Moni Ovadia, poznati italijanski glumac i pisac podneo je ostavku na mesto direktora gradskog pozorišta u Ferrari. Zbog njegove izjave da je politika Izraela odgovorna za zločine koje je 7. oktobra počinio Hamas, od ovog Jevreja Sefarda, poreklom iz Bugarske, čelnici vladajuće stranke Fratelli di Italia (Braća Italije) zatražili su da podnese ostavku.
Povlačeći se sa funkcije koju je obavljao od 2020. godine, Ovadia nije previše polemisao, osim što je rekao da je ipak odlučio da sam ode, iako je bio spreman da ostane i čeka da ga izbace, kako ne bi narušio ugled pozorišta.
Kritiku da je njegova izjava znak podrške napadu grupe Hamas, uputio mu je italijanski senator Alberto Balaboni, član vladajuće stranke koja svoje korene vuče iz Mussolinijevog fašističkog pokreta. Ovaj senator poznat je u parlamentu po svojim radikalnim antiimigracionim stavovima i zastupanju politike koju je Ovadia, odlazeći iz pozorišta, nazvao „novom vrstom fašizma“.
Polemika o ovom događaju u javnosti, trajala je tek dan ili dva. Većina je bila suzdržana, dok se tek poneko složio sa mišljenjem da je zahtev za ovakvom ostavkom nedemokratski čin u jednoj „slobodnoj evropskoj zemlji“, kako Italiju još uvek vidi podsekretar Ministarstva kulture, Vittorio Sgarbi.
Na naslovnim stranicama dnevnih novina dominirale su vesti iz “novog rata”, kako je izraelsko-palestinski sukob nazvao, dnevni list Corriere della Sera.
‘Kako je ovako nešto moglo da se dogodi?’
Dok na svom X nalogu (nekadašnji Twitter) palestinski novinar Mohammed R. Mhawish piše da za svoje 24 godine života proživljava već peti put rat u Gazi i da sve što želi je mir i manje traume, u italijanskim medijima se još uvek pitaju kako je moguće da se taj 7. oktobar dogodio.
Manuela Moreno, poznata voditeljka talk show programa TG2 Post, koji svake večeri ide u etar, posle dnevnika na italijanskom javnom servisu RAI, dovela je u studio eksperte, političke analitičare, pokojeg novinara. Tokom trajanja emisije od pola sata, uz nekoliko isprekidanih uključenja dopisnika iz Tel Aviva, istomišljenici su se složili da je počinjen strašan zločin nad izraelskim stanovništvom.
Napad koji su počinili pripadnici grupe Hamas je bez presedana i ne opravdava nijedan sledeći zločin, međutim u tom studiju i tokom emisije na nacionalnoj televiziji niko od uglednih gostiju nije ušao u dublju analizu izraelsko-palestinskog sukoba.
Iako je istog tog dana italijanska agencija ANSA izvestila o tome da je u toku prvih šest dana bombardovanja na Gazu bačeno 6.000 bombi, o tome ova voditeljka nije obavestila javnost, kao što se dotična vest nije našla na prvim stranicama nijednog značajnijeg italijanskog medija.
Studente prozvali ‘simpatizerima Hamasovih zločina’
Kada je 1979. godine, italijanska novinarka Oriana Fallaci intervjuisala Georgea Habasha, doktora i lidera pokreta Narodni front za oslobođenje Palestine, on joj je tada rekao da se njihove akcije ne zasnivaju na količini, već na kvalitetu. Fallaci je svoju novinarsku karijeru završila pišući knjige o islamskim teroristima, a njene reči bile su inspiracija za novinarski tekst koji se nedavno našao na portalu dnevnog lista La Repubblica.
Pod nazivom „Quelli che giustificano gli orrori di Kfar Aza“ (Oni koji opravdavaju masakr u Kfar Azi), Stefano Capellini, ugledni novinar ovih dnevnih novina, nazvao je studente italijanskog univerziteta Sapienza, koji su prethodnih dana protestovali dajući podršku palestinskom narodu, „simpatizerima Hamasovih zločina“.
