teških ljudi prevezla do aerodroma kako bi se našla vrata kroz koju bi mogla da prođe i kad sleti u Indiju, kako bi je istovarili. A takvih je tereta danas u Kolumbiji 200, već sutra će ih biti više…
Ni ne kriju po kome su dobili nadimak
Beogradski investitorski urbanizam još je štetniji po budućnost ovog grada, koji se pod njegovim teretom bukvalno uleže i davi. A čak i ovde na Vračaru mnogi naši sitniji Escobari (neki od njih bukvalno su nazvani po kolumbijskom narko dileru, pa ni ne kriju da se bave krijumčarenjem narkotika) malo-malo pa putuju radi posla u daleku Kolumbiju, Ekvador, Meksiko i Boliviju.
Manjak održive budućnosti, nestašica vere u bolje sutra ne može se nikako nadoknaditi vreme koje su drugi zloupotrebili u prošlosti.
Poređenje možda može izgledati nategnuto: nisu nam valjda nilski konji bez obzira na njihovu težinu i proždrljivost krivi za sve nedaće koje ćemo u budućnosti još mnogo jače osetiti.
Ipak zgodan je slučaj sa kolumbijskim (kokainskim, kako iz zovu) nilskim konjima, kao ilustracija za osećaj koji manje ili više obuzima generacije u čitavom svetu. Mnogo je o manjku vremena koje dolazi rečeno u savremenoj lepoj književnosti. U Srbiji se privodi kraju prevod knjige bugarskog pisca Georgija Gospodinova, čije je Vremensko sklonište u prevodu na engleski jezik nedavno dobilo Bookerovu nagradu.
Gospodinov u svom romanu (napisanom još 2019) proriče da će svaka od država Evrope želeti da organizuje svoj referendum o prošlosti. Do sada su referendum bili za budućnost i određivali su kako će se nešto nadalje odvijati, ali horizonti su se zatvorili i današnji čovek gleda unazad u prošlost. I Gospodinov konstatuje da manjak budućnosti uvek otvara velika nalazišta nostalgije za prošlošću.
Pisac originalno pronalazi novu reč za današnje stanje svesti. To više ne može biti i nije „nostalgija“ kao čežnja za određenim mestom ili zavičajem, već je na delu bitka za preraspodelu vremenskog okeana iz prošlosti. Hronostalgija je termin koji je izmislio Gospodinov kad dokazuje da se danas vodi bitka za prošlost kao alibi i prošlost kao resurs.
Budućnost se odavno troši
Ovde, među stanovništvom u bivšoj Jugoslaviji rat su poveli oni hronostalgičari iz dalekog vremena Dušanovog carstva. Znatno slabiji i malobrojniji, kada je o Srbiji reč su bili hronostalgičari za životom u SFRJ.
Putem ove teorije da svako pokušava da otme od drugih neko svoje slavno vreme bugarski pisac je na jednom predavanju u Briselu objasnio i Putinov ratni pohod na susednu Ukrajinu. Današnja nesreća i izolovanost Rusije nagoni Putina da nazad u „srećna“ vremena Sovjetskog saveza. Ali ne možeš da živiš na istom kontinentu u različitim vremenima i vremenskim enklavama, dodaje Gospodinov, zaključujući da prošlost nije individualni projekat i da ne možeš da živiš sam u njoj, niti da baziraš sreću svog naroda na nesreći komšijskog.
I šta sa svim ovim imaju kolumbijski nilski konji? Dovedeni su u prošlosti da bi dodatno usrećili gazdu i njegovu familiju koja više nije znala šta će sa parama, a unesrećili su i opustošili život budućim generacijama.
Ili da se vratimo na ovdašnji teren: budućnost je još od kraja ’80-ih počela da se nemilice troši. Namerno su je razbacivali populisti i nacionalisti. Obećali nam prošlost i krenuli u rat. I još se taj njihov patriotski boj nije završio. A čitulje za neke mlade momke koji nose Escobarov nadimak su učestale.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.