Kompletna Srbija se odavno nije našla u vrtlogu kolektivnih emocija kao u protekla tri dana. Osećaj tuge, nemoći, besa, posle zločina u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”, zamenio je osećaj straha, bola i neizvesnosti posle novog masovnog zločina koji se desio nedaleko Mladenovca.
Najmanje 17 ljudi je ubijeno, većinom dece, i to je nešto što danima Srbiju ne skida sa naslovnih strana u celom svetu. Televizije i portali 24 sata dnevno emituju najnovije vesti koje se tiču ovih zločina. Još nismo na pravi način postali svesni jednog zločina, a drugi nam je zaokupirao pažnju. Za to vreme, radio stanice konstantno emituju muziku molskog karaktera, prema preporuci Regulatornog tela za elektronske medije.
Sve nas to čini još ranjivijim, povučenijim, zabrinutijim. Kako smo došli ovde gde se sada nalazimo? Ko je kriv? Narod traži krivca, a krivci smo svi, nije da nismo. To nekako potiskujemo. Bežimo od odgovornosti i zatvaramo se u tugu i bol. Neko je, međutim, kriv.
Narod krivica vidi u reality programima i konstantnoj promociji kriminala i nasilja na televizijama, dok vlast to negira i optužuje “zapadne vrednosti” i društvene mreže. Za tu istu vlast je internet glavni krivac za sve, a to je jedina “institucija” koja nije pod kontrolom vlasti.
Strah se uvukao u građane
Zločin koji je usledio posle masakra u osnovnoj školi, sigurno možemo da povežemo sa realityjima i promocijom kriminala. Čovek koji je ubio osmoro ljudi i ranio njih 13, idola je imao u liku i delu Kristijana Golubovića, višestruko osuđivanog kriminalca, redovnog učesnika reality programa Zadruga na Pink televiziji i nekoga ko sa leptir mašnom ima TV-emisiju u kojoj prepričava svoje kriminalne priče u okviru iste medijske kompanije.
Zahvaljujući takvom ambijentu, Srbija danas dobija saučešća, a mi to nikako da razumemo. Država će pre da vrati smrtnu kaznu, nego što će da dirne u tu Pinkovu imperiju, a to ljude mnogo boli. Uradiće sve drugo, ali navijačko nasilje neće da ukloni sa stadiona i iz dvorana. Smanjiće granicu za krivično delo sa 14 na 12 godina, ali neće odustati od gostovanja ratnih zločinaca na televizijama, niti će ukloniti grafite i kockarnice iz školske blizine. I zato ljudi danas ne osećaju odgovornost, već nemoć. Ništa nismo sposobni da uradimo i promenimo.
A sada je tu i strah. Uvukao se u narod. Samo treba neko da i zvanično proglasi vanredno stanje i uvede policijski čas. Srbija kao da živi jednu iz scena kultnog filma Purge (Pročišćenje). To je onaj film u kojem je jednog dana u godini dozvoljeno svima da ubijaju koga god da požele i da za tako nešto ne odgovaraju. Ubice i pomagači u Srbiji, prema obećanjima vlasti, više neće videti svetlost dana, ali ubijene niko ne može da vrati. A to boli… i boli celu naciju do te mera da je Srbiji potrebna kolektivna terapija i ozdravljenje.
Strah se uvukao u građane. Na svakom koraku se govori o ovim zločinima. Glave su nam pune teorija i nepotrebnih informacija. Država koja je nesposobna da reši i mnogo jednostavnije probleme od ovog izliva nasilja traži da svi stanemo iza nje. Te države nema, međutim, da na improvizovanom oltaru, ispred škole “Vladislav Ribnikar” zapali sveću i pomoli se za žrtve. Neprekidne kolone građana dolaze na to svojevrsno hodočašće i tako se pojačava taj osećaj kolektivnog straha i tuge. Ta vlast, toliko voljena i izglasana od tog istog naroda ne sme da stane ispred te škole.
Nedostatak odgovornosti
Kolektivna je i bol i to najviše zbog više ponovljene teze da smo kao narod nemoćni da bilo šta promenimo i popravimo. Sa strahom se nekako i da živeti, ali bol razara iznutra, a Srbija je danas razorena tragedijama i zločinima.
Nemoćni smo da zaustavimo veličanje 13-godišnjeg dečaka, psihopate i masovnog ubice. Veliča ga ko god stigne. Desetine hiljada objava na društvenim mrežama su dostupne svima i u njima je maloletni zločinac heroj, kralj, ponos i dika. Dok nas ta bol izjeda, drugi se naslađuju “Kostinim skorom” i žale što svi sa spiska nisu poslati u večna lovišta. Ta bol je neizlečiva i uništava, a tako danas Srbija živi.
Bol je najveća zbog nedostatka odgovornosti. Boli nas to što u Srbiji nema moralne odgovornosti. Niko da izađe i da kaže: Odgovoran sam i podnosim ostavku. Prvi koji to uradi iscrtaće trasu po kojoj će svi morati da hodaju. Ali, takvog i dalje nema. Svi se kriju iza partijskog plašta, a ljudi sada već svakodnevno ginu.
Klinci po školama vitlaju plastičnim pištoljima. Neki drugi klinci prave svoje spiskove za odstrel. Jedan zločin se već desio kao posledica tog prvog. Kada će sledeći? To je ta neizvesnost koja se nadvila nad Srbijom. Ko će pobediti? Svi se plašimo da država nije sposobna da se obračuna sa pravim i stvarnim razlozima za ove zločine.
Djeca su zbunjena
Najteže je deci. Ona su zbunjena. Do juče su bezbrižno trčkarala po školskim dvorištima i živeli dečije priče. Danas su žrtve najvećeg zločina koji se ikada desio u Srbiji. Kakve su posledice po njih, niko ne može da pretpostavi. Bukvalno svako školsko dete danas u Srbiji vapi za stručnom pomoći – kako preživeti sve ovo i nastaviti dalje.
Ko zna, možda je ovo kolektivno stanje i mogućnost da se nacija podigne iz pepela i da strah, bol i neizvesnost dovedu do osećaja koji će pomoći da čvrsto i staloženo stanemo na noge i raščistimo sa stvarima koje su nedopustive u jednom društvu. Za tako nešto biće potrebno mnogo snage i još više normalnosti i strpljenja, ali u stanju prenaglašenih emocija biće mnogo teško.
Večni mir i spokoj svim žrtvama, a nama koji smo ostali mnogo pameti i snage da pobedimo zlo koje se širi.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.