Autobus broj 56 koji sa trga Loreto kreće ka ulici Via Padova prevozi putnike koji iz centra grada odlaze uglavnom svojim kućama, smeštene u najvećem multietničkom kvartu grada Milana. Putnici su glasni, komešanje njihovih različitih jezika na kojima međusobno razgovaraju ili pričaju telefonom, može da zbuni svakog slučajnog putnika koji bi se našao u autobusu.
Ulica je dugačka pet kilometara, čine se na prvi pogled i poprilično haotična. Autobus staje svako malo, putnici se guraju, izlaze i ulaze, razmenjuju poglede, pokoji osmeh, možda psovku, dok putnik koji nije odavde, sve više shvata da je centar grada u kojem je verovatno prethodno boravio, tako daleko od kraja u kojem se mešaju narodi, njihovi jezici, kulture i identiteti.
Via Padova je jedna od prvih ulica u Milanu u koju su se Egipćani početkom ‘70-ih godina naselili. Bili su to prvi migranti, koji su zajedno sa narodima bivših italijanskih kolonija, počeli da dolaze u Italiju. Oni su i danas najveća etnička grupa u Milanu u kojem živi više od 60.000 Egipćana.
Pre njihovog dolasa u ovoj ulici su živele radničke italijanske porodice sa juga zemlje, čiji su članovi bili uglavnom zaposleni u fabrikama na periferiji grada. Kasnije su tu počeli da se naseljavaju i drugi narodi. Posle Egipćana, najbrojniji su Filipinci, potom Rumuni, Peruanci, Marokanci, Tunižani i Albanci. Kinezi su po brojnosti takođe pri vrhu te liste, ali se oni ne mešaju sa drugima, već imaju svoj kvart usred grada.
Siromaštvo i degradacija
Kada sam se doselila u Milano, ubrzo sam saznala da se u Via Padovu ne ide noću, čak ni taksijem. Nisam bila toliko znatiželjna da posetim ulicu o kojoj su se u to vreme vodile strašne polemike, kao o delu grada u kojem vlada nasilje, koje sa sobom nosi i sve drugo, poput prostitucije i trgovine drogom.
Kada sam sticajem okolnosti prvi put ipak prošetala ovom ulicom, jedna pivska flaša mi je preletela preko glave. Bilo je to pre više od 10 godina kada sam tražila novi stan. Tada su stanovi u tom kraju bili najmanje duplo jeftiniji, nego u bilo kojoj drugoj zoni u Milanu.
Ne znam kako sam se baš ja našla ispred male prodavnice mešovite robe i usred svađe između dve grupe muškaraca, koji su iznenada počeli da se razbacuju pivskim flašama. Svakako znam da sam pobegla tada glavom bez obzira, ne poželeći da se ikada tu ponovo vratim.
Kasnije sam pročitala u novinama o još jednoj tuči između pripadnika dveju etničkih grupa. Ovoga puta u pitanju su bili Marokanci i Peruanci.
Od multietničkog do kreativnog mjesta za život
Opisani kvart grada, godinama unazad je za mnoge Italijane, pa i za mene, važio kao mesto u koje se ne zalazi, ako se baš ne mora. Gradske vlasti su, zbog problema i tuča koje su bile veoma česte između etničkih grupa, zatvorile obližnji park, kako bi sprečile okupljanje u njemu. Takođe su uklonili sve klupe u ulici.
Problematično stanovništvo svakako nije bilo većina, jer tu su i dalje ostale da žive siromašnije italijanske porodice, kao i porodice stranaca koje su oduvek vodile normalan život. Međutim, iako siromaštvo i degradacija nose sa sobom određene probleme, tako su ipak jeftiniji stanovi i troškovi života u ovom kraju vremenom počeli da privlače mlade ljude koji se poslednjih godina sve više ovde naseljavaju.
Uglavnom su to dizajneri, umetnici, muzičari i drugi kreativci koji su prepoznali potencijal za stvaranje neke bolje društvene sredine. Kupili su tu stanove, otvorili svoje studije i galerije, a Via Padova je vremenom dobila i novi naziv – NoLo (North of Loreto). Zajedno sa još tri ulice u blizini, u kojima takođe živi veliki broj stranaca, NoLo simbolično predstavlja granicu koja deli grad Milano, od njegove najpoznatije multietničke zone u kojoj je upravo različitost učinila ovaj kraj atraktivnim mestom za život.
Danas je Via Padova ulica u koju se vrlo rado dolazi. Prepuna etničkih radnjica, restorana i barova, koji su i ranije tu postojali, sada je i kraj u kojem nastaju inicijative, udruženja, ekološki i politički pokreti. Naravno, problemi koju su ranije postojali nisu odjednom nestali, ali svakako ne dominiraju na način da izazivaju strah i izbegavanje.
Suživot, integrisanost, ali i predrasude
Poznati italijanski reper J-Ax je za promociju svog jednog koncerta napravio mapu metroa Milana i svakoj stanici dao simboličan naziv koji ga asocira na taj deo grada ili na etničku zajednicu koja u njemu živi. Moj kraj, iako nije multietnički, J-aX nazvao je “Lepi Bukurešt”. Rumuni su ovde najveća etnička grupa, dok svakako dominantna većina su Italijani starosedeoci. Na toj mapi jedna od stanica se zove Staljingrad, u čijoj okolini naravno ne živi većina Rusa, ali gde i dan danas postoji Staljingradska ulica.
U mojoj zgradi stanuje jedna porodica poreklom iz Turske, jedna iz Ukrajine, zatim porodica sa juga Italije, i dve porodice koje su autentične, odavde. Sin komšije iz Turske je rođen ovde, ali još uvek nema italijansko državljanstvo, i neće ga dobiti sve dok ne napuni 18 godina. Deca Ukrajinaca su takođe rođena u Italiji, odrasli su i imaju takođe državljanstvo, dok ga roditelji nemaju.
U zgradi pored moje stanuje jedna rumunska porodica. Moj komšija Italijan sa prvog sprata jednom mi je rekao da su “oni dobri ljudi, iako su Rumuni”. Drugom prilikom mi je ispričao kako su lopovi ušli u stan nekom njegovom prijatelju i da su to “sigurno bili Slavi“. Verovatno u tom razgovoru nije ni bio svestan da razgovara sa mnom, pripadnicom jednog od nekada jugoslovenskih naroda. Za mnoge Italijane još uvek smo Jugosloveni, narod generalno dobro integrisan u društvo, u kojem predrasuda da su Slavi lopovi ipak postoji.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.