Više od sto hiljada ulaznica prodato je mesec dana pred otvaranje izložbe (koja će biti postavljena od 10. februara do 4. juna) Vermeerovih slika u Rijksmuseumu u Amsterdamu. I pre nego što sam od press službe ovog fantastičnog holandskog muzeja dobila detaljno objašnjenje o interesovanju bez presedana za slike holandskog majstora, bilo mi je jasno da nikad više neću moći da stojim sama pred “Devojkom sa bisernom minđušom” (Johannes Vermeer, 1665), kao one godine u Hagu, dok je trajalo “suđenje veka” Slobodanu Miloševiću.
Ovaj vek je tek počinjao kada je 3. jula 2001. Milošević izveden pred Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), a suđenje stoleća počelo je sedam i po meseci kasnije – 12. februara 2002. U sledeće dve godine tužilaštvo je pred sud izvelo 295 svedoka i podnelo 5.000 dokaza (knjige, rukopisi, audio i video snimci, presretnuti razgovori, transkripti sa sastanaka, ekspertize, fotografije…).
Sve zajedno prvo poluvreme suđenja u kome je tužilaštvo izvodilo svoje dokaze, sabrano je na pola miliona stranica.
Niko taj materijal više ne bi mogao ni da pročita u dogledno vreme. Jer ako bi neko od tih 500.000 stranica upustio da svakog dana prouči po 100 stranica, bilo bi mu potrebno 13 godina. Ovaj proces povlačio bi se po haškim sudnicama i do dana današnjeg.
Takozvano suđenje stoleća bavilo se neljudskim strahotama iz poslednje decenije prethodnog veka u bivšoj Jugoslaviji. Dvadeset i prvi vek tek je počeo da troši svoju treću deceniju. Ni naslutiti se ne da kojim će još tegovima do svoga dalekog kraja paralisati budućnost novih pokolenja.
Milošević u grob nije otišao nevin, iako bi pravno formalno to mogao da bude.
Mnogi eksperti smatraju da je za neuspeh procesa kriva preobimna optužnica koja ga je krivila za period od 10 godina i za ratove na teritorijama tri države. Uz to, proces se odvijao hronološki naopako: prvo su izvođeni dokazi za najkasniji konflikt (Kosovo), pa tek onda za Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu.
Kazna je izrečena mnogim drugim “poprečnim krivcima”. Pojedine starešine logora (koji ”nisu postojali”), komandanti i generali vojske ili radikalne patriote paravojnih snaga, već su odležali kaznu. Kod kuće ih dočekuju ovacijama, daju im se visoka mesta, rado im je pružena medijska podrška.
Restauracija režima iz devedesetih
Kako drugačije nazvati ovu deceniju u Srbiji (od 2012.) nego političkom restauracijom starog Miloševićevog režima. Profesor Fakulteta političkih nauka Milan Podunavac (u jednom od poslednjih brojeva NIN-a) obrazlaže sa koliko umeća i sistematičnosti “Vučićeva vladavina” vrši tu restauraciju: ”…isti akteri (radikali/naprednjaci, julovci, socijalisti), iste karakterne maske (Vučić, Dačić), iste političke tehnologije zasnovane na eksplozivnoj mešavini nacionalnog i socijalnog populizma, deinstitualizacija poretka prava i politike…”
I eto, dok desničari uz pomoć restaurisanog režima “heroje zla” žvrljotinama po fasadama, proglašavaju za umetnost, baš sada iz Holandije nam se “izruguje” velika izložba Johannesa Vermeera. Od 37 slika za koje se zna da postoje, u Amsterdamu će biti izloženo čak 28. To je, kako ističe Rajks, najkompletnija zbirka do sada.
Prikupljanje Vermeerovih dragulja nije išlo lako. U svakom muzeju u svetu koji je došao do jednog ili dva, možda i tri Vermeera, slikar iz Delfta magnetski privlači publiku.
Mnogo je ekspertskih rukopisa ispisano da bi se objasnilo šta je to u njegovom radu što pleni današnji svet: igra svetlosti, usredsređenost, mir, spokojstvo, ljudskost ili osećaj savršeno usaglašene dovoljnosti koju pruža svakodnevica običnog života.
Lične tragedije prepletene sa forenzičkim nalazima
U vreme kada sam kao izveštač sa suđenja u MKSJ često na poneku nedelju odlazila u Hag u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu bilo je pritvoreno nekoliko desetina ljudi.