U svom tekstu ovaj novinar dao je nekoliko argumenata za promišljanje da se stekne utisak da svako ko podržava palestinski narod nužno podržava i akcije Hamasa. Počevši od delovanja Georgea Habasha, koji je tokom svog života pozivao na uništenje Izraela i na međunarodnu komunističku revoluciju, preko lekcija o Al-Fatahu, pokretu za nacionalno oslobođenje Palestine, do delovanja Hamasa, Capellini međutim ni u jednoj rečenici nije pomenuo palestinske žrtve ili dublje analizirao posledice višedecenijske izraelske okupacije pojasa Gaze.
Stigmatizacija neistomišljenika
Patrick Zaki, egipatski naučnik i aktivista u borbi za ljudska prava, koji se po oslobođenju iz egipatskog zatvora, u kojem je proveo tri godine pod optužbom da je širio lažne vesti i podržao proteste protiv režima predsednika Abdela Fataha el Sisija, nedavno se vratio u Bolognu, grad u kojem je završio studije i u kojem je odlučio da živi. Neposredno pred rat, njegovo gostovanje bilo je zakazano na nacionalnoj televiziji, kao i gostovanje na sajmu knjiga u Torinu, na kojem je trebalo da predstavi svoju knjigu Sogni e illusioni di libertà (Snovi i iluzije o slobodi).
U intervjuu, na pitanje direktora dnevnog lista La Repubblica, šta misli o napadu koji se nedavno dogodio u Briselu, ovaj aktivista rekao je da je „potrebno razumeti zašto se teroristički napadi dešavaju, kako bi se protiv njih delovalo“. Njegove reči odmah potom su stigmatizovane na način da egipatski aktivista za ljudska prava opravdava zločine koje je počinio Hamas ili druge terorističke grupe i organizacije. Kritike na njegov račun i zahtev za oduzimanjem titule počasnog građanina grada Bologne, koju je prethodno dobio, uputio mu je Matteo Slavini, italijanski senator i lider ekstremno desničarske stranke Lega Nord (Severna Liga).
Na ovakve optužbe i isključivanje iz javnog delovanja, Zaki je odgovorio da su svi zločini protiv čovečnosti jednaki, bez obzira da li dolaze sa izraelske ili palestinske strane. Međutim, nekako se čini da na medijskoj sceni u Italiji, to trenutno nije slučaj.
‘Nisu svi zločini podjednako važni’
Glavna vest u većini italijanskih medija bila je susret američkog predsednika Jon Bidena i izraelskog premijera Benjamina Netanyahua. Fotografije zagrljaja dva lidera i izjava američkog predsednika da ta zemlja plače zajedno sa Izraelom, zbog tragedije i ubistva stotine ljudi u bolnici u Gazi, zapravo je izbacila iz medijskog fokusa, šta se zapravo dogodilo u tragediji u kojoj je ubijena 471 osoba.
Kako RAI televizija nema svog dopisnika u Gazi, već samo u Jerusalemu i Tel Avivu, svedočanstva o onome što se sve do sada dešavalo sa druge strane, su znatno manje zastupljena. Da li je to tako sticajem okolnosti ili sa namerom, nije ni važno. Međutim, važno je da novinari i mediji, treba podjednako da daju značaj svakoj žrtvi i svakom zločinu.
Poljski advokat, filozof i jevrejski desident, tvorac termina genocid, Raphael Lemkin, govorio je da svaki zločin ima svoju žrtvu i svog počinioca. Postavivši problem individualne odgovornosti u lancu zla, govorio je o tome da nijedan zločin ne sme biti generalizovan i prenesen na ceo jedan narod. Svoje teorije i lekcije Lemkin je postavio posle Drugog svetskog rata, u nadi da se takvi zločini više nikada neće ponoviti. Međutim, u svetu u kojem trenutno živimo, svedoci smo da su neki zločini manje, a neki više važni, kao i što nema više nikakvih garancija da se istorija neće ponoviti.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.