Kada je prošle godine nestala osamnestogodišnja Saman Abbas, poreklom iz Pakistana i rođena u Italiji, tamošnja javnost naviknuta na već viđene događaje sa uglavnom tragičnim krajem i nije bila toliko šokirana. Posle prijave o nestanku, koju je podneo njen mlađi brat, roditelji nesretne devojke su pobegli iz zemlje, vrativši se u rodni Pakistan, dok se u medijima povela polemika o još jednom ubistvu koji su organizovali roditelji, iz razloga što Saman nije pristajala na brak koji je njen otac dogovorio još dok je ona bila dete.
Za roditeljima je raspisana poternica, mlađi brat koji je uspeo da pobegne od njih, smešten je u prihvatilište, a telo ove devojke pronađeno je nakon šest meseci od dana ubistva. Tokom tih meseci, ceo njen život, sve što je ona bila, a i nije, iznešeno je u javnost. Međutim, najvažnija činjenica da je još jedna devojka koja je rođena i odrasla u Italiji i u porodici čiji članovi se nikada nisu integrisali u italijansko društvo, smeštena je u neki drugi plan pod pritiskom crne hronike, ali i interesovanja publike za detalje o načinu na koji je Saman ubijena.
Gospodari crne hronike
Izveštavanje o ovom, još jednom nemilom događaju, pošto ovakav u svojoj suštini u Italiji nije ni prvi, niti na žalost verovatno ni poslednji, uzelo je toliko maha, da su život i smrt Saman Abbas danima, ali i mesecima punili stranice tabloida, ali i uglednih dnevnih listova, te televizijske studije u kojima su organizovane specijalne emisije.
Zbog svoje aktuelnosti, rekonstrukcija ubistva Saman Abbas ubrzo se našla i u studiju poznatog novinara i voditelja Bruna Vespe koji već skoro 20 godina na nacionalnoj televiziji RAI vodi emisiju Porta a porta (Od vrata do vrata), koja zbog svog formata i tema koje zastupa, ide u etar malo pre ponoći tri puta nedeljno. Ima tu svega i svačega – od politike, društvenih, manje više kulturnih zbivanja, ali i crne hronike koju, kako se čini, novinar Vespa, nekadašnji urednik dnevnika, najviše voli da analizira.
Za te posebne prilike, Vespa koristi plastične figurice i kartonske makete kako bi što preciznije rekonstruisao određeni događaj u studiju, u kojem ove figure-igračke predstavljaju učesnike, u ovom slučaju, sve uključene u zločin koji se ticao porodice Abbas. Bilo je u tom studiju takođe i stručnjaka koji su na konstruktivan način govorili o problemu odrastanja dece u Italiji, druge generacije stranaca čiji su roditelji već ugovorili njihovu sudbinu na način koja im u zemlji u kojoj žive ne pripada. Međutim taj problem pred senzacionalnošću samog čina ubistva, vremenom je izgubio svoju težinu.
Ne stvarati osjećaj poniženosti
Amore criminale (Kriminalna ljubav) još jedna je emisija na italijanskoj televiziji, koja bi trebala da ima za cilj da osudi nasilje nad ženama. Međutim, način na koji je format same emisije napravljen problematičan je iz razloga, što umesto Vespinih figura igračaka, u ovom slučaju angažovani su pravi glumci koji rekonstruišu određeni zločin.
Novinari koji izveštavaju ili se bave događajima u kojima su uključeni vulnerabilni subjekti, nikada ne bi smeli da kompromituju takve subjekte, smatra Nicole Romain, direktorka sektora za komunikaciju Evropske agencije za osnovna ljudska prava (The European Union Agency for Fundamental Right).
“Iako je važno govoriti o tragičnim događajima, kao što je pucnjava u Srbiji, novinari uvek moraju voditi računa o jeziku koji koriste, kako bi izbegli izazivanje ponovnih trauma kod žrtava i njihovih porodica”, kaže Romain.
Da bi podržala novinare u izveštavanju o osetljivim pitanjima ova agencija pripremila je komplet alata za elektronske medije (e-Media Toolkit), koji pruža novinarima praktične savete za unapređenje kvaliteta novinarstva.
U jednoj anketi koju je agencija za osnovna ljudska prava sprovela sa ženama migrantima, žrtvama nasilja, na pitanje kako se osećaju prilikom razgovora sa novinarima, osim straha i anksioznosti, većina njih je rekla da se oseća veoma poniženo.
Bez senzacionalizma kod osjetljivih tema
Većina medija nažalost zaboravlja na elementarna pravila izveštavanja. Objavljivanje uznemirujućih ili bizarnih detalja određenog zločina, pravljenje specijalnih emisija o masakrima, samo su neki od primera nepoštovanja kodeksa novinara. Posebno je zabrinjavajuće nepoštovanje odredbi koje se odnose na privatnost koja podrazumeva intervjuisanje dece ili svedoke zločina.
U slučaju Saman Abbas, na stranicama mnogih tabloida, ali i ne samo njih, često su se našle izjave i mnoge interpretacije o tome šta je rekao policiji njen maloletni brat. U mnogim specijalima besomučno su prikazivane fotografije ovog maloletnika, te su se donosile pretpostavke o njegovoj umešanosti u ovaj zločin, zatim zaključci o tome na koji i kakav način je ubijena ova devojka, do svakog detalja.
Imitacija podstaknuta medijima
Čini se da su mediji u velikoj meri odgovorni za stvaranje određenog modela ponašanja koji se imitira. Iako postoje različite strategije koje bi mogle da promene verovatnoću ponavljanja već viđenog, promena načina na koji mediji izveštavaju o tragičnim događajima nikada nije bila nužnija. Posebno je to važno u vremenu u kojem je jako teško razlikovati tačne od netačnih informacija.
Španski sociolog Manuel Castells govorio je o tome da ljudi imaju tendenciju da veruju u ono što žele da veruju. Određenim uverenjima doprinose društvene mreže, te uloga tabloida koji stvaraju medijski nepismene ljude koji su sve ravnodušniji, naviknuti na događaje u kojima je zastupljeno nasilje koje ne bi smelo da bude primer za imitiranje.