Početkom decembra, Salvatore uređuje izlog, ali i enterijer svog kafića u kojem svako jutro pijem kafu. Ovog puta, dominiraju veverice, plišane igračke koje se nalaze svuda naokolo. Tu je i jedan veliki jelen koji vuče sanke, patuljci, sneško belić i nekoliko deda mrazova, čak jedan maltene u prirodnoj veličini, sa naočarima i u zlatnom ogrtaču. Njega je Salvatore stavio pored ulaznih vrata, da stoji kao neki autoritet koji kada pored njega prođeš, jednostavno shvatiš koliko je Božić važan njegovom vlasniku. Ta praznična atmosfera koja počinje najmanje dve nedelje pre samog praznika je takva da sam na trenutke poželela da nikada ne prestane. Mada to su bili samo trenutci razmišljanja tokom ispijanja jutarnje kafe, dok bih sedela za jednim od stolova i posmatrala belu vevericu, koja samo što nije pala sa grane.
Kada sam prvi put u Italiji videla kako vlasnici svojih radnji, kafića i drugih lokala ukrase svoje radne prostore tokom božićnih praznika, tada sam poželela i ja da okitim svoj dom, iako se u njemu ne slavi katolički Božić. Bilo je to pre puno godina dok sam još živela u samom centru grada. Otišla sam u Ikeu da kupim jelku i ukrase. Dok sam je unosila u zgradu, a bila je poveća, sećam se da se umalo nisam spotakla o crveni tepih koji je Michele, domar naše zgrade, postavljao ispred ulaza. Bilo mi je čudno i pitala sam se šta će crveni tepih tu, ali sam tada primetila da i ispred zgrade preko puta je razvučen crveni tepih, kao i ispred mnogih kafića, restorana, butika, frizerskih salona i drugih radnji. Svakog puta dok sam hodala po tom crvenom tepihu, razmišljala bih kakav li je stvaran osećaj kada se čovek nađe na toj glamuroznoj prostirci.
Svijećice, stolnjak i vjenčić
Italijani toliko vole Božić da se sa čestitkama počinje već prvih dana decembra. Na svakom koraku se čuje fraza Buon Natale.
Osim čestitki, vole i da troše, jer poklone treba kupiti svima. Za ovaj Božić potrošili su skoro sedam milijardi evra za božićne ručkove, večere i darivanja. Vremenom sam i ja počela da kupujem poklone članovima svoje porodice, i to duple, jedan za Božić, ovaj katolički, i jedan za Novu Godinu. O poklonima za pravoslavni Božić nikad ni ne razmišljam, jer nema takve tradicionalne razmene darova kod nas za vreme ovog praznika.
Kada sam prvi put okitila novogodišnju jelku u vreme katoličkog Božića, bilo mi je pomalo čudno, ali nekako i drago. Bilo je to polovinom jednog decembra, pre mnogo godina kada se u mojoj kući nezvanično počeo da slavi praznik, koji po kalendaru nije moj. Kupila sam tada i svećice koje se pale, po jedna svakog dana. Okačila sam i adventski venčić na ulaznim vratima, jer mi je lep i zato što ga sve komšije imaju okačenog na ulaznim vratima. Kupila sam i crveni stolnjak, iako nikada nisam zvanično pripremila večeru na badnji dan, niti svečani ručak. Jer kao što rekoh, Božić koji slavim je dve nedelje kasnije, pa mu ovaj prvi, po novom Gregorijanskom kalendaru, dođe kao neka uvertira za praznik koji nisam znala da postoji dok sam bila mala. S druge strane, dobro posluži i da okitim jelku, koja u mom italijanskom domu ostaje sve do Srpske Nove godine.
Česnica je pogača, ali i pita sa orasima
Za Božić sam saznala kada sam već bila dovoljno velika da shvatim da bi trebalo da iz pogače izvučem novčić, i da ću tako imati cele godine para. Do tada sam znala samo za Novu Godinu. Bilo je to prvi put, negde početkom ‘90-ih, kada su moje komšije i neki rođaci sve češće počeli da idu u crkvu. Mi kao porodica nismo nikada išli u crkvu, ja nisam bila čak ni krštena. Deda i baba su takođe bili članovi partije, tako da o religiji nije smelo da se priča, a kamoli da se praktikuje.
Međutim, kada je u Srbiji skoro svaka porodica počela tradicionalno da slavi ovaj praznik, u to neko vreme je i moja baba odlučila da mi pokaže sve običaje ovog za mene, tada deteta, najsvečanijeg praznika. Sećam se da smo te prve godine, moja baba, majka, otac i ja išli po kući u krug, pijukali smo kao pilići i bacali orahe i kukuruz u ćoškove soba. Onda smo palili badnjak, pa je taj isti badnjak ugasio moj mali rođak koji je za to svoje delo dobio veliku čokoladu od moje majke. Tada sam prvi put čula za reč položajnik, što je osoba koja prva dođe u kuću, upali i ugasi badnjak. To je obično dete, kao taj moj mali rođak, koji po verovanju unosi u kuću svoju nevinost, zdravlje i dobrotu.
Od tada smo svake godine glumili piliće, palili badnjak i pekli božićnu česnicu za koju sam oduvek mislila da može da bude samo u formi pogače.
Božićno drvce ili bor
Kada sam upoznala svog supruga koji je poreklom iz Vojvodine, prvi pravoslavni Božić smo proslavili zajedno u Hrvatskoj, gde danas imamo kuću. Tada se maltene nismo posvađali oko toga da li je česnica pogača ili suva pita sa orasima, tradicionalni vojvođanski božićni kolač u koji se takođe stavlja novac. U Italiji, česnica je takođe kolač, takozvani Panettone, i u njega se ne stavlja nikakav novac.
Tog prvog Božića u Dalmaciji zamolila sam svog susjeda da sa svog imanja mi otkopa jedan mali borić, koji sam potom okitila. Kasnije smo ga vratili u prirodu tj. ponovo zasadili. Moja prijateljica bi se svakog puta divila kako sam krasno okitila božićno drvce, dok je za mene to bila jelka, iako je zaista u pitanju bio bor.
Običaji pravoslavnog Božića ovde nisu mnogo drugačiji od onih iz mog detinjstva. Jedino što sam pre nekoliko godina prisustvovala paljenju velikog badnjaka na pravoslavnom groblju, gde je i mala crkva, jedina preostala u kraju u kojem su nekada živeli Srbi. Tada su mi kroz glavu prolazile slike deda mraza, jelena i veverica iz Salvatoreovog kafića i kako bi tu božićnu bajku uklopila u ovaj da ne kažem paganski događaj u kojem rado svake godine učestvujem. U suštini nisam vernik, već se radujem običajima, tradiciji i ritualima, čiji god da su.