Radnim danima, kroz neprobojni stakleni paravan i sa slušalicama, izveštači su se iscrpljivali, kao da u nekom pozorištu gledaju komplikovanu i sumornu dramu, a dužni su da zapamte svaku reč i repliku. Da uoče greške, omaške i poente iz svakog monologa i dijaloga.
Razgovaralo se o zločinima, mučenjima, svim vrstama ubistava, o masovnim grobnicama, proterivanju, porodičnim gubicima. Lične tragedije preplitale su se sa forenzičkim nalazima, neuspelim političkim pregovorima.
Ceo tok prevodio se simultano sa BHS (bosanski, hrvatski i srpski bili su radi uštede spojeni u jedan jezik) na engleski, što je bio jezik sudija, tužilaca, a ponekad čak i advokata. I obrnut, simultano sa engleskog na BHS.
Samo na jedan sat od tih depresivnih slika koje stežu srce, okivaju um u lance destrukcije, prostiru se simfonije boja oblika, sa platna nekih od jedinstvenih ikona evropskog slikarstva.
Brzim prugama može se za jedan sat stići do Van Gogha i njegovog muzeja, ali se u tim prostorijama moraš zadržati bar nekoliko sati kako bi te ti suncokreti izbavili strahota iz sudnice.
Psihoterapija u muzeju
Najbliži zgradi suda je Mauritshuis u kome se nalazi Vermeerov “Pogled na Delft” i majušno ulje na platnu sa “Monalizom sa severa”. Najčuvenija holandska ličnost, jeste baš ta “Devojka sa bisernom minđušom”, neobična u svojoj običnosti, a baš takva ljudskost je na ceni u ovoj zemlji.
Direktor ovog muzeja, jedva je sliku ispratio u Amsterdam na izložbu Veermera. Vratiće se kući, u junu, kada su dani najduži. Do tada, direktor ne može da sakrije da će “svima nama nedostajati”.
Po veličini (39 sa 40 cm) ovo platno je obrnuto proporcionalno slavi koju uživa. Na tržištu, ona je neprocenjiva. Majice, šolje, tanjiri, šibice i magneti, sa njenim likom su skuplje od bilo kog drugog predmeta u muzejskim prodavnicama, a Tracy Chevalier je sa knjigom fiktivne priče o životu ove devojke, postala bestselerka. Ali realno ona je ostala tajanstvena – niko sem Vermeera ne može da kaže ko je ona i kakva je stvarno bila.
Moram da priznam da me ni činijica koju sam svojevremeno kupila u Hagu sa koje mi ta devojka upućuje nezainteresovan pogled, ne ostavlja ravnodušnom. Prijatno se osećam što u nju, kad dolaze gosti (retko, samo za rođendane) mogu da stavim neke grickalice .
A kad neko primeti njeno lice, mogu i ja da se pohvalim šta sam radila početkom tih dvehiljaditih u Hagu, kada smo se svi nadali da ćemo, kako vek odmiče, biti sve bliže Evropi i Holandiji.
Uzgred budi rečeno, Mauritshuis se nalazi odmah iza Parlamenta koji je još davne 2002. prihvatio ostavku vlade, nakon holandskog izveštaja o Srebrenici u kome je ocenjeno da “holandske mirovne trupe snose deo odgovornosti za pad te enklave (u julu 1995.) u ruke Vojske Republike Srpske i genocid nad više od osam hiljada Bošnjaka”.
Neku godinu kasnije, kad je suđenje Miloševiću zbog zdravlja optuženog i smrti glavnog sudije Richarda Maya, posao me je odveo na drugi kraj sveta. I dokopala sam se knjige eseja američkog pisca, hroničara Lawrencea Weschlera.
Velika knjiga sa čvrstim koricama na kojoj je kopirana jedna Vermeerova slika nosila je naziv Vermeer in Bosnia (Vermeer u Bosni).
Weschler u uvodnom tekstu opisuje susrete sa tadašnjim predsednikom MKSJ, italijanskim sudijom Antoniom Casseseom. Za vreme ručka Cassese je prepričavao novinaru užasne priče koje je čuo od svedoka tokom procesu Dušku Tadiću, prvom optuženiku koji je doveden pred tribunal. Tadić je presudom u maju 1997. godine, na kraju prvog suđenja u istoriji Haškog tribunala osuđen zbog progona Bošnjaka i nehumanih dela u opštini Prijedor.
