“Gladna usta stvaraju probleme. A kad je neko očajan, on nema šta da izgubi, ide do kraja”, kaže Samuel, vozač taksija u Nairobiju, glavnom gradu Kenije. Popularne aplikacije Uber i Bolt dale su mnogima šansu da zarade za život.
U studiji koju je objavio Nacionalni centar za istraživanje zločina, u Keniji postoji povoljno okruženje za procvat organizovanih kriminalnih grupa: slabljenje društvenog tkiva, brze društvene promene, rastuće siromaštvo, nezaposlenost, korupcija, politički antagonizam i etnička politika. Navodi se da ovi faktori stvaraju povoljno okruženje za kriminal kao održivu alternativu za mnoge mlade ljude iz Kenije. Mnoge grupe čak i plaćaju sudske kazne za svoje osuđene članove.
“Kradu i od nas. Ima delova grada gde mogu da mi ukradu telefon, pa moram da zatvorim prozore dok vozim i da zaključam auto. Uveče ne možeš svuda sam da šetaš, zato ne želim da radim noću. Kibera i Mathare su geto, danju može da bude sve u redu, ali noću nije bezbedno. Šta god da im kažeš, ne slušaju te jer su drogirani. Najbolje je da ćutiš i uradiš šta ti kažu. Samo pristaneš na sve. Čak su ubili i neke policajce, jer im ne možeš ništa”.
Samuel kaže da mu na kraju meseca ostane veoma malo novca jer mora da plati kiriju za stan, popravke na automobilu, stoga štedi na hrani. “Jedem ugali, to je najjeftinija hrana.” Ugali je poput čvrste palente, osnovna hrana koja se pravi od kukuruznog brašna i jede se širom afričkog kontinenta.
“Život je postao skuplji, nakon pandemije se mnogo toga promenilo. Nekad sam za 1.000 kenijskih šilinga mogao da kupim devet litara goriva, sad mogu malo više od pet litara. Sve je poskupelo, ali nekako izdržavamo. Sve to je Božija volja”.
Borba za opstanak
Samuel kaže da bi želeo samo da zaradi više novca kako bi njegova deca išla u bolju školu. “Želim i da imam svoju kuću. Svakog meseca sam pod stresom da li ću imati da platim kiriju ili ćemo da završimo na ulici. To su stvari koje bih voleo da imam i za koje molim Boga,” iskren je.
“Moram da radim. I svako jutro kad ustanem, pomolim se i kažem: ‘Bože, molim te, pomozi mi da zaradim dovoljno novca danas’, jer radim po čitav dan, od jutra do mraka, osim subotom. Subotom idem u crkvu”.
Samuel ima dvoje dece i prioritet mu je da stavi hranu na sto. “Život je suviše težak ovde, i zato mi je neophodna vera. Ne smem da se plašim, nekako znam da će biti sve dobro”.
Denis je fotograf iz Nairobija. “Obično fotografišem devojke, radim im portrete, sredim ih malo u programu i one su uvek vrlo zadovoljne. Nekako uvek osetim šta vole”.
Nema svoj studio. “Studio mi je u kolima, vidiš da je pun gepek. Sve to je oprema”.
Denis je završio grafiku, ali kaže da nema posla. “Nekad sam slikao na platnu. Volim umetnost, to prosto samo izlazi iz mene, ali ne mogu da živim od slikarstva, pa sam počeo da se bavim fotografijom. Naplaćujem od 40 američkih dolara po slikanju, što nije malo za ove uslove, ali oprema i znanje koštaju. Ovde naprosto ne možeš da nađeš jeftin objektiv. Odan sam Nikonu, a objektiv Nikkor 50mm me je koštao oko 500 američkih dolara, što je mnogo više nego u Evropi negde, zar ne?”
Živi sam i uspeva da plati rentu. “Živim od danas do sutra, kao i većina ljudi ovde. Fotografija nije siguran posao. Danas me zovu dve-tri devojke, a onda nedelju dana nema poziva. Imam 25 godina, a nemam ni svoj stan, ni stabilnu platu. Ovde se očekuje od muškarca da obezbedi finansije za porodicu. Veliki je to pritisak i to je jedan od razloga zbog kojeg se još nisam oženio. Ne želim da odgajam dete u siromaštvu. Ne želim još jedna gladna usta. Bolje je onda da nemam dete”.
Sanja o odlasku u Ameriku. “Rođaci su mi tamo, pa se nadam da ću u nekom trenutku uspeti da obezbedim vizu i odem, jer ne smem ni da zamislim da ću u ovom gradu dočekati tridesetu”.
Nada u bolje sutra
Inflacija u Keniji raste, no rastu i cene hrane. U februaru ove godine iznosila je 9,2 posto. Borba sa visokim troškovima života je mnoge porodice, koje već žive na granici siromaštva, gurnulo na ivicu egzistencije.
Lucy radi za uglednu organizaciju i ima dobru platu. “Čak ni plata veća od 1.000 američkih dolara mi ne pokriva sve troškove. Imam dva sina, od kojih jedan želi da postane pilot. To su ogromni izdaci”.
Živi na istočnoj strani grada, u delu koji ima čuvara i visoku ogradu. “Ovu kuću plaćam 350 američkih dolara mesečno. Skromna je, ali je čista. Vodu imamo dva puta nedeljno, ali je tu veliki rezervoar. Svejedno, moramo da vodimo računa i sudove perem veoma pažljivo samo jednom dnevno. Tuširanje i da ne pominjem”.
Lucy je pripremila krompire i meso za ručak. “Meso je sa moje farme, koja je nedaleko od grada. Tamo imam svoj mir, ali i organsku hranu, jaja, malo povrća, voće… Bez toga ne bih mogla da hranim decu raznovrsno. Želim da oni u životu imaju sve šanse koje ja nisam imala”.