Charles Simić, američki pesnik srpskog porekla, jednom davno napisao je: “Negde sam pročitao da su velika carstva opstala zahvaljujući okrutnosti njihovih zatvora”. Istina ili ne, citat čuvenog pesnika nas tera na razmišljanje da slučaj Alfreda Cospita, italijanskog anarhiste koji je u zatvoru, i to pod posebnim režimom “41bis”, nije počeo danas.
On traje već 250 godina i 110 dana. Vekovi su manje-više oni koji broje godine istorije zatvora kakvog poznajemo u sadašnjem obliku, dok su se dani pretvorili u tri meseca od kada je ovaj anarhista započeo štrajk glađu protiv teškog oblika zatvorskog režima “41bis”.
Ako se ova dva događaja ne interpretiraju zajedno, rizikuje se da se ne razume ni jedan ni drugi, niti razumevanje očigledne važnost koju oni imaju za italijansko društvo, ali ne i samo za to društvo, već generalno.
Ko je Alfredo Cospito?
Ovaj anarhista iz Torina, pripadnik Neformalne anarhističke federacije, je 2014. godine osuđen na 20 godina zatvora, jer je dve godine ranije u Genovi pucao u noge Robertu Adinolfiju, direktoru kompanije “Ansaldo Nucleare”. Takođe je 2017. godine optužen za druge zločine, uključujući postavljanje dve bombe ispred škole karabinjera Fossano, u provinciji Cuneo, koje su eksplodirale u noći između 2. i 3. juna 2006. godine. Međutim, u tom napadu nije bilo mrtvih, niti povređenih, ali po mišljenju sudija to je bila samo slučajnost. Osudili su ga na 20 godina zatvora zbog tog “napada na državu”, kako su sudije definisale tada taj događaj.
Ako bi se vratili u prošlost, i analizirali neke druge anarhističko terorističke napade, kao recimo onaj u Bologni, kada je postavljena bomba na železničkoj stanici 1980. godine i kada je poginulo više od 80 ljudi, taj zločin nije definisan kao napad na državu.
Zbog počinjenih zločina Cospito rizikuje i doživotni zatvor, odnosno doživotni zatvor bez kraja, takozvani ergastolo ostativo, koji predviđa da osuđenik nema nikakvu mogućnost beneficija, osim ako se ne odluči da sarađuje sa sudstvom i državom. Ovu vrstu zatvorske kazne uveo je poznati sudija Giovanni Falcone, tokom svoje borbe protiv italijanske mafije. Međutim, vremenom, tom režimu nisu podvrgnuti samo mafijaši, već se danas primenjuje i u slučaju terorističkih napada, zbog zločina seksualnog nasilja, pronevera ili korupcije.
Pravilo koje se ne dira
Italijanski Ustavni sud je 2021. godine utvrdio neustavnost doživotnog zatvora bez kraja i dao rok od godinu dana italijanskoj vladi da se pozabave ovom materijom, što još uvek nije učinjeno.
Kada je u pitanju Alfredo Cospito, koji je poslednjih dana pokrenuo niz protesta širom Italije, ministar pravde Italije Carlo Nordio izjavio je da “41bis” neće biti ukinut i da ne sme da se dira. Dodao je da, što se zdravstvenog stanja zatvorenika tiče, može da garantuje da, bilo da je reč o Cospitu ili recimo o Messini Denaru ili bilo kome drugome, njihovo zdravstveno stanje je za državu apsolutni prioritet.
“41bis” je inače izuzetno težak oblik zatvora, u kome zatvorenik nema nikakve kontakte sa drugim zatvorenicima, dok su i kontakti sa čuvarima svedeni na minimum. Pod video nadzorom je 24 časa i praktično je u potpunoj izolaciji.
Pitanje legalnosti zatvorskih mjera
Nadia Locie, nekadašnja pripadnica terorističke anarhističke grupe “Brigate Rosse” osuđena je na tri doživotne robije zbog niza terorističkih napada. Italijanski dnevni list Il Post došao je do saznanja da je ova zatvorenica u toku prvih godinu dana imala razgovore sa drugim ljudima ukupno 15 sati, kao i da je bila smeštena u zatvorskoj ćeliji širokoj 1,5 metar i dugačkoj 2, 5 metara.
Profesor krivičnog prava Tullio Padovani kaže da po evropskim standardima odrasla svinja mora imati najmanje šest kvadratnih metara slobodne površine u prostoru u kojem se uzgaja.
“Zatvorenici imaju manje od toga”, naglašava profesor Padovani.
Dok Luigi Manconi, sociolog i bivši senator Demokratske stranke, smatra da bi “41bis” trebalo da ima samo jednu svrhu: “Da prekine vezu između zatvorenika sa kriminalnim grupama koje su napolju. Bilo kakve druge mere koje prevazilaze tu svrhu su nezakonite.”
Zatvori nisu uvijek postojali
Zatvori koje danas poznajemo imaju relativno kratku istoriju, koja počinje između 18. i 19. veka. Nije da ranije nije bilo zatvora ili takozvanih tamnica u kojem bi se ljudi držali zaključani. Ali oni su bili zapravo mesta gde je optužena osoba za nešto morala da čeka svoju kaznu. Tada zatvorenike nisu osuđivali na šest meseci, šest godina ili 60 godina zatvora.
Stari Rimljani su recimo više voleli da se nepravda nadoknadi novcem, bičevanjem, izgnanstvom, teškim radom, u nekim slučajevima smrtnom kaznom. Svakako to ne znači da se prema zatvorenicima postupalo bolje nego danas.
Slučaj Alfreda Cospita koji je u međuvremenu prebačen u zatvorsku bolnicu San Paolo, jer već dugo odbija hranu, pokazuje da je zatvorska kazna zasnovana na principima humanosti i oporavka, a ne na žeđi za uništenjem neprijatelja, ipak manjinska ideja u Italiji.
To znači da će bez političke klase koja bi bila hrabra da preuzme odgovornost za nepopularne i radikalne mere, boreći se za koncept zatvorske kazne koji ne podrazumeva osvetu, legalna tortura još dugo nastaviti da postoji.