Na pitanje kako ne uspeva da poludi od takvih strahota čije opise svakodnevno sluša, Cassesse je odgovorio: “Kad god mogu odem do muzeja (Mauritshuis) u centru grada i provedem malo vremena sa Vermeerom”
Autonomija mira iz Delfta
U vreme kad je Vermeer stvarao, “čitava Evropa bila je Bosna” podseća Wechler u daljem tekstu eseja Vermeer u Bosni
“Iscrpljena divljim ratovima, verskim progonima formiranjem proto nacija, sukobima koji su u to vreme bili bez presedana po nasilju i okrutnosti”…Opsade, glad, masakri, masovna silovanja, neizreciva mučenja, razaranja… to je bila slika Evrope. Vermeerove slike su zapravo odgovor na sve te užase, baš zato što ne prikazuju ni vojskovođe, ni bitke, ni ratove. Jedinstveno individualno ljudsko biće vredno je našeg jedinstvenog individualnog odgovora”
Na svoj način, i Aleksandar Hemon poziva se na isti taj deo Wechlerovog teksta, pominje da su sa nebrojenim izbeglicama u Holandiju stizale mnoge tužne priče. Hemon posebno naglašava Vermeerov umetnički kredo: Vermeer nije preslikavao mir – Vermeer je stvarao mir. Njegove slike su bile autonomne zone u kojima je mir bio moguć.
Ako je mogla Holandija da od vode izbavi tlo…
U početku, činilo se da će se zahvaljujući praksi MKSJ, pravda vrlo brzo proširiti na mnogo širu teritoriju, ako ne i na ceo svet. Wechler je bio jedan od iluzionista koji je u to verovao.
Sedeći pred staklenim paravanom, prateći sporo kretanje ka pravednom ishodu, pitao se da li će doći dan, da li će postojati sud koji će dogurati do jednog univerzalnijeg poretka. Weschler je verovao da je taj cilj dostižan, ako se uz podsticaj MKSJ, univerzum ugleda na istoriju Holandije.
Nasipi, bedemi, dokovi, kanali, vetrenjače, mreže veštačkih i prirodnih sprudova… I šta sve čovek još nije stvorio kako bi od vode, mora i močvara izvukao tlo, na kome se uz Vermeera rodilo još mnogo velikih i malih ljudi.
Po njemu, sudije, tužioci, istražitelji u Hagu su sebi postavili sličnu vrstu izazova: pokušaj da se zaustavi istorijski ciklus poplava etničkog krvoprolića koja pogađaju mesta poput bivše Jugoslavije može biti uspešan ako se putem pravednih suđenja izgrade solidni nasipi.
Wechler nije jedini hroničar kome se tada učinilo da svaki od pojedinačnih procesa (u MKSJ) u stvari jedan bedem izgrađen nad “posleratnom moralnom močvarom”. Mnogi su drugim rečima, govorili da će pravedne kazne izrečene u Haškom sudu dovesti do pomirenja na tlu Zapadnog Balkana. Da isušivanje otrovnih voda ne sme da se ograniči samo na region bivše Jugoslavije. To se nije desilo.
Majstorski kreirao mir i spokoj
Još i danas, pojedini iluzionisti pozivaju da se kolovođe ratnih zločina sprovedu na optuženičku klupu čije sedište zamišljaju u nekom od sudova u Hagu. Ali osnivački akti tih sudova isključuju takvu mogućnost.
Johannes Vermeer ostaje, za sada, jedinstven i po tome što je majstorski kreirao mir i spokoj.
Žao mi je što ne mogu da otputujem u Amsterdam da vidim tu poslednju njegovu veliku izložbu. Kažu umetnički restauratori i eksperti da su njegove slike toliko ostarile da ne mogu da podnesu nikakvo novo putovanje. Neće, prema tome, biti druge prilike da se vide zbirno sve na jednom mestu.
Ipak, kad malo bolje razmislim, ja sam sa Vermeerom bila na “ti” još pre 20 godina.
Odlučila sam da odem u muzej dok je Milošević unakrsno ispitivao Lorda Owena i s njim se preganjao da li je mogao da upotrebi svoj uticaj ili nije da spreči pokolj u Srebrenici. Znala sam za tu priču još dok se odigravala u realnom vremenu.
Pobegla sam u Mauritshuis.
I dugo sam sama stajala pred “Devojkom sa bisernom minđušom”. Uspelo je. Razdraženost, napetost, ogorčenje, sve je to izbrisala mala Holanđanka. Ona me je izvagala i uravnotežila. Bar tog popodneva, uspela sam da postignem neki balans. Između mene i moga posla, postojala je ravnoteža. U tome mi je pomogao Johannes Vermeer. Ali nada da su devedesete zauvek prošle, pokazala se pogrešnom.